Skip to main content

Дан: 6. јун 2016.

Допис упозорења због неправилне примене прописа о раду!

Због неправилне примене прописа којима се уређују прековремени рад, приправност, распоред рада, дневни одмор и одмор у току рада у ОКП, ПИ Пријепоље, СПИ Пријепоље и ПИ Нова Варош, председник ССП РЦ Пријепоље, Виктор Ратковић, руководиоцима ових организационих јединица (и начелнику ППУ) упутио је допис у којем им је указао на неправилности, законске и подзаконске одредбе којима је уређена предметна материја, подсетивши их на сврху тих прописа и сврху њихове примене, као и на то да због неправилног поступања могу сносити негативне последице (дисциплински поступци и кривичне пријаве, за оне упорне у непримени прописа).

Да ли ће након овог дописа старешине схватити своје законске обавезе, видећемо, али ССП сигурно неће ћутати нити оклевати да поднесе предлоге за покретање одговарајућих поступака против одговорних лица. Позивамо све наше чланове, и остале запослене, да нам се обрате за помоћ уколико у њиховим организационим јединицама има оваквих, сличних, или било каквих других случајева кршења њихових радних права. Синдикат, по природи ствари, постоји ради својих чланова а ми то врло озбиљно схватамо!

Искључива сврха овог и сличних дописа је постизање правилне и доследне примене предметних норми како би полицијски службеник на посао долазио одморан, наспаван и размишљао искључиво о полицијским пословима и задацима, а не о томе да ли ће му уживање одређеног права бити омогућено или ускраћено. Само одморан, психофизички здрав, поштован и неоптерећен полицијски службеник може дати свој максимум и само поштеним, коректним и човечним односом непосредних старешина према полицијским службеницима се одржава здрава радна средина у колективу, без нетрпељивости и незадовољства. Међутим, уколико полицијски службеник нема могућности да се довољно наспава и одмори, уколико му се не омогући остварење оног што је он поштено зарадио и заслужио, уколико му се због распореда „данас за сутра“ онемогући планирање приватних обавеза, такав полицијски службеник временом ствара негативан однос, најпре према непосредном руководиоцу, а потом и према служби у целини, што неминовно води ка његовој незаинтересованости за рад и резултате. То даље доводи до тога да безбедност грађана и њихове имовине није на потребном и очекиваном нивоу.

Будући да смо ми ти који од грађана захтевају да се понашају у складу са законима и који се старају да се ти исти грађани понашају у складу са законима, самим тим и сами морамо доследно да спроводимо све законе. У супротном губимо и легитимитет и ауторитет међу грађанима.

Садржај дописа, у којем су детаљно дати прикази радних права која нам најчешће крше, можете да прочитате на приложеним фотографијама:

Служба за информисање ССП

 

Анализирамо: Због чега је полицајац на терену „глинени голуб“?

Сваке године, у складу са Програмом стручног усавршавања, у Министарству унутрашњих послова спроводи се низ активности усмерених на унапређење одређених знања и вештина запослених. Једна од тих активности је и извођење наставе бојевог гађања у мету ватреним оружјем, најчешће пиштољем марке „CZ99“, а у појединим организационим јединицама и тежим наоружањем.

Циљ извођења ове наставе је обука, усавршавање, унапређење и стварање рутине код полицијских службеника у руковању службеним наоружањем. Међутим, поставља се питање да ли је тај циљ могуће остварити уколико полицијски службеник свега два пута годишње годишње испуца тридесетак метака у кружну мету или силуету, очисти и пиштољ врати у футролу, а затим чека наредну годину, па све изнова?! Како је могуће било кога обучити да успешно и прецизно рукује ватреним оружјем са свега пет метака? А потом, одмах након те „блиц обуке“, од њега захтевати да гађа за оцену? Оцену од које му зависи годишња оцена, а самим тим и посао? Да ли полицијски службеник таквом „обуком“ може стећи довољну рутину и самопоуздање за употребу ватреног оружја? Довољну брзину? Прецизност? Нажалост, ништа од тога. На то се наставља најважније питање – да ли је тако „на блиц обучен“ полицијски службеник у стању да на одговарајући начин заштити, најпре себе, а потом и грађане?!

Програмом стручног усавршавања предвиђена су четири нивоа обуке и тестирања употребе ватреног оружја. Међутим, највећи број организационих јединица нема одговарајуће услове за спровођење обуке и провере знања у руковању ватреним оружјем за сва четири нивоа, а неколико њих нема услове чак ни за први ниво. То има за последицу за знатан део полицијских службеника нема прилику да се окуша на вишим нивоима, нивоима који нису статички, већ се гађање изводи у покрету, па је самим тим такво гађање ближе оним реалним, животним ситуацијама.

Поред недовољне обучености, полицијским службеницима на руку не иду и одређена законска решења, јер се изузетно рестриктивним условима за употребу ватреног оружја додатно сужен простор за првовремену и квалитетну реакцију полицијских службеника. Тако, сходно Закону о полицији, за употребу ватреног оружја од стране полицијског службеника није довољно то што неко у руци држи пиштољ са метком у цеви и прети да ће га употребити! Захтева се да тај неко бар покуша да потегне пиштољ, односно покуша да га доведе у положај погодан за употребу. Колико полицијских службеника је обучено да буде потпуно концентрисано када ће наступити тај тренутак потезања и колико њих је обучено да након тога правовремено и ефикасно одреагује, тј. заштити свој и живот угрођених грађана, а истовремено онеспособи нападача?! Ако изузмемо припаднике специјалних јединица, број таквих полицијских службеника је занемарљив. А криминал није занемарљив. И неће да удара тамо где је „најтврђе“, већ тамо где је карика најслабија. А грађани и држава су заштићени онолико колико је квалитетна та „најслабија карика“, односно колико је обучен и ефикасан „најслабији“ полицајац!

„Извршено је кривично дело разбојништва уз употребу ватреног пиштоља, патрола трчи за лицем које бежи и у својој десној руци носи ватрено оружје. Лице се у пуном трку окреће испаљује неколико метака у правцу патроле и наставља да се креће према групи људи. Шта ће патрола урадити? Да ли су се стекли услови за употребу ватреног оружја, да ли ће узвратити истом мером испалити један хитац у леђа разбојиника? А шта се дешава са групом људи која се налази око њега?“  То је један од многобројних случајева, где један тренутак, најмања неодлучност, једна погрешна процена, један погрешан покрет, одлучује о животу и смрти. То је тренутак у којем сва гађања у (непокретну) мету и силуету губе смисао.

У оваквим и сличним ситуацијама неопходна је обученост, знање, брзина и пракса у поступању. Хтели да признамо или не, огромна већина нас то нема. Додуше, не нашом кривицом, већ незаинтересованошћу послодавца, који не улаже довољно средстава у обуку. Да би полицијским службеницима ситуација коју смо узели за  пример и њој сличне ситуације, постале рутина, потребно је променити Програм стручног усавршавања и у делу „Употреба ватреног оружја“ увести нову категорију стручне наставе и праксе „тактичка кућа“.

Већина полицијских службеника, пре свега они млађи, су упознати са једном врстом обуке која се спроводи у „тактичкој кући“. Укратко, ради се симулацији реалне ситуације уз употребу модификованог ватреног оружја марке „ЦЗ99“ који користи бојеву муницију са много мањим барутним пуњењем.

Ова обука се задњих неколико година успешно спроводи у Центру за основну полицијску обуку (ЦОПО) у Сремској Каменици и, по стању на терену, показала се веома успешном. Поједине ситуације са терена се симулирају, скоро па идентично. Изводе се на основу прецизно утврђених сценарија, који настају на основу анализе актуелних безбедносних проблематика. Иако се не ради о питању живота или смрти, полицијским службеницима који пролазе кроз овакву обуку, у интервенцији увек проради адреналин, повећају  се откуцаји срца, страх у исчекивању непознатог,  из радио везе се чује глас који не престаје са питањима, а у глави сви законски услови за употребу ватреног оружја, размишљање о томе шта урадити, да ли наћи заклон и сачекати или одмах утрчати унутра. Ако лице изађе напоље, шта радити? И тако даље… Како изгледа обука у чувеној „тактичкој кући“ можете видети ОВДЕ.

Под великим притиском, често симулирајући  овакве ситуације, полицијском службенику временом  све ово постаје рутина, нешто нормално што ће касније употребити на терену  и заштити пре свега себе, а затим и своје колеге и грађане. Законски и тактички поткован, пун самопоуздања, не размишљајући ћи да ли ће и како употребити ватрено оружје, он постаје оно што је и на папиру – заштитник живота људи и имовине.

Наравно, успешној пракси мора да претходи потпуно разумевање теорије, односно прописа којима је уређена употреба ватреног оружја, без недоумица, у свако доба дана и ноћи. У том смислу послодавац би у најкраћем року требало да донесе Правилник о поступању полицијских службеника у високоризичним ситуацијама, промени План стручног усавршавања и прилагоди га свакодневним ситуацијама, да обезбеди додатна материјална и финансијска средства и да обуку ватреним оружјем фокусира са непокретних мета и силуета, на покретне мете и на опремање већих организационих јединица, како би свака од њих имала „тактичку кућу“.

Свесни смо опште економске ситуације у земљи и недостатка средстава у буџету МУП, али сви ми, почев од врха МУП, морамо бити свесни да највише коштају недовољно заштићени животи и имовина грађана. И да навише коштају полицијски службеници који, услед недовољне обучености, али и законских ограничења, постају „глинени голубови“.

Служба за информисање ССП
Зоран Стојчић