Skip to main content

Дан: 5. децембар 2016.

Државне старлете под судском заштитом!

Још се није слегла прашина коју је пре два дана подигао инцидент у Зајечару, у коме је полицијском службенику, од стране високе функционерке једне владајуће политичке партије, прећено речима “Ускоро те чека гроб“, само зато што је радио свој посао, а већ имамо јасну поруку државе, односно правосуђа, коју можемо свести на то да би нека „државна старлета“ одговарала, она мора неког и да убије! Мада је и то дискутабилно, ако је судити на основу пресуде изречене Душици Јевђеновић, саветници у Министарству иностраних послова, саветници непознатих квалификација и непознатих задужења, али познатој као љубитељки сузаваца у спреју. Госпођица Јевђеновић је данас, због напада на овлашћено службено лице осуђена, а практично ослобођена изреченом условном казном.

Кривично дело напад на овлашћено службено лице за време вршења дужности изгледа служи само као украс у законику?  Чему служи усвајање закона који се не спроводе или ако се и спроводе, спроводе се селективно? Где је нестала (ако је икада и постојала) владавина права у земљи Србији?

Питамо да ли је њој као лицу осуђеном за кривично дело (мада је санкција изузетно блага чиме се губи и њена сврха) место у Министарству иностраних послова?! Или је то можда чак и пожељно? Госпођици очигледно никада и није било место у МИП-у, али негативна селекција је нешто што ће обележити овај период наше земље која симулира државу!

Сетимо се времена „анализе ризика“ којом приликом је министар рекао да криминалцима није место у полицији, са овом његовом изјавом се наравно слажемо, али се опет намеће питање да ли им је онда место у Министарству иностраних послова? Стичемо утисак да је правда селективна а да борба против криминала није искрена већ селективна.

Не можемо остати неми у ситуацију да условно буде осуђен неко ко изврши напад на овлашћено службено лице, неко ко је том приликом претио гасним пиштољем доводећи полицајце у заблуду како поседује ватрено оружје а самим тим су се стекли услови за употребу ватреног оружја од стране полицајаца! На сву срећу, присебношћу и професионалношћу колега, ватрено оружје није употребљено и на тај начин су избегнуте теже последице.

Оваквом пресудом шаље се јасна порука криминалцима „напад на полицију а самим тим и криминал се исплати“. Више пута помињана реченица „напад на полицију је напад на државу“ такође добија други смисао. Због оваквих ствари поглавља за приступање Србије Европској Уници која се тичу правосуђа представљају болну  тачку и камен спотицања. Изгледа да је полицајцима у овим стварима, као и код тужби, последња нада ЕУ са својим институцијама јер нас држава дефинитивно неће заштитити!

Јасно је да систем не функционише, држава не поштује своје сопствене законе па тако ни криминалци не зазиру од казне. Напад на полицајца – напад на државу, условна казна??? Срамота! Једина реална казна је била безусловна казна затвора. У свакој другој држави они би на лицу места били усмрћени због таквог напада на полицијске службенике!

Да ли је потребно цитирати члан закона којим су прописане санкције за ово кривично дело и подсетити јавност да условна казна није предвиђена:

Напад на службено лице у вршењу службене дужности

Члан 323

(1) Ко нападне или прети да ће напасти службено лице у вршењу службене дужности,
казниће се затвором од три месеца до три године.
(2) Ако је при извршењу дела из става 1. овог члана службеном лицу нанесена лака телесна повреда или је прећено употребом оружја,
учинилац ће се казнити затвором од шест месеци до пет година.
(3) Ако је дело из ст. 1. и 2. овог члана учињено према службеном лицу у вршењу послова јавне или државне безбедности,
учинилац ће се казнити затвором од једне до осам година.
(4) Ако приликом извршења дела из ст. 1. и 3. овог члана учинилац службеном лицу нанесе тешку телесну повреду,
казниће се за дело из става 1. затвором од једне до осам година, а за дело из става 3. затвором од две до десет година.
(5) За покушај дела из става 1. овог члана казниће се.
(6) Учинилац дела из ст. 1. до 3. овог члана који је био изазван незаконитим или грубим поступањем службеног лица може се ослободити од казне.

Служба за информисање ССП
Никола Петровић

Некад ни награда министра није довољна!

Велику пажњу запослених у Министарству унутрашњих послова привукла је најава успостављања система каријерног напредовања. Пробуђене су наде хиљада запослених који годинама вредно и савесно раде, дају себе служби у потпуности, а заузврат не добијају било какво признање, осим тапшања по рамену. Тапкају при томе у месту у својим каријерама, гледајући неке друге колегинице и колеге како метеорском брзином напредују, пењу се на лествици радних места, прескачући и по неколико степеника.

У последњих десетак година имали смо прилику да видимо заиста зачуђујуће успоне у каријерама, где су полицајци од вођа патроле или сектора стизали за свега пар година до високих чинова, пуковника па чак и генерала. Тим метеорским успонима, наравно, кумовале су кумовско-рођачке, завичајне али и синдикалне и пре свега политичке везе. Подршка једног репрезентативног синдиката или одговарајуће странке (владајуће у том тренутку) била је сигурна улазница у „високо друштво“.

И данас је тако још увек! Искрено се надамо не још задуго јер како својевремено изјави министар Небојша Стефановић, најављујући новине у Закону о полицији: „Каријерно напредовање значи да чин стичете искључиво на основу знања и заслуга, током обављања посла, полицајац да би напредовао мора показати пожртвовање, резултате и мора да има одговарајућу школу.“

Управо то – пожртвовање, знање и добри резултати јесте оно што краси нашег колегу из једне подручне Полицијске управе и што нас је подстакло на ову причу. Тај полицијски службеник придодат је Одељењу криминалистичке полиције још давне 2008. године. Дужи низ година остварује изванредне резултате а као признање за тај и такав рад стигла је и вредна награда и то из руку министра. Проглашен је за полицајца године у Полицијској управи за 2015. годину и том приликом награђен револвером.

Међутим, дугогодишњи рад, многобројна признања и награда министра нису били довољни да тај колега напредује. Он и даље ради одговоран посао, посао криминалистичког инспектора, а прима плату обичног полицијског службеника. На предлог за распоређивање у ОКП добијен је одговор да за њега нема места!

И можда би такав одговор мање болео да није оне приче из другог пасуса овог текста, а тога је било и у тој ПУ у изобиљу. Многи су напредовали брзо и преко реда, а за изврсног полицајца, вредног и пожртвованог, ето, нема места!

Свесно и намерно избегавамо помињање именом и полицијске управе и конкретног колеге, да му не нанесемо додатну штету, уколико прораде сујете одговорних, али и због тога што конкретна имена не значе много – у нашем тексту многи се могу препознати! Надамо се да ће се неко у врху Дирекције полиције осетити прозваним, кад прочита овај текст, те покренути механизме за изналажење системских решења за овакве примере. А решење се за одличног радника мора наћи. Нема алтернативе уколико желимо успешну и ефикасну службу заиста, а не само пред камерама.

Служба за информисање ССП
Миле Лазаревић