Skip to main content

Месец: септембар 2016.

ССП на панел дискусији о сврсисходности трошењу новца у МУП!

Зрењанин, 29.09.2016. године, – У организацији невладиних организација Београдског центра за безбедносну политику и Друштва против корупције из Зрењанина, у хотелу „Војводина“, одржана је панел дискусија под називом „Како сврсисходно трошити новац за потребе безбедности грађана?“. На дискусији је учешће узео и Синдикат српске полиције. Представници ССП су били члан ГО Синиша Ћук и заменик председника синдиката Миле Лазаревић, који је уједно био и један од панелиста. Излагање су имали и Предраг Петровић, извршни директор БЦБП и Зоран Башић, директор ДРПКО, а модератор је био Владимир Ерцег истраживач БЦБП.

Велику пажњу присутних привукло је излагање Милета Лазаревића, у којем се осврнуо на студију случаја „Борбене патике без борбе“ (инспирисану управо нашим открићима и указивањем на нелогичности у јавној набавци обуће за полицијске службенике), навео још неке примере јавних набавки који изазивају противуречна мишљења и изнео виђење ССП о томе како обезбедити сврсисходно трошење новца у МУП-у, као и о месту синдиката у свему томе.

Његово излагање преносимо у целости:

На почетку бих хтео да организаторима панел дискусије – Београдском центру за безбедносну политику и Друштву против корупције, изразим захвалност што су нам омогућили да у њој активно учествујемо и на тај начин постанемо део овог пројекта, који би, по својој суштини, требало да представља интерес свих запослених у МУП-у. Због тога, иако овде учествујем као представник ССП, верујем да ћу на овом месту представљати и интересе других синдиката запослених у МУП-у, барем оног већег дела.

Како сам схватио, непосредан повод за ову панел дискусију је студија случаја „Борбене патике без борбе: анализа сврсисходности јавне набавке борбених патика у МУП Р Србије“ коју су реализовали аутори из ДРПКО-а.

Због тога би било целисходно да се, одмах на почетку, са неколико речи одредимо, са нашег становишта, према самој студији, дa укaжeмo нa њeнe дoбрe, aли и нa нeкe лoшe стрaнe.

Као што су аутори добро приметили, у МУП Р Србије, за разлику од војске, не постоје усвојени стандарди за униформу, обућу и друге делове опреме, а који би, да постоје, омогућили потенцијалним произвођачима или добављачима да буду много раније упознати са ониме што се од њих очекује, какав се квалитет тражи и тако им дали више времена да се прилагоде захтевима.

Такође, не постоји дугорочни план набавке униформе и делова униформе и њихове замене, чиме би се плански омогућило да се на потенцијалним тендерима јави више заинтересованих клијената, а што би, по некој теорији, требало да допринесе компетитивности учесника на тендеру, односно квалитетнијој „роби“ коју нуде, а као крајњи резултат би требало да буде квалитетније опремање полицијског службеника. А то и јесте крајњи циљ – да се новац пореских обвезника, дакле запослених и у приватном и у јавном сектору, најбоље искористи.

Свакако да би томе у значајној мери допринело да МУП „изађе из ормара“ и да објави тачан број полицијских службеника којима је потребно набавити униформу, обућу и друге делове униформе, а „сакривање“ МУП-а иза „акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места“, који је, видите чуда, службена тајна пре свега за запослене, а онда и за јавност, а није никаква тајна за стране држављане који раде у Министарству, а нису у њему запослени, е то је тотални нонсенс. Морам нагласити да су у већини европских земаља систематизација радних места и број запослених у полицији јавно доступни.

Међутим, чак и да се објави тачан број униформисаних полицијских службеника, нисмо сигурни да би то било довољно. Јер, да ли сви униформисани полицијски службеници треба да имају борбене патике?! Шта је са обичним плитким ципелама? Да ли је иста обућа потреба, рецимо саобраћајне полиције и јединица за специјалне намене, те специјалистичке јединице и Жандармерије? Тек кад се дође до тих одговора, тек онда можемо говорити о планској набавци и занављању униформе и делова униформе?

Аутори студије су добро приметили да је цена коју је „Гепард“ понудио на тендеру неуобичајено ниска и да су постојали предуслови да се због тога њихова понуда одбије. И ми у ССП смо то благовремено приметили, јер сматрамо да се за тај новац не може добити квалитетна борбена патика која испуњава светске стандарде, па није то ни понуда „Круника“ која је нешто виша, али можете ли замислити на какву бисмо осуду из самог руководства МУП-а али и једног дела јавности наишли да смо на то указали. Било би то у смислу: „Види незадовољника, до јуче нису имали ништа, сада им се даје ново и опет су незадовољни“. Не дај, Боже, да смо рекли (иако нас то нико није ни питао): „Хоћемо Хај-текову (Hi-Tech) обућу, какав „Гепард“, какав „Круник“, каква „Сандра-Корпико“, какви бакрачи!“

Овиме сам желео да истакнем неке добре стране поменуте студије ДРПКО-а.

Међутим, тешко је не приметити да поменута студија у истраживачком делу није умногоме одмакла од онога што је ССП  урадио још почетком 2015. године.

Као што се из ње да видети, највећа разлика је у томе што је ДРПКО успео да од МУП добије податке о извршеним лабораторијским контролама током 2014. године (узгред, будиречено, и ССП је покушао то исто, али су надлежни у МУП одбили да то учине, што јасно указује на једну другу врсту проблема, а то је да МУП, из само њему знаних разлога, одбија да комуницира са својим запосленима, који су директно заинтересовани за предмет набавке, али је био принуђен да ипак пошаље поменуте извештаје „ван куће“). Ово, дакако, указује на потребу постајања организација из области цивилног сектора попут БЦБП-а и ДРПКО-а, јер се без њих не би дошло до ових извештаја који потврђују наше почетне сумње да није било праве контроле квалитета обуће, да није било међуфазне контроле, да не постоји записник о квалитативној контроли примљене робе у МУП-у, као и неке друге сумње а што потврђује и подношење кривичних пријава против неких одговорних лица у МУП-у.

Сам наслов студије случаја: „Борбене патике без борбе: анализа сврсисходности јавне набавке борбених патика у МУП Р Србије“, није одговарајући, јер се бави само делом набавке борбених патика, и то оном која је везана за фирму „Гепард доо“, а набавка је у истом периоду вршена и преко фирме „Круник доо“ из Београда, а да не спомињемо фирму „Сандра-Корпико“ из Пожаревца чија се обућа појављује у магацинима МУП, а да нема ниједног податка о томе да је она учествовала на тендерима.

Остаје због тога мало горак укус у устима због чињенице да се аутори студије нису потрудили да додатно расветле чињеницу да је „Круник“ у време расписивања тендера, према јавно доступним подацима из АПР-а, имао само једног запосленог, те је зато у самом старту било јасно да се ради само о посреднику у набавци борбених патика. Или можда и није јасно, али је у сваком случају требало показати мало већу иницијативу у разјашњавању свих околности с тим у вези.

Према неким директним, провереним сазнањима, у појединим кутијама са борбеним патикама, налазиле су се декларације и „Круника“ и „Сандре“. Да ли то значи да је „Сандра“ пласирала у МУП своје производе преко „Круника“?! Ако је то тачно, да ли је „Круник“ био потребан као посредник? Ако то није тачно, како се обућа „Сандре“ појавила у магацинима МУП-а? Да ли постоји одговарајућа документација о провери квалитета ове обуће у лабораторијским условима? Да ли је у овом случају било све у складу са словом закона? Ако јесте, да ли је баш било у духу закона?

Све су то питања на која заслужујемо одговор. И ми запослени, али и целокупна јавност.

Из објективних, али и из субјективних разлога: недостатак стручних људи, решавање неких унутрашњих проблема који су нас погодили управо у време када се појавила ова „проблематика“ око набавке униформе и делова униформе, ССП није био у могућности да се овоме посвети на жељени начин, али мислимо да смо, с обзиром на горе изнете околности, довољно учинили и „дали довољно материјала“ да неко други настави тим путем, што на жалост, није искоришћено у довољној мери.

Да не говоримо о томе да је ово била прилика да се читава набавка униформе, борбених патика и чарапа обједини у једну целовиту студију, јер би се тиме могао постићи већи ефекат.

Сада бих се вратио на саму тему ове панел дискусије – Како сврсисходно трошити новац за потребе безбедности грађана. Одговор је за нас једноставан: стручним, професионалним и домаћинским односом према повереним дужностима и обавезама, што би требало да важи за све оне који су укључени у процес јавних набавки у МУП-у. То подразумева идентификовање потреба, дугорочно и средњорочно планирање, утврђивање механизама контроле.

За нас као чланове синдиката је веома важно питање да ли синдикати у МУП-у могу имати улогу у планирању јавних набавки и да ли синдикати у МУП-у могу имати неку улогу у механизмима контроле јавних набавки. Одговор на оба ова питања је : ДА, синдикати у МУП-у, без обзира на њихов статус да ли су репрезентативни или не, могу и морају имати своју улогу, како у планирању јавних набавки, тако, а можда и више, и у контролним механизмима. Мишљења смо да у прилог овоме говоре управо наше активности у вези са набавком униформе, обуће и чарапа и другим деловима униформе. Да није било нас, при томе не мислим искључиво на ССП, већ на синдикате у полицији уопште, тешко да би запослени у МУП-у могли да нађу икога ко би заступао њихове интересе пред послодавцем у вези са спорним набавкама, тешко да би ико за њих сазнао, а тиме и за очите системске недостатке у планирању јавних набавки и контроли читавог процеса.

Наравно да смо свесни чињенице да ни синдикати у МУП-у нису Богом дани па да је за све потребна њихова сагласност, јер нити су увек и у свему довољно стручни, нити су сви увек добронамерни. Ипак, мишљења смо да све оно што се односи на стандард запослених може бити предмет инетересовања синдиката, а то је, у суштини, све оно где се троши новац пореских обвезника. Свако трошење новца неминовно утиче на наш стандард – у позитивном или у негативном смислу. Наравно да сми ми заинтересовани да сваки потрошени динар допринесе побољшању нашег стандарда, а не да у томе назадујемо.

Класичан пример за то је управо наведена студија случаја. Ко у Министарству може бити заинтересованији од полицијског службеника?! Ко ће проводити целокупно радно време у униформи, ко ће стајати на киши више сати, ко ће користити оне смешне чарапе које смо добили ако не он – полицијски службеник. Зато сматрамо да имамо право да будемо део контролног механизма када је у питању набавка ове врсте робе. И имамо право да кажемо: „Од новца пореских обвезника купили сте и дали сте нам смеће. На тај начин сте преварили и нас и њих.“

Ко нам може забранити, и који би нормални ум био против тога, да се интересујемо када је у питању јавна набавка тих чувених ланча пакета, у конкретном случају фирме СЗТР „Ђурђевић“ из Пећинаца. Да ли неко мисли да треба да аминујемо то што су нам на терену даривали свакакво ђубре, уцрвљале месне производе, одвратног изгледа, мириса и укуса, и то без икаквог тендера. Не, ми то нећемо учинити. И опет је потрошен новац пореских обвезника. А онда нам појединци приговарају како, ето, нисмо задовољни, а добијамо храну за бадава. Не, ми не добијамо храну, углавном добијамо нешто што ни пас не би могао да поједе.

И опет, баш на нашу иницијативу, након јавног указивања на сајту ССП, министарство је формирало комисију која је након узорковања и контроле хране на терену, донела одлуку о промени добављача. Посебна занимљивост је то да ни за „Ђурђевића“ нема трагова да је уопште учествовао на тендеру.

Као што видите, ово су више него очигледни примери, где су синдикати као представници запослених довољно стручни и могу и морају имати своју улогу у контролним механизмима. Ми ћемо се за то борити и тражићемо подршку целокупне јавности да ту улогу и добијемо, да је нико не може оспорити.

Постоје и неки други случајеви, где, наравно синдикати уз одређену меру опрезности, могу, до неке границе имати своју улогу. Најбољи пример за то је набавка неколико вишенаменских оклопних возила „Лазар 3“, оклопних возила „М-11“ и „М1-5“-укупно 20 таквих возила, с тим што ће до Нове године у Полицији бити у употреби шест „Лазара-3“ (барем су такве информације пренели неки медији, док други наводе различите цифре). Није на нама да дајемо квалификовану оцену да ли та војна возила одговарају потребама МУП-а, али свакако имамо право да знамо колико је таквих возила набављено, колика је њихова укупна цена, да ли је њихова набавка била предвиђена планом набавки за ову годину. На страну у овом тренутку, незваничне изјаве појединих лица из састава оних јединица које ће ова возила користити, а који су нам рекли да је набавка „Лазара“ несврсисходна. Остаје нејасно ко је то платио и из којих извора? Наравно да се и у овом случају ради о утрошеним огромним средствима из буџета.

При томе припадници тих истих специјалних јединица раде опремљени заштитним прслуцима са, углавном истеклим роком, трајања, а при извођењу гађања немају сви ни основна средства заштите као што су антифони на пример. Поново се ограђујем, јер нисам довољно стручан за ову област, али се питам шта је био приоритет за набавку – возила или основна средства заштите живота и здравља запослених.

Желим овом приликом да истакнем још један проблем који не мора имати директне везе само са овим случајем. Још од времена Слободана Милошевића, када је полицијски службеник поднео највећи терет рата на КиМ, независно од тога ко је био на власти, српски полицајац је у више наврата био принуђен да се из полицајца трансформише у војника и обратно. Све то остављало је негативне последице, тако да је и искусним старешинама понекад веома тешко да руководе јединицама које у свом саставу имају овакве људе, јер иако ова два посла изгледају слично, а нарочито ако је неко схватања да је „униформа-униформа“, они се у великој мери разликују. То се, наравно, дешава и данас, посебно у неким јединицама специјалне намене, када поједини полицијски службеници у неких 10-ак дана треба да се трансформишу из полицајца у војника и обратно.

У том контексту сматрамо да имамо право да поставимо питање шта ова набавка „Лазара“ значи, да ли то значи да ће опет неко морати да из улоге полицајца пређе у улогу војника?!

У неким другим областима је још теже одредити место и улогу синдиката у контролним механизмима и ми смо тога свесни, посебно зато што знамо да немамо довољно стручних људи за те области.

Задржаћемо се овом приликом на информационим технологијама. Свакако да синдикати неће одређивати правац и развој информационих технологија у МУП, а чињеница је да би тај развој требало да допринесе општем добру запослених у МУП-у и општој безбедности грађана. У зависности од плана и програма даљег развоја, као и расположивих средстава из буџета, зависиће и брзина тог развоја као и набавка потребног „хардвера“ и „софтвера“. Кад је у питању набавка „хардвера“ ситуација је можда нешто једноставнија што се тиче контроле набавке, али је много незгоднија ситуација са набавком „софтвера“. Синдикати тешко да могу ту на било који начин арбитрирати и давати квалификоване оцене, али свакако могу имати своје место и улогу, па макар и постављањем питања.

У овом тренутку, можда и најинтересантније питање, је у којој мери се користе сами капацитети МУП-а за прављење одређених апликација, односно софтвера, тј. колики су, у новцу изражени, резултати МУП-а у овој области, а колико је новца потрошено на ангажовање спољних сарадника. То отвара и питања да ли се и за овакву врсту набавки увек расписују тендери или се понекад ради без њих. Како то уопште функционише? Зашто нам се раније дешавало да поједини, добро котирани и перспективни стручњаци, носиоци послова, одлазе из МУП-а, да би се касније, као упосленици приватних фирми (ко је заборавио „Лутру“ и друге фирме бившег министра Михајловића), „враћали“ у МУП и за много веће новце обављали као приватници исти посао у МУП-у? Каква је ситуација у том погледу данас? Зашто се, а пракса тако показује, на уштрб одељења за развој форсира одељење за логистику? Колико се пута, нпр. од 2000. године, увећао састав логистике, а како изгледа данашњи „развој“ у односу на тај период? Какви су тренутно место и улога у МУП-у одељења за развој информационих технологија?

У одговору на ова и бројна друга питања која сам овом приликом поставио, крије се и одговор на питање: Да ли се у МУП-у сврсисходно троши новац?

Ако бих ишта могао да додам било би то да због лошег планирања и трошења буџета, те пробијања одређених трошкова у јавним и тајним набавкама, због непланираних увећаних трошкова услед мигрантске кризе, трошкова организације обезбеђења високоризичних јавних скупова, данак на крају сноси тај исти обични полицијац, који ради мокрих ногу, ком ускраћују право на реалну дневницу, практично му укидају накнаду за путне трошкове, забрањују награђивање и слично.

Што се тиче питања: Како се несврсисходно трошење новца у МУП одражава на безбедност грађана? – могу рећи само следеће:

Само добро психо-физички спреман, добро обучен и добро опремљен полицајац, може бити гарант безбедности штићених лица и објеката и грађана уопште.

Служба за информисање ССП

ССП на радионици ОЕБС-а о изазовима система контроле рада полиције

Београд, 27.9.216. године, – У хотелу „Метропол“ у Београду, у организацији Одељења за реформу полиције Мисије ОЕБС-а у Србији, организована је радионица о изазовима постојећег система контроле рада полиције у Србији.

Најважније теме биле су:

  • Претпоставке за ефикасну контролу рада полиције;
  • Презентовање модела надзора полиције Ирске и других земаља;
  • СУК – организација, надлежности, овлашћења, начин рада, проблеми у раду;
  • Недостаци Закона о полицији;
  • Правосудна контрола рада полиције;
  • Утицај изазова пред које се полицијски службеници стављају на ефикасност и квалитет рада полиције и надзор над полицијом.

На радионици су, између осталих, учествовали:

  • Дениз Мацолани, шефица Одељења за реформу полиције Мисије ОЕБС-а у Србији;
  • Маурицио Салустро, виши правни саветник Мисије ОЕБС-а у Србији;
  • Џим Костело, међународни стручњак из области рада и контроле рада полиције;
  • Милош Опарница, помоћник министра и начелник СУК;
  • Милош Јанковић, заменик Заштитника грађана;
  • Никола Китаровић, судија Управног суда и члан Управног одбора Друштва судија Србије;
  • Драгољуб Ђорђевић, председник Адвокатске коморе Србије;
  • Саша Ђорђевић, истраживач Београдског центра за безбедносну политику,
  • Никола Ковачевић, представник Београдског центра за људска права,
  • Вељко Михајловић, председник Полицијског синдиката Србије.

Синдикат српске полиције представљали су: председник Лазар Ранитовић, заменик председника Миле Лазаревић, генерални секретар Виктор Ратковић, портпарол Бобан Ђорђић и шеф Службе за међународну сарадњу Саша Симић.

­
­

У својој презентацији ирског модела рада и контроле рада полиције, као и презентације основних начела и претпоставки успешног рада полиције Џим Костело је изнео став да је универзални принцип ефикасне и правичне полиције – да служи грађанима, да спроводи закон према свима, да поступа по принципу „пуне правичности“, односно да сва лица третира онако како би свако од нас желео да се према нама и нашим најближим понаша полиција.

С друге стране, истакао је да је кључна и неодвојива претпоставка ефикасног надзора полиције – независност, при чему је независност дефинисао као „слободу од контроле, од приватних, личних интереса физичких и правних лица“, издваjајући три сегмента независности: 1) „законска“ независност – формирање правног оквира у којем ће контролни механизам поставити као потпуно независна институција, одвојена од министарства и владе; 2) буџетска независност – постојање буџета такве институције, којим би се онемогућило ускраћивање финансијских средстава за рад од стране, пре свега, управно-извршне власти; и 3) „оперативна“ независност – организационе и кадровске претпоставке. Након чега је изнео став да у Србији не постоји ниједан од ових сегмената независности – „ни у траговима“.

Представио је ирски модел надзора полиције, где надзор над радом полиције врши омбудсман као национална независна агенција, за разлику од Србије, где постоји више субјеката контроле рада полиције, али да ниједан од њих нису установљени као независни, што је уједно и његова основна замерка.

Начелник СУК Милош Опарница представио је организацију, надлежности, овлашћења и начин рада СУК, посебно се осврнувши на услове и начин спровођења „тест интегритета“ и провере имовног стања запослених у МУП-у и израда имовинских карти. Указао је и на проблеме са којима се суочава СУК, при чему је као основне апострофирао недостатак људства, постојање нејасног механизма пријема у СУК, недостатак засебне зграде где би СУК био физички одвојен од других организационих јединица МУП-а, недостатак опреме и техничких средстава, као и застарелост и превазиђеност дела постојеће опреме, непостојање централне обавештајне базе података, постојање енермног броја (2 -3.000) подзаконских аката о поступању полиције,…

У свом излагању заменик Заштитника грађана Милош Јанковић изнео је бројне примедбе на новодонети Закон о полицији, где су одбачене бројне препоруке и мишљења Заштитника грађана, ОЕБС-а и других релевантних институција и стручњака. Примедбе се односе, почев од самог назива закона (којим је уређена много шира област од оног што се подразумева под полицијом), па до непримерено великих и широко постављених овлашћења министра и устројене потпуне зависности СУК-а од министра, који је увек високи функционер владајуће политичке странке, а што оставља простор за корупцију.

Господин Јанковић се посебно осврнуо на тзв. „анализу ризика“, рекавши да су те активности у МУП-у, иако декларативно реформске, биле веома противречне, процедура арбитрерна и недоречена, критеријуми непознати, те да ни до данас није разјашњено да ли је то био покушај незаконитог отпуштања скоро 1.500 полицијских службеника био вид „декриминализације“ полиције или је за то био разлог вишак запослених. Сматра да је на делу била злоупотреба организационих прописа (систематизације), која је напослетку ипак спречена ангажовањем синдиката, Заштитника грађана и других независних институција. Навео је и парадоксалну чињеницу да у Кабинету министра ради запослени који не зна на које је радно место рапспоређен, нити шта му је прописани опис послова, те да то не знају негови непосредни руководиоци, а да тај запослени редовно контактира са новинарима и прикупља информације које нису у надлежности МУП-а, нити било ког другог држаног органа.

У свом обраћању господин Маурицио Сaлустро је критиковао постојећи механизам контроле рада полиције у Србији, изневши најпре замерку да неоправдано и нерационално постоји велики број субјеката контроле, при чему се њихове надлежности преплићу, што додатно усложњава цео механизам и чини га неекономичним и неефикасним: СУК, Одељење за законитост, дисциплински поступак, комисије за притужбе и представке,… Сматра да је би било довољно постојање само једног субјекта, али не унутрашње контроле, већ независне институције, што је уједно била и његова друга кључна замерка – организациона, техничка, кадровска и финансијска зависност свих механизама контроле рада полиције.

О проблемима у вези са ангажовањем бранилаца по службеној дужности говорио је председник Адвокатске коморе Србије (АКС) Драгољуб Ђорђевић, истакавши да АКС има сазнања, која је у више наврата пренела полицији, о постојању корупције у овом сегменту преткривичног поступка, тј. да се, за одређену надокнаду, као браниоцу по службеној дужности увек ангажује исти круг адвоката, наводећи пример једне адвокатице која је од МУП-а по овом основу за једну годину наплатила 22 милиона динара, што је и стоструко више од огромне већине других адвоката, при чему исплата по овом основу већини адвоката касни по неколико месеци, али је „привилегованим“ исплаћена у најкраћем року. Навео је да је то област у којој и СУК и надлежна тужилаштва могу и морају да учине много више, јер заправо до сада ништа није ни учињено.

У свом излагању hdrпредседник ССП Лазар Ранитовић је указао на све изазове пред које су стављени полицијски службеници у протеклом, а и садашњем времену, те негативном утицају тих изазова на ефикасност и квалитет рада полиције и надзора над полицијом.

У том смислу, истакао је најпре на материјално-финансијске изазове пред које су стављени запослени у МУП-у умањењем зарада за 10%, практичним укидањем дневница, перманентним недостатком људства, униформи, возила, опреме и средстава за рад, нељудских услова смештаја, исхране и рада оних који раде на терену, константим произвољним тумачењима прописа од стране старешина на штету запослених, те најновијим покушајем да се укину путни трошкови за запослене који имају пребивалиште на подручју друге општине у односу на општину рада. Након чега је поставио питање: Да ли полицијаца који је на овај начин чак и егзистенцијално угрожен може своје послове обављати професионално, безбедно и квалитетно?!

Говорећи о изазовима председник ССП се такође осврнуо на негативан психолошки утицај покушаја спровођења „анализе ризика“ по запослене у МУП-у, а да истовремено не постоји прописан механизам психолошке превенције и заштите полицијских службеника.

Председник Ранитовић је истакао погубност дискриминаторског члана 172. Закона о полицији, којим је предвиђено да запосленом у МУП-у престаје радни однос (без могућности повратка на посао) даном покретања кривичног поступка за кривично дело које се гони по службеној дужности, осудом за прекршај са елементом насиља, те утрђивањем безбедносних сметњи, наводећи да се на овај начин крши више одредби Устава Републике Србије, закона и међународних конвенција које је Србија ратификовала, да се на овај начин укида „претпоставка невиности“, да се полицијски службеници недвосмислено и нескривено дискриминишу у односу на све друге грађане и да се непрописивањем строге и јасне процедуре вршења безбедносних провера оставља могућност за бројне злоупотребе и кажњавање непослушних и неподнобних.

Поручио је да ће ССП наставити борбу за измену и брисање ових и других неправичних и дискриминатоских одредби Закона о полицији, те позвао присутне представнике органа, институција и организација, али и све друге органе, институције и удружења, да помогну и дају свој допринос заштити запослених у МУП-у. Посебно је апеловао на Уставни суд, којем је ССП поднео иницијативу за оцену уставности и законитости неколико одредби Закона о полицији (између осталих и одреба из члана 189. става 1, која се односи на начин уређивања накнаде путних трошкова), да у што краћем року донесе своју одлуку о уставности и законитости спорних одредби, те на тај начин спречи наступање несагледивих последица које би могле наступити, најпре по запослене, али потом и по буџет Републике Србије у каснијим судским поступцима.

Служба за информисање ССП

Пијанац давио полицајца у Краљеву

Краљево, 28.09.2016. године, – У историју безумних и безразложних напада на полицијске службенике забележили смо и један нови вид таквих догађаја који као синдикат најоштрије осуђујемо. За овај напад се „потрудио“ локални пијанац, краљевчанин С.В. (1970.).

Напад се одиграо 26. септембра око 01,30 часова на Тргу српских ратника у Краљеву. Након што је, после краће потере и јурњаве за једним од учесника туче између више лица, полицајац Ненад Миловановић (1980.) сустигао изгредника и започео обављање информативног разговора са њиме, без икаквих жустрих речи или несугласица, изненада се умешао већ поменути С.В.

Као гром из ведра неба он је искочио из мрака и зграбио полицијског службеника Миловановића за врат и, уз погрдне речи „пандурчино, мами цу ти…“, почео га давити, на запрепашћење и чуђење самог полицајца али и учесника туче који је забезекнуто посматрао шта се догађа. Будући много крупнији и физички јачи, успева да обори полицајца на тло, ударцем лактом му наноси лаку телесну повреду у виду расекотине усне. Полицајац Миловановић ипак некако успева да савлада нападача, заједно са пристиглим колегом, веже га лисицама и приведе у станицу.

Шта је тачно био мотив  и повод једном локалном пијанцу да нападне полицајца на обавању службеног задатка остаје нам нејасно. Није нам познато ни да ли је и како свој поступак објаснио дежурном јавном тужиоцу, али је чињеница да је након само неколико сати задржавања пуштен на слободу. Како је тужилац квалификовао ово дело, за које кривично дело ће С.В. одговарати, није ни битно на крају крајева јер већ знамо, поучени досадашњом праксом, да ће добити минималну законску казну.

Оно што нас боли, као професионалце и чуваре ове државе, као заштитнике безбедности грађана, јесте то да је опет нападач из притвора изашао брже него полицајац из Дома здравља! Не желимо да прејудицирамо ствари, али се плашимо да ћемо доћи у ситуацију да се полицајци тога сете баш онда кад безбедност буде угрожена некоме од тужиоца!

Мислите о томе!!!

Шеф службе за информисање ССП
Миле Лазаревић

Буџет МУП-а је скоро празан – има ли одговорних?

Како време одмиче и календарска година се ближи свом крају, једно те исто питање изнова постаје актуелно. Исто питање као и неколико претходних година, негде у ово доба: како са остатком буџета МУП-а измирити све обавезе према запосленима и другим повериоцима? Запослени у Сектору за материјално-финансијске послове се налазе у деликатној ситуацији – како, са остатком новца у буџету, да одреде приоритете поред толиких захтева и некако „попуне све рупе“.

Кад започнемо анализу у МУП-у, како бисмо пронашли главне кривце за овакво стање у буџету, отварају нам се врата климатизованих и раскошно уређених канцеларија у којима седе руководиоци горе поменутог Сектора, затим Сектора за људске ресурсе, руководиоци 12 Управа у седишту Дирекција полиције, као и већина руководиоца свих Управа ван седишта Дирекције полиције – Подручних полицијских управа, руководиоци задужени за планирање, организовање и реализацију свих активности у министарству. Сви су они помало, свако из свог делокруга рада, сходно својим овлашћењима, допринели оваквом стању буџета.

Задњих неколико година рестриктивне мере Владе Републике Србије у погледу штедње нису заобишле ни онакотанак буџет МУП. И уместо да надлежни руководиоци дигну глас, изврше притисак и искажу стварне проблеме са којима се сусрећу у раду, они су погнуте главе, прећутно све то прихватили и на леђа запослених натоварили последице мера штедње. Наравно они сами, као и високи функционери МУП-а са платама преко 100.000 динара, луксузним лимузинама на личном задужењу и кожним фотељама у топлим канцеларијама, нису то ни осетили, па су се мало и погубили у реалности. Како и не би кад „сит гладном не верује“.

Овде ћемо навести само неке од примера са којим је већина запослених упозната. Сетимо се само  лоше планираног конкурса за основну полицијску обуку (ЦОПО), где је, пре неколико година, више од 500 тадашњих полазника, на основу конкурса требало бити распоређено сходно месту свог пребивалишта. И одједном, на крају школовања сваке класе, нечијим исхитреним и непромишљеним одлукама они бивају распоређени у ПУ за град Београд.  То је довело до тога да, због нерешених стамбених питања, немогућности одвајања од породице и слично, две трећине њих почиње да свакоднвено путује из удаљених крајева Србије, створивши тако изненада велики расход у делу буџета МУП-а опредељеном за „накнаду трошкова за долазак на посао и одлазак са посла“. Узгред будиречено, то је био један од главних разлога зашто се у том периоду каснило са исплатом путних трошкова и више од годину дана. Овај пример смо навели због садашње ситуације, где нас од стране послодавца, уз активну или прећутну подршку репрезентативних синдиката, очекује доношење катастрофалне Уредбе Владе Републике Србије о начину и условима остваривања права на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада запослених у Министарству унутрашњих послова. Наравно, оваквих и сличних примера има безброј, ту су и свима нама добро познати чувени тендери за јавне набавке, где нас и дан данас убеђују да нам је МУП, издвојивши средства, обезбедио нове униформе, а заборављају да је то новац нама одузет приликом умањења плате у два наврата, када смо остали без око 18% плате у јесен 2014. године.

„Дана xx.xx.xxxx у xx часова очекује се долазак делегације xx. Потребно је да организационе јединице обезбеде довољан број полицијских службеника…“ . Након оваквих наредбодавних депеша послатих из Дирекције полиције или Управа из њеног састава, прва реакција руководиоца организационих јединица је хватање за главу уз речи: „Шта ће им побогу толико људи? Где да пронађем толики број, организујем и редован рад, а не остварим додатне трошкове МУП-у у погледу прековременог рада, дневница за ангажовање, возила и слично?“ Не залазећи у безбедносне процене које доносе високо позиционирани руководиоци задужени за планирање активности, који очигледно не маре за трошкове у буџету, већ се искључиво воде паролом да је боље да на терену има више полиције него што је то стварно потребно. Наравно да је безбедност свих грађана на првом месту, али је потребно у планирању и организовању послова направити баланс сходно финансијским, техничким и кадровским могућностима. А то се, нажалост, у пракси ретко дешава.

На крају долазимо до оних примера са којима се и најчешће срећемо. Због којих чак и вицеви настају, где је за појединце поштовање правног поретка непозната категорија. Исти ти руководиоци мисле да могу све и да су Богом дати да одлучују о свему. Поједини начелници и командири полицијских управа и станица су уверени како су свемогући, најпаметнији и незаменљиви. Они, који таквим размишљањем и односу према раду крше права запослених на све стране, правдајући се малим буџетом, директно су одговорни за стварање енормних трошкова, који се у буџету не могу предвидети и тачно испланирати. Ти ванредни издаци су последица трошкова у судским и дисциплинским поступцима, као и пенала у виду великих камата, где по обичају МУП увек губи парнице, а све то бива плаћено кривицом горе поменутих руководиоца. Неосноване дисциплинске пријаве, вишак радних сати и прековремени рад, путни трошкови, дненивце, накнаде, јубиларне награде, неискоришћени ГО, све су то случајеви где, најчешће кривицом начелника и командира, долази до непоштовања позитивних правних прописа и директне штете по буџет МУП-а. Нажалост, за све они не сносе никакве финансијске, правне и кадровске последице, због тога опуштено настављају и надаље са истим понашањем,  углавном све до пензионисања.

Синдикат српске полиције овим текстом нема намеру да омаловажава било чији рад, желимо искључиво да укажемо на грешке из прошлости, како се не би поновиле и у планирању следећег буџета за 2017. годину. Послодавац је сада на потезу, очекујемо да ће у наредном периоду предузети одговарајуће мере и радње, како би се стало на пут оваквом самовољном понашању и на тај начин остварила уштеда новац у буџету.

Служба за информисање ССП

Друга страна медаље

Жандармерија као организациона јединица Министарства унутрашњих послова, намењена је за извршавање најсложенијих безбедносних задатака на територији Србије. Јединица у јавности ужива висок углед, њени припадници важе за способне и бескомпромисне борце за очување безбедности грађана и државе.

У промотивним спотовима, на показним вежбама и приликом посета државних званичника јединици, види се сав сјај, добра опремљеност, врхунска обученост и одлучност! Али свака медаља има две стране… Ону другу, тамну страну, јавност не види али је припадници јединице итекако осећају на својој кожи.

Синдикат српске полиције жели овом приликом да јавно укаже на реалну, неулепшану истину.

Припадници Жандармерије често обављају разноразне задатке ван седишта Одреда, најчешће на отвореном терену. Поред свих проблема са којима се тамо срећу и суочавају, а који су у опису посла, нажалост чекају их и крајње прозаични проблеми за које слободно можемо рећи  да су заједнички свим службама безбедности у овој покраденој и осиромашеној држави. То су услови смештаја и боравка њених припадника. На приложеним фотографијама може да се виде крајње дискутабилни услови у којима се чува и припрема храна за људе на терену.

А ми поствљамо питање зашто ни једна делегација МУП или пак сам премијер приликом посете жандармима на терену, није стигао на једно од оваквих места? Зашто и кога лажемо прикривајући стварност? Ко год да је долазио у обилазак жандармима, одвођен је у бивше војне базе које су колико-толико функционалне, али нико није отишао да погледа у каквим условима раде и бораве људи на позицијама! Истина је поражавајућа и много гора од оног што су видели званичници који су наведене базе посетили.

Зашто појединци у руководству Жандармерије крије истину, улепшавају је и на тај начин обмањују министра или премијера? Тиме свесно пропуштају прилику да, указујући им на стварне проблеме, покушају да обезбеде додатна материјална средства и упристоје услове за боравак припадника јединице!

Немојмо заборавити да су, у блиској прошлости, припадници јединице обољевали од мишје грознице (болест слична хеморалгијској грозници) и других средњевековних болести, у свету одавно искорењених. Неколицини оболелих колега остале су трајне последице по здравље а неки су чак и пнезионисани након тога.

Поред услова на терену, за које се понекад и могу да нађу оправдања и изговори, поражавајућа је чињеница да је и у Одреду у Београду ситуација крајње алармантна а призори потресни. Просторије за боравак и пресвлачење колега подсећају пре на сцене из хорор филмова неголи на смештајни простор припадника јединице посебне намене.

Служба за информисање ССП

Одложити доношење и примену Уредбе – омогућити премештаје!

Суочени са далекосежним последицама евентуалног усвајања и примене спорне Уредбе, као и са недоследношћу репрезентативних синдиката, још једном смо апеловали на министра да покаже државничку мудрост и спречи даљне осиромашење више хиљада запослених у Министарству унутрашњих послова. Председник синдиката Лазар Ранитовић упутио је дописа министру др Небојши Стефановићу, који вам преносимо у целости:

Поштовани господине министре,

У име Синдиката српске полиције и у име више хиљада запослених у Министарству, позивам Вас да још једном размислите о неодрживости предложене Уредбе Владе Републике Србије о начину и условима остваривања права на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада запослених у Министарству унутрашњих послова.

Потпуно смо свесни обавезе МУП да обезбеди спровођење Закона о полицији који у члану 189. даје смернице у том смислу, ограничавајући територију за коју следи накнада на територију општине рада, као и максимални износ накнаде. Али морате имати у виду недоследност и контрадикторност самог закона који у члану 155. ставу 5. превиђа управо супротно: „Руководилац је дужан да у случају прековременог рада обезбеди полицијском службенику превоз, односно накнади трошкове превоза од места становања до места обављања прековременог рада и обратно.“

Подсећамо Вас да и важећи колективни уговор за државне органе гарантујем свим запосленим право на правичну накнаду путних трошкова и да ће применом овакве Уредбе практично доћи до практичног раскида Анекса посебног колективног уговора за полицијске службенике који сте потписали са репрезентативним синдикатима. Наравно, сам системски закон опште важности, Закон о раду, гарантује иста права свим запосленим у Републици Србији и применом одредби ЗОП доћи ћемо у ситуацијуда наше колеге буду дискриминисане у односу на остале грађане.

Господине министре, још једном Вам указујемо да најмање 1/3 свих запослених у МУП спада у категорију путника који свакодневно путују из града у град, прелазећи често и више стотина километара. То наравно није логично, није ни економски исплативо, и стога разумемо послодавца који се води начелном економичности. Али то начело нико не сме да стави испред основних људских права и ефикасности самог система безбедности. Сигурни смо да Вам је позната хронична непопуњеност систематизованих радних места у великим градовима, првенствено у Београду. Познато вам је да неколико хиљада државних и полицијских службеника раде у Београду а живе у унутрашњости.

Да ли је ико од посланика у Скупштини Србије, који, узгред будиречено, наплаћују пуну цену доласка из својих пребивалишта у Београд где обављају своје радне задатке, да ли је ико од њих доносећи овакав Закон о полицији, мислио да је реално могуће пронаћи преко хиљаду полицијских службеника за Полицијску бригаду само на општини Чукарица, или пак неколико стотина припадника Жандармерије само на београдској општини Раковица, нишкој Палилули или Краљеву?

Да ли је неко мислио о томе да ће такав режим исплате накнада довести до даљњег сиромашења већ исувише осиромашених људи? Синдикат српске полиције страхује да ће људи бити приморани да бирају између прехрањивања породице и финансирања доласка на посао. Немамо дилему шта ће сваки савестан родитељ да изабере, и плашимо се да ће долазити до великих проблема у функционисању службе.

Овако предложена Уредба сигурно неће погодити већину високих руководилаца у МУП-у који свакодневно прелазе по више стотина километара службеним аутомобилима који су им дати на стално коришћење, већ најниже рангиране полицијске службенике и друге запослене, због чега је она дубоко неправедна, неразумна и неодржива.

Неодржива је јер не нуди никакву алтернативу. Потрено је да, пре доношења Уредбе, свима заинтересованима за премештај у место становања то и  омогућите у неком разумном року. Након тога, уколико и даље остане известан број путника, а мораће да их буде због потреба службе, урадити обрачун накнаде трошкова према томе. За оне којима не дозволите премештаје, или организујте превоз или платите реалну накнаду трошкова. То је једини пут у трајно и одрживо решавање проблема изазваних високим износима накнада за трошкове доласка на посао и одласка са посла.

Неразумна је јер очигледно нико није мислио на негативне последице које би могле наступити у функционисању Министарства унутрашњих послова и безбедности грађана. Да ли постоји процена о могућем одливу кадрова са потребним знањем и искуством и како би се њихово одсуство надоместило, посебно ако се узме у обзир велики број непопуњених радних места у складу са систематизацијом и реалним потребама?!

С обзиром на на потенцијалне, очекиване проблеме у функционисању службе које ће усвајање и примена Уредбе неминовно изазвати, као и због чињенице да је неколико синдиката, међу којима и ССП, поднело иницијативу Уставном суду за оцену законитости Чл. 189 ЗОП, предлажемо да сачекате са усвајањем и применом наведене Уредбе до одлуке Уставног суда, и да, у међувремену, омогућите премештаје свим заинтересованим радницима!

Председник ССП
Лазар Ранитовић

Село гори, а репрезентативни се свађају!

Док нам МУП ставља омчу око врата, предлогом Уредбе о начину остваривања накнаде трошкова за долазак и одлазак са посла, све кунући се у Закон о полицији, а практично укидајући реалне накнаде путних трошкова, већина синдиката се понаша крајње неуобичајено.

ССП је наравно одмах јавно одбацио предлог текста Уредбе као неодржив и увод у озбиљне сметње у фунционисању службе, с обзиром на најмање 1/3 запослених који путују међуградским  превозом, за који неће следити било каква накнада. Подсећања ради, одмах након усвајања Закона, на који смо узалуд улагали амандмане, поднели смо иницијативу Уставном суду Србије са предлогом оцене неколико спорних чланова, међу којима и члан 189. на који се послодавац сада позива. О квалитету тог закона говори чињеница да је сам себи контрадикторан, јер у члану 155. став 5. стоји одредба: „Руководилац је дужан да у случају прековременог рада обезбеди полицијском службенику превоз, односно накнади трошкове превоза од места становања до места обављања прековременог рада и обратно.“ Дакле, приликом прековременог рада ће надокнадити комплетне трошкове, а приликом редовног рада не.

ССП ће помоћ потражити и од Повереника за заштиту равноправности јер је јасно да смо законом и предложеном уредбом дискриминисани у односу на све друге запослене у Србији. Такође, и од Заштитника грађана тражићемо мишљење и помоћ овим поводом.

Свакако нећемо да седимо скрштених руку и оптужујемо злу коб или судбину. Ал нећемо ни да ћутимо и правимо се да је све у реду, да не укажемо на заиста скандалозно понашање два репрезентативна синдиката! Један од њих је отишао на састанак и практично подржао предлог уз неке смешне, козметичке примедбе, да би касније наводно одбио предлог. Други није чак ни отишао на састанак Радне групе, да би данас из све снаге напао овај први како је продао интересе запослених. Стиче се утисак да им је то једина тактика у одбрани права запослених и била – неодласком на састанак за себе зграбити алиби и онда окривити онај други репрезентативни синдикат за издају!

Предлог текста Уредбе од стране Радне групе, али и понашање репрезентативних синдиката, најбољи су показатељ разлога којим су били вођени, када су заједно, удруженим снагама, одбили активно учешће ССП, па чак и само физичко присуство састанцима Радних група, без права гласа. Нису желели сведоке, па сада могу да тумаче и преносе како им се допадне.

Хоћемо ли и даље да забијамо главе у песак… ћутимо (а неки пут и радујмо се) кад другом колеги укину путне трошкове, кад старешинама укину награђивање, кад једни добију посебну накнаду за рад са мигрантима, а други не (а раде исти посао), кад се колеге купају на ливади и спавају са пацовима,…
А они нас мељу једног по једног… И напослетку ће нас све самлети…

Докле ћемо да ћутимо и да трпимо??? Докле ће више да нас обмањују репрезентативни синдикати?
ССП никада није нападао друге синдикате, гледамо само у своје двориште, али ово, што нам се сада дешава, превазишло је сваку границу. Колеге, из репрезентативних синдикате, крајње је време да изађете из свог оклопа и да превазиђете сопствену сујету и коначно заједно седнемо за исти сто и најхитније договоримо како да заштитимо голу егзистенцију запослених и МУП!Преузмите иницијативу и докажите оправданост свог постојања и статуса који имате (питање је да ли га и заслужујете). Или се склоните са сцене! Време је!

Модел закона о службама безбедности Републике Србије

Дана 22.09.2016. године, у техничкој организацији Београдског центра за безбедносну политику (БЦБП), у просторијама Медија центра у Београду одржана је јавна презентација Moдeлa зaкoнa o службaмa бeзбeднoсти Рeпубликe Србиje, који је израдио стручни тим БЦБП. Прeтхoднo су прoучeнe oдрeдбe вaжeћих зaкoнa o бeзбeднoснo-oбaвeштajним пoслoвимa тe je испитaнa њихoвa мeђусoбнa усaглaшeнoст. Упoрeдo су oргaнизoвaнa двa кругa кoнсултaциja нa кojимa су прeдстaвници стручнe jaвнoсти, пoлитичких стрaнaкa и служби бeзбeднoсти изнeли свoje мишљeњe и прeдлoгe o кoнцeпту, структури и oдрeдбaмa Moдeлa. Аутори модела су професор Универзитета Унион др Богољуб Милосављевић и прoфeсoр БУ у пeнзиjи и прeдсeдник Упрaвнoг oдбoрa БЦБП  др Мирослав Хаџић. Moдeрaтoр је био др Mирoслaв Хaџић, а поред њега су говорили генерал у пензији и бивши директор ВБА Светко Ковач и проф др Богољуб Милосављевић.

Oргaнизoвaњe oвe дискусиje пoдржaлa je Aмбaсaдa Крaљeвинe Хoлaндиje крoз прojeкaт „ЛEГAСИ – Кa зaкoнoдaвнoj рeфoрми бeзбeднoснo-oбaвeштajнoг систeмa”, a изрaду Moдeлa зaкoнa пoдржaлa je Mисиja OEБС у Србиjи.

Према подацима БЦБП-а скупу је присуствoвaлo прeкo 50 прeдстaвникa држaвних институциja, aкaдeмскe зajeдницe, стручнe jaвнoсти и мeдиja, а било је ту и представника нижег ранга појединих западних амбасада. По позиву организатора, скупу је, наравно, присуствовао и представник ССП-а.

Као основни разлог за доношење новог, кровног закона наведено је да се рад и активности служби безбедности  у Србији тренутно уређују трима законима који нису међусобно усклађени, као и да је изостала реформа служби и надзор и контрола над њиховим радом.

М. Хаџић је истакао да је циљ  „ дa oснaжимo jaвну рaспрaву o нaдзoру и кoнтрoли служби бeзбeднoсти, кao и пoтрeбу дa сe дeмoкрaтски пoрeдaк у Србиjи унaпрeди. Tрeбa успoстaвити минимум кoнтрoлe нaд службaмa бeзбeднoсти и спрeчити њихoвe цивилнe нaлoгoдaвцe дa злoупoтрeбљaвajу свoja oвлaшћeњa и прaвe штeту“, додавши да је и претходних година било покушаја да се овај закон донесе, али да за тако нешто није постојала плитичка воља. „ Иaкo су пoстojeћe службe бeзбeднoсти, и вojнe и цивилнe прeимeнoвaнe, суштинскe рeфoрмe ниje билo.“

Предметним Моделом закона предвиђено је дa умeстo сaдaшњe три убудуће постоје двe службe бeзбeднoсти и то: Бeзбeднoснo инфoрмaтивнa aгeнциja (БИA) и Вojнa oбaвeштajнo бeзбeднoснa aгeнциja (ВOБA), кoja би нaстaлa спajaњeм Вojнo бeзбeднoснe (ВБA) и Вojнo oбaвeштajнe aгeнциje (ВOA), a чиjи рaд би биo прoписaн jeдним зaкoнoм.

Мишљење  С. Ковача је да би спајање садашњих ВБА и ВОА допринело битном унапређивању обавештајног сегмента, али да је сам процес спајања веома сетљиво питање.

„Tу би сe спojилe aнaлитикa и лoгистикa, дoк би нaчин рaдa oстao исти. Имa мнoгo мoдeлa пo кojимa би службe мoглe дa сe спoje, aли нaмa нajприхвaтљивиjи je хрвaтски мoдeл у кoгa су дoбрo интeгрисaнe брojнe функциje“, нaвео је Кoвaч.

Ковач је додао да се размишљало и у правцу стварања 3 службе које би чиниле БИА као цивилна контраобавештајна служба, ВБА као војна контраобавештајна служба и једна обавештајна служба која би садржала и цивилну и војну компоненту, а која би настала „преузмањем“ обавештајне компоненте из БИА и ВБА. Нагласио је да се од тога одустало због, пре свега, финансијских разлога, али и због чињенице, да би спајањем био успорен „раст“ обавештајне компоненте у тој новој, заједничкој служби, посебно истакавши да је и у садашњем тренутку обавештајна компонента у БИА-и на нивоу који није баш задовољавајући. Због тога сматра де се у подизање квалитета обавештајне компоненте у БИА-и треба ићи постепеним постављањем квалитативно нових задатака од стране државног руководства, како би сама БИА, из сопствених ресурса, пронашла снаге за унапређење тог сегмента свог рада.

Највеће новине које Модел закона предвиђа су:

  • Оснивање Техничко-оперативног центра (ТОЦ) као посебне организације која пружа обједињене услуге Службама и полицији приликом примене законом утврђених посених мера и поступака, односно посебних доказних радњи, којима се врши тајни надзор електронскх комункација, телекомуникационих услуга и информационих система. Овиме би се одузео монопол који тренутно држи БИА (С. Ковач); и
  • Успостављање Генералног иснпектората служби безбедности, као посебне службе Владе, која обавља послове контроле и надзора над радом служби и Техничко-оперативног центра.

Како је навео Б. Милосављевић, „кoнтрoлa и нaдзoр служби дo сaдa нису дaлe нajбoљe рeзултaтe. Иaкo пoстojи скупштински Oдбoр зa кoнтрoлу служби бeзбeднoсти, пoтрeбнo je дa пoстojи jaчa кoнтрoлa. Teшкo je oбeзбeдити пoлитичку нeутрaлнoст, aли смaтрaм дa je oпeрaтивнa сaмoстaлнoст мoгућa“.

Иако је потврдио ове наводе, С. Ковач је изнео да „смo имали jeдaн пeриoд кaдa je пaрлaмeнтaрнa кoнтрoлa фeнoмeнaлнo функциoнисaлa, jeр смo имaли квaлитeтнe и стручнe људe кojи су били вeoмa мoтивисaни зa тaj пoсao“.

Као посебна дилема изнето је питање да ли припадници служби треба да имају полицијска овлашћења. Заузет је став да у овом прелазном периоду припадници служби треба да задрже готово сва полицијска овлашћења (осим задржавања лица), али да је интенција да она у будућности буду укинута.

Након уводног дела приступило се не баш обимној и нарочито квалитетној дискусији, која се углавном односила на подршку оснивању ТОЦ, као и механизмима контроле рада служби, док је представник Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности инистирао на томе да се поједина понуђена решења у Моделу, у складу са одлуком Уставног суда, не могу преносити на Уредбе, већ се морају решити законом.

Тешко је било и за очекивати садржајнију дискусију, јер је организатор презентације, зачуђујуће, помало неодговорно и неозбиљно, пуну верзију Модела заинтересованима доставио тек неких 10-15 минута пре почетка скупа, што је, морамо се сложити недовољно за проучавање и много мање важних докумената, а не оног иза којег стоји готово годину дана нечијег стручног рада. За то време, и више него просечан човек, не може ни прочитати 17 страница и 79 чланова закона, а камоли да их добро проучи. Подсетило је то мало на оне ситуације у Скупштини када се материјали за седницу посланицима деле пред сам почетак седнице. Дода ли се томе чињеница да су у дискусији учествовали само занитересовани из тзв. цивилног сектора, да представника оних на којe се Модел закона односи није било или нису учествовали, јасно је зашто се нису могли чути неки контра-аргументи и контра-предлози, зашто није било захтева за појашњењима и сл. што би свакако допринело квалитету дискусије.

Због тога је тешко дати целовиту оцену предложеног Модела закона, те ћемо се овом приликом осврнути само на неким новинама које Модел предвиђа:

  • „Припадници Служби могу да се синдикално организују и оснивају професионална стручна удружења у оквиру службе којој припадају“

Ово је свакако новина, коју као синдикалци морамо подржати. Познато је, наиме да је синдикално организовање у БИА-и забрањено, а да је донедавно било проблема и са синдикалним организовањем у Војсци Србије. Очито је да се предложено решење заснива на Уставу који ниједним својим чланом не брани синдикално организовање у БИА-и и ВС, нити дaje прилику дa сe тo учини нeким зaкoнoм. Остаје, међутим, нејасно, на основу ког правног акта предлагач Модела закона забрањује запосленима у овим институцијама право на штрајк. Члaн 61 Устaвa je jaсaн, прaвo нa штрajк сe нe мoжe зaбрaнити, вeћ сaмo oгрaничити, “схoднo прирoди или врсти дeлaтнoсти”. To у прaкси знaчи дa сe прaвo мoжe oгрaничити пo питaњу врeмeнa (вaнрeднo стaњe), брoja учeсникa (минимум прoцeсa рaдa), мeстa oдржaвaњa и сличнo, aли НE и укинути у пoтпунoсти.

  • У складу са Законом о заштити података о личности (ЗоЗПоЛ), грађанин има право да од рукoвaoцa подацима зaхтeвa дa му стaви нa увид пoдaткe кojи сe нa њeгa oднoсe, као и да захтева копију истих. Ово право се у одређеним случајевима може ограничити. Међутим, предложеним Моделом закона (Чл. 34) се дозвољава само увид, што је у супротности са Законом о заштити података о личности. Додатно, одредба из Модела по којој су „службе дужне да грађанина, на његов писани захтев, у року од 30 дана обавесте о томе да ли су према њему предузимани посебни поступци и мере и да ли се у службама воде ти подаци“ је у супротности са ЗоЗПоЛ, јер ЗоЗПоЛ предвиђа да је „рукoвaлaц дужaн дa oбaвeштeњe o пoднeтoм зaхтeву издa бeз oдлaгaњa, a нajкaсниje у рoку oд 15 дaнa oд дaнa пoднoшeњa“.

Најкреативније је, међутим, решење које нуди Модел закона, а којим се предвиђа да осим одлуке о одбијању захтева грађанина, која може бити сасвим легитимна и у складу са ЗоЗПоЛ, уводи нешто за шта нема основа у закону, уводи институцију кетмана, легалног лагања и обмањивања својих грађана. Службе, према овом предлогу, иако су према грађанину који подноси захтев примењиване или се примењују посебни поступци и мере, истога могу обавестити да према њему нису примењиване посебни поступци и мере, односно да се о њему не воде подаци, ако би у супротном:

  1. Настала опасност по извршење конкретног задатка Службе;
  2. Била угрожена безбедност другог лица; или
  3. Настале штете по националну безбедност.“

Додуше, предвиђено је да кад престану разлози из овог става, „Службе су дужне да  по службеној дужности обавесте грађанина о могућности увида у прикупљање података“.

Дакле, противзаконито се уводи институција кетмана у односе између служби и  грађана, без икаквог временског оквира колико то обмањивање грађана може да траје, што службама практично даје алиби за временски неограничено прикривање података.

Као што је већ речено, 10-15 минута је сувише мало да би се прочитао и „сажвакао“ нечији готово једногодишњи рад, а камоли да би се он квалитетно оценио и проценио. Да не бисмо упали у замку и постали малициозни неким језичким замеркама типа „зашто закон о службама, а не закон о безбедносним агенцијама“, зашто учинковит, а не делотворан рад, ми ћемо овде стати.

Служба за информисање

 

 

ССП у посети СГП ОБДГ Тиса

Делегација Синдиката српске полиције у саставу:  заменик председника, Миле Лазаревић и портпарол и члан ГО задужен за северну Војводину, Бобан Ђорђић, извршила је обилазак Регионалног центра Граничне полиције према Р. Мађарској, 21.9.2016. године, којом приликом је посетила запослене у Станици граничне полиције за обезбеђење државне границе Тиса.

На почетку постете топлом добродошлицом смо дочекани од стране командира СГП ОБДГ Тиса, самосталног полицијског инспектора, господина Јакша Габора као и смене која се налазила на задатку али и колега који су дошли како би присуствовали састанку са представницима ССП-а, на чему смо им посебно захвални јер све је већи број колега који спознају ко ће се једини истински потрудити и заузети за њихова права али и побољшање услова у којима раде. Овом приликом смо упознати са свим проблемима и потешкоћама са којима се суочавају како колеге тако и старешине.

Састанак је био конструктиван на посебно задовољоство домаћина, који су позитивно изненађени представницима ССП-а, начином на који је састанак одржан, приступом према запосленима и њиховим проблемима али пре свега чињеницом да нисмо давали лажна и нереална обећања, а како су нам пренели, да је била таква пракса приликом давних посета представника неких других синдиката.

tehnicka-voda-tisa
Вода из чесме у СГП Тиса.

Нашој делегацији посебан утисак био је слога, колегијалност, узајамно поштовање између запослених, те начин на који успевају да одрже елементарне услове за рад у СГП ОБДГ Тиса. Практично све проблеме који су били у њиховој моћи, ти људи су решили, али нажалост преостали су они тренутно нерешиви – недостатак опреме, квалитет униформе и обуће, исправне воде за пиће, недостатак возила, и рад на терену у лошим климатским условима у тим дотрајалим и неисправним возилима. Недвосмислено се може закључити да су то професиналци који воле позив којим се баве и да брига за функционисање организационе јединице чији су део је искрена, а својим радом и залагањем свакодневно је унапређују.

Такође, делегација ССП-а одржала је састанак и са неколицином колега из СГП Хоргош али и СГП ОБДГ Таванкут. Разговарало се о актуелној ситуацији и текућој проблематици (која је јако слична осталим јединицама УГП, али уз одређене специфичности наравно). Договорени су и конкретни кораци о даљем раду и развоју ССП на овом терену, бољој повезаности и организованости људи из различитих станица.

У наредном периоду уследиће и конкретни кораци у наступу према руководству УГП РЦ према Мађарској са предлозима за решавање нагомиланих проблема.

Служба за информисање ССП

Предлог Уредбе о накнади путних трошкова лош и неприхватљив!

Београд, 22.09.2016. године, – Министарство унутрашњих послова обелоданило је јуче свој предлог Уредбе о начину и условима остваривања права на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада. Кључни члан предложене Уредбе јесте управо први члан којим се, у складу са спорним чланом 189. Закона о полицији, предвиђа накнада трошкова само за територију општине рада.

Подсећамо вас да је Синдикат српске полиције одмах након усвајања ЗОП поднео иницијативу Уставном суду за оцену уставности и законитости неколико спорних одредби тог закона, међу којима је управо и члан 189. који регулише питање накнаде трошкова превоза. МУП није сачекао мишљење тог суда већ је кренуо у практично раскидање  Анекса ПКУ потписаног 17.07.2015. године, а којим је призната примена и на полицијске службенике свих повољности из ПКУ за државне органе.

Предложена Уредба је у супротности са чланом 45. ПКУ за државне органе који гласи:
„Послодавац је дужан да запосленом надокнади трошкове превоза уа долазак на рад и за одлазас са рада у висини цене месечне карте у градском, приградском, односно међуградском саобраћају…“

Подсећамо вас да је ЗОП противречан самом себи јер у члану 155. став 5. стоји одредба: „Руководилац је дужан да у случају прековременог рада обезбеди полицијском службенику превоз, односно накнади трошкове превоза од места становања до места обављања прековременог рада и обратно.“ Дакле, приликом прековременог рада ће надокнадити комплетне трошкове, а приликом редовног рада не – која је разлика у трошковима, чекамо објашњење. А знамо да смисленог и логичног објашњења не може да буде.

Јасно је, након тихог укидања топлог оброка и регреса или, како они тврде, њиховог имплеметирања у плату (мада иста том приликом није увећана), да нам сада следи и практично укидање права на накнаду реалних путних трошкова за долазак и одлазак са посла.

У предлогу Уредбе апсолутно је занемарена одредба става 4. спорног члана 189. ЗОП која даје могућност Влади да пропише износ масималног износа накнаде који се може исплатити, већ ригидно тумачи члан закона и ограничава исплату само за територију општине рада. То ће неминовно довести до даљњег сиромашења полицијскиох службеника, а плашимо се и учесталог одсуствовања са посла, а што може додатно отежати функционисање службе већ довољно оптерећеног сталним увећањима обима послова и хроничним недостатком људства.

Да ли ће  репрезентативни синдикати и ово преспавати или ће подићи глас остаје нам да видимо. Оно што се сигурно јесте то да Синдикат српске полиције, као ни до сада, неће ћутати, нити седети скрштених руку. Након консултација са нашим правним тимом изаћи ћемо са детаљнијом анализом и планом даљег поступања.

Служба за информисање ССП
Миле Лазаревић

Тексте предлога уредбе:

П р е д л о г:

На основу члана 15. став 2. Закона о државној управи („Службени гласник РС“, бр. 79/2005 и 101/2007 и 95/2010) и члана 189. Закона о полицији („Службени гласник РС“, број 6/2016),

Влада доноси

У  Р  Е  Д  Б  У
о начину и условима остваривања права
на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада
запослених у
Министарству унутрашњих послова

 

 Члан 1.

Запослени у Министарству унутрашњих послова (у даљем тексту: Министарство) има право на накнаду трошкова превоза за долазак и одлазак са рада на територији општине или града где запослени обавља радну активност у складу са решењем којим се распоређује на радно место у Министарству.

Члан 2.

Изузетно, запослени нема право на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада у случајевима:

  • Да Министарство на други начин обезбеди запосленима могућност превоза за долазак и одлазак са рада;
  • да је актом органа јединице локалне самоуправе, односно града омогућен запосленима долазак и одлазак са рада без накнаде и
  • да је удаљен са рада или се налази на годишњем одмору, плаћеном или неплаћеном одсуству, службеном путу, боловању или слично, за време трајања одсуства са рада.

Члан 3.

Запосленом у Министарству који на територији општине или града где обавља радну активност у складу са решењем којим се распоређује на радно место у Министарству има и боравиште, при чему на тој територији постоји установљен систем месечне претплатне карте за јавни превоз и где тај вид превоза покрива релацију место боравиште – место рада, Министарство обезбеђује одговарајућу месечну претплатну карту.

Под одговарајућом месечном претплатном картом у јавном превозу, у смислу ове уредбе, подразумева се претплатна карта издата од превозника која у току једног месеца омогућава неограничен број превоза.

Члан 4.

У случају да на територији из члана 3. став 1. ове уредбе нема установљеног система месечне претплатне карте за јавни превоз, а запослени на истој територији има и боравиште, Министарство исплаћује запосленом накнаду трошка за долазак и одлазак са рада у висини цене појединачне превозне карте која покрива релацију место боравишта – место рада мултипликовану са оствареном присутношћу на раду утврђеном одговарајућим времеником рада.

Висину цене појединачне превозне карте из става 1. овог члана Министарство утврђује по принципу најповољније цене превозне карте прибављене службеним путем у виду одговарајуће потврде од превозника која покрива дату релацију или покрива приближну  раздаљину уколико не постоји нити један превозник који покрива релацију боравиште – место рада.

Члан 5.

У случају када се место боравишта запосленог не налази на територији општине или града где обавља радну активност у складу са решењем којим се распоређује на радно место у Министарству, запосленом се накнада трошкова за долазак и одлазак са рада утврђује применом правила обрачуна која важе за случај да се боравиште и место рада налазе на истој територији општине или града, уз обавезу покривања релације место уласка на територију општине или града – место рада.

Члан 6.

Исплата трошкова накнаде за долазак и одлазак са рада врши се ретроактивно, у односу на претходни месец.

Члан 7.

Ова уредба ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“.

Даном ступања на снагу ове уредбе престаје да важи Правилник о условима за остваривање права на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада у Министарству унутрашњих послова („Службени гласник РС“, број 42/2014).