Променом власти у Србији и избором Др Небојше Стефановића за министра Унутрашњих послова Републике Србије, који је наследио Ивицу Дачића са свим евидентним проблемима који су се огледали у лошим међуљудским односима, лошем менаџменту, организацији, финансијама и др. Довело је до тога да је господин Стефановић, хтео или не наследио и више од десет синдиката који су у предходном периоду власти г. Дачића били веома несложни и неколегијални. Али на срећу, ситуација је почела да се мења а синдикати удружују.

Стефановићеве увреде и неистине о синдикалцима и штрајку:

  1. Синдикалци су нерадници који не долазе на посао;
  2. Синдикалци примају плате преко 100.000,00 рсд;
  3. Синдикалци су претња по безбедност државе;
  4. Синдикалци су политичари;
  5. Синдикалци се боре за личне привилегије уместо за запослене;
  6. У штрајку је свега 5% запослених;
  7. Штрајк је незаконит;
  8. Штрајкачи неће добити део плате;
  9. Полиција штрајкује и тражи повећање плате;
  10. ПСС је најбројнији синдикат у МУП и са њим ће потписати ПКУ

Добијајући разне незваничне позиве да се за време скорашњих Парламентарних избора 2014. састанемо са разним људима од поверења из политичких партија, па чак и са човеком од највишег поверења у Српској напредној странци – СНС, уочили смо и потврдили добро знану чињеницу да свака политичка партија тежи да јаке и озбиљне синдикате приволи за сарадњу и да их држи за “пријатеље”, односно поданике, дајући им разне примамљиве понуде, најчешће финансијско-економске природе, као и разне личне привилегије.

Истине ради треба истаћи да Српска напредна странка и њен лидер Александар Вучић, на наш званични захтев за одржавање састанка у вези решавања проблема полицајаца срба са АП КиМ, који су у МУП добили отказе, никада нису одговорили јавно и директно. Другим каналима, поручили су да је то за њих небитна и решена ствар и да је завршена.

У такве закулисно-синдикалне-политичке игре Синдикат српске полиције није желео да учествује јер се то коси са основним синдикалним деловањем и радом, ако на то гледамо са моралне стране. Међутим, сарадња са политичким партијама није забрањена док је у многим земљама чак и пожељна. То одбијање да се ССП приволи некој од понуђених политичкој опцији нас је на крају и коштало не признавања већ утврђене репрезентативности. Министар је и овог пута селективно применио право и правду.

Сада када знамо ко је та особа која је одбила да призна препоруку и одлуку Радне групе за утврђивање репрезентативности, дакле само је формално требао да потпише документ, правдајући се да Радна група није посао завршила у року, знамо и зашто је то тако, односно зашто нам репрезентативност није формално призната – одбили смо политичку сарадњу а мислимо својом главом и деламо у складу са законима. Сада та иста особа покушава да маргинализује значај ССП у Министарству унутрашњих послова на разне начине, најчешће путем медија.

Ништа другачија слика није и у другим синдикатима, Независном синдикату полиције, Независном полицијском синдикату Србије и Синдикату ватрогасаца Србије који су формирали Полицијско социјални фронт ради лакшег преговарања са послодавцем,  лакшег заступања чланова и очувања социјалног мира који је претио да се наруши и који се већ увелико нарушава. Руку на срце, тада је позват и Полицијски синдикат Србије да се придружи фронту, али је из само њима знаних разлога, позив је одбијен. Разлози за такав поступак су били и више него очигледни јер је ПСС по свему судећи очигледно склопио још један политички дил са новим представником послодавца, што се данас и доказује.

На првом састанку који је одржан 1. маја у поподневним сатима, на позив министра Стефановића одазвала се већина представника синдиката у МУП, сем једног. Полицијски синдикат Србије није желео да присуствује састанку, а и зашто би ако су већ склопили политички договор о пружању подршке.

Тада присутни синдикални представници који су присуствовали састанку, водили су врло конструктивне разговоре и говорили о горућим проблемима који се морају решавати, нудиле су се идеје и предлози за решавање проблема показано је интересовање да се синдикати укључе и дају своју несебичну помоћ. На крају, на жељама и речима је све и остало.

Оно што је већина синдикалаца добро схватила је политичка опаска министра Стефановића који је на врло леп и перфидана начин упакован машницом саопштио став која је до краја и на неки начин довела до овог штрајка запослених. Др Стефановић је тада сасвим јасно и отворено рекао „можете ви радити шта хоћете, СНС има већину у Парламенту и биће како ми кажемо, свиђало се то вама или не“. Паметноме би то било доста, или што би значило „социјалног дијалога не мора да буде, а и ако га буде биће про форме, ви радите ваше, ја ћу испуњавати налоге своје странке, и ви ту ништа нећете моћи да промените, сем да себи створите огромне проблеме. Повинујте се или ће те сносити последице“. А последице су већ очигледне и многи од нас синдикалаца већ их трпимо.

Да се вратимо мало у назад, за време избора, сазнајемо из блиских извора СНС да су  страначки аналитичари указивали на огроман проблем постојања синдиката у МУП и да такви синдикати који се не могу ставити под контролу представљају проблем који се мора решити, на овај или онај начин. Тражени су начини да се синдикати забране или да се учини све да изгубе сврху постојања и фактичку моћ.

Е сада када знамо да је ССП одбио политички дил, долазимо до следеће истине а то је да је проблем почео да се решава на непристојан, безобзиран и безобразан начин. Знамо да је ударна песница сваке власти новац и медији а то даје моћ. Моћ да се контролише или манипулише јавним мњењем. Као први удар 30.04.2014.године, синдикалци добијају шамар из дневног листа Информер кога многи повезују за СНС. Тада у интервју Др Стефановић под насловом „Не знам да певам, други ће певати“ на новинарско питање „Ко не ради, а прима плату?“, Стефановић одговара :“Неки синдикални функционери… Њих 760 или 770 а примају веће плате и од 100.000 рсд”.

На поменутом првом састанку 1. маја, са синдикалцима, министар Стефановић се правдао да он то тако није тако рекао, да су је то новинар слободно интерпретирао његове речи и да се не узбуђујемо превише јер је то све политика.

Тачно, све је то политика једне партије са намером да угуши синдикални покрет у Министарству унутрашњих послова, да изазове сумњу која би начинила раздор што би на крају резултирало осипањем чланова због губљења поверења. Политика у коју синдикати не би требали да се мешају већ да скрштених руку гледају шта им раде!

Тада, када је кренула медијска хајка, када су се пуниле насловнице дневних новина, примећено је да се власт у ствари на неки начин плаши укрупњавања мањих синдиката и удруживања што би за последицу могло да изазове озбиљне проблеме а у крајњој линији штрајкове и протесте. Посебно их је забрињавала чињеница да су синдикати из МУП-а остваривали сарадњу са веиким синдикалним централама на нивоу Србије, што ће се касније и потврдити.

Сада када штрајкују адвокати и полицајци, више је него евидентно да се осећа страх од масовнијих штрајкова и протеста свих корсника буџета. Што је и логично. Отуда донекле и разумевање што медији штуро и непрофесионално извештавају и ако је “наше право да знамо све”.

Подсетимо се, Синдикат српске полиције у два наврата узео је активно учешће у покушају да спречи усвајање робовласничког Закона о раду, крајем прошле године са Српским синдикалним фронтом и ове године на протесту испред Дома народне скупштине.

Тада, министар Стефановић, изазван дописом СПФ и који је само њему интерно упућен,  односно реченицом да “Страхујемо да ће даље игнорисање ових тема изазвати нежељено незадовољство запослених у Министарству које неће бити могуће контролисати и које ће довести до озбиљних последица. Социјално­ полицијски фронт има право и обавезу да предузме све законом дозвољене радње у циљу заштите права запослених”. Изврће истину и јавно наводи да је СПФ издао саопштење (и ако се радило о интерном допису). За ту прилику користи камеру МУП и ничим изазван путем видео поруке саопштава медијима тешке и срамне оптужбе на штету синдикалаца и то: “У тренутку када улазимо у корените и озбиљне промене унутар полиције и МУП – то саопштење могу да тумачим само као неки покушај да се изазове хаотично стање у друштву”. Односно да је саопштење СПФ озбиљна претња држави те да ће о саопштењу обавестио и председника Владе и директора БИА да би они предузели све даље потребне мере и да би се испитало да ли постоје неке скривене намере било кога у МУП-у. Дакле, врло јасно министар Стефановић јавно сумњичи синдикалце да су криминалци који представљају претњу по безбедност државе! 

Неоспорна је истина да на протесту није било никаквих проблема нити ексцеса, јер су синдикалци полицајци и професионалци који су у обавези да поштују Устав и законе Србије, који такође јемче право на мирно јавно окупљање.

Дакле, и овај пут су синдикални представници добили тешке увреде од свог министра које су крајње некоректне и малициозне. Таквом изјавом, извртањем истине, спиновањем у медијима, полицаци су означени као непријатељи државе и да представљају претњу за безбедност државе. Има ли горе етикете од те?

Јавни скуп је прошао у најбољем реду, а господин министар није ни поцрвено а камоли се јавно или лично извинио синдикалцима за јавно изнешену увреду и претњу. Академска култура министра на жалост у овом случају није доша до изражаја.

Епилога за сада нема, синдикалци су и даље на слободи али то сигурно не значи да су престали да буду претња по безбедност државе. Можда је то знак да је министар изнео тешку неистину и да није био у праву. Ако је тако, ред би био да се извини, ако не као доктор наука, министар и политичар. Могао би се бар извинити као човек.

А да ли ће ускоро бити хапшења синдикалаца видећемо, ваљда то што смо претња по државу, ми који је чувамо и који смо ратовали и крварили за њу и грађане, се не важи ако смо синдикалци, било како било ми смо спремили прибор за личну хигјену.  И даље чекамо кораке послодавца или независног тужилаштва….

Драган Жебељан
Члан ГО ССП
Председник СГ Београд

Наставиће се….

У следећем тексту:

  • Селективна примена права и двојако тумачење закона у корист послодавца;
  • Пропагандно психолошки рат као ратно средство против синдикалаца и штрајкача;
  • Употреба медија јавног понижавања синдикалаца у циљу губљења поверења;
  • Послодавац одбија дијалог по узору на америчку администрацију која не преговара са терористима;
  • Цензура или аутецензура медија у Србији у извештавању о штрајку полиције;
  • Извртање истине и окретање приче о штрајку у другом смеру;
  • Циљано изазивање подела на нераднике шрајкаче и оне који “воле и поштују државу”;
  • Пласирање дезинформација у циљу сламања штрајка;
  • Застрашивање и претња радницима у штрајку и др.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.