Полицијска професија једна је од најмање популарних професија, како у свету тако и у земљи Србији. Често оспоравана, најчешће исмевана, али увек доступна када је потребна помоћ у невољи.

Да ли је неко од вас замислио себе у улози полицајца? Чак и ако јесте, сигуран сам да најчешће нема одговоре на многа питања, која се неминовно намећу “чим се обуче плава униформа”.

Да ли имам свој друштвени статус? Имам ли право на приватни живот и опуштање викендом у кругу породице и пријатеља? Да ли моја деца могу да се носе са чињеницом да им родитеље називају “керовима” збијајући притом шале, и слане и неслане?

Да, разумем, многи ће рећи “то је ваш избор-сами сте бирали професију, и нико вас није терао да будете то што јесте…” И гле чуда, потпуно сте у праву! Неко мора да ради и овај “окрутан полицијски посао”… баш као што га многи од вас, по сопственом избору, често силом и са пуно нелагодности и незадовољства, раде код свог газде или послодавца. Само, ваш посао је ваш и “закључан иза седам брава”, и није предмет  сталних критика, оспоравања, грдњи, провокација. Мој избор је проткан традиционалним васпитањем и жељом да будем тај који ће својим животом штитити друге од свих изазова, од лопова и криминала, од напасника и силеџија, од поплава и пожара, од непријатеља… Када сам почињао веровао сам у ово, данас после 20-так година стажа у МУП-у сам убеђен да сам   био у праву.

У недељи за нама моје колеге су по ко зна који пут поново доспеле у жижу интересовања, пунећи притом новинске ступце и ударне вести електронских и тв- медија. Повод “оваквој популарности ПЛАВАЦА“ лежи у њиховој интервенцији против народа, током и након протеста грађана у Београду, у згради РТС-а, и испред зграде председништва Р.Србије. Да будем искрен, по ко зна који пут сам се осетио поносним што сам припадник МУП-а, јер су моје колеге још једном доказале и показале шта значи професионализам, одлучност, хуманост и изнад свега заштита живота, имовине и уставног поредка. Ми смо само радили свој посао, строго по правилима службе и законима Р. Србије, желећи по сваку цену да избегнемо увлачење  у сукобе и поделе, да својим суграђанима, комшијама, рођацима, пријатељима омогућимо да мирно протестују, да у оном општем метежу пре свега заштитимо животе, имовину и наравно своје животе. Наш посао захтева врло често и примену репресивних радњи које су дефинисане законом и врло често нам се не допада то што радимо, али наш је задатак јасан БЕЗБЕДНОСТ ЗА СВЕ И НА ПРВОМ МЕСТУ.

Дубоко поштујемо и ценимо вашу решеност да протестима искажете ваше незадовољство. Легитимно је право сваког од нас, да има свој став и мишљење у вези са актуелним дешавањима у земљи и окружењу, докле год су они у достојанственом и људском  облику, без угрожавања слободе других и без атака на животе и имовину. Да ли сте икада размишљали о томе, да  се вама деси ситуација да вам група од 50 до 100 људи упадне у кућу, на радно место, и да од вас захтева да им без поговора испуните одређене захтеве, а да притом нигде нема полиције. Од кога би сте тражили заштиту? Какву би слику послали свету, ако бисмо се повукли и дозволили да се нечије право или нечија слобода угрожава? Полиција је поступила у складу са својим овлашћењима, изузетно професионално са високим степеном толеранције према грађанима на шта смо сви ми веома поносни. Иако су многи од нас у моментима примене овлашћења грубо и безобзирно вређани, шиканирани, гађани и тучени, нисмо дозволили да будемо исправоцирани и подлегнемо атмосфери линча и анархије.

Полиција није  преторијанска гарда и камарила коју подједнако својатају и власт и опозиција. Ми се не бавимо политиком нити имамо право на свој став. Ми смо ту зарад заштите уставног поретка, нарушавања јавног реда и мира, угрожавања верских слобода и људских права, чувари мира у служби свих грађана. То нам је уставни задатак и законска обавеза, коју смо спремни да спроводимо без поговора. Свако ко нарушава мир, слободу, животе, имовину, имаће и убудуће против себе одлучне и храбре професионалце из Полиције спремне да правовремено и адекватно реагују на све претње и изазове.

Мислите да нам је лако да мимо својих убеђења, традиције и вредности морамо да штитимо учеснике “параде поноса”, да трпимо дивљање навијача гутајући дим од топовских удара, бакљи и сузавца, да будно чувамо ваш миран сан на положајима уз административну и државну границу. Да ли мислите да немамо људскости проткану емоцијама, када морамо да породици настрадалог саопштимо најтужнију вест? Многе од вас наравно опет не дотиче све ово јер је њихова страст и жеља да своје незадовољство исказују на непримерен начин, дајући себи за право да могу да ломе, пале, уништавају нечију имовину, вређају и насрћу на нас мислећи да смо ми ћелија њиховог незадовољства.

Не тражим оправдање, јер немам разлога да се икоме правдам због тога што савесно и одговорно радимо свој посао. Оно што тражим је да свако од вас у ПЛАВОЈ УНИФОРМИ препозна себе, свог брата, сестру, оца и мајку, пријатеља, рођака, комшију… Желим да нас посматрате као своје пријатеље спремне да вам увек, и у свакој ситуацији помогну без обзира на цену. Желим да вас асоцирамо на многе светле примере из нашег свакодневног посла, да нас препознајете као Сашу Чордића, младог полицајца који је радећи свој посао остао упамћен само због једне реченице „Мој Београд си дошао да ломиш“, Миодрага Рајковића који је по екстремној хладноћи спашавао људе из сметова, Дејана Стојановића који је из хладне Мораве спасавао суграђане, Радосава Лазовића полицајца са Новог Београда који се бацио на човека са бомбом како би спасио више невиних живота…Извињавам се колегама који заслужују да буду споменути овде, а нисам их споменуо. Да нас препознајете по Владимиру Грандићу, који је погинуо јурећи пљачкаше, Дејану Лазаревићу ватрагасцу из Тополе који је дао  свој живот спасавајући комшије у разорним поплавама, Стаменковић Мирославу који је јурећи пљачкаша мењачнице убијен на задатку, Цветић Слободану који је животом платио своју одважност да се супростави пљачкашима Комерцијалне банке у Београду, Стевану Синђелићу који је на административној граници са јужном Српском покрајином положио свој живот, као и армији полицајаца погинулих у борбама са шиптарским терористима и НАТО агресорима.

Поносна полицијска професија је пуна хероја који су своје животе подарили као највећи залог очувању безбедности свих нас. Нема те полицијске станице у Србији, на чијем се зиду не налази табла са посветом за вечно сећање на погинуле колеге током НАТО агресије, и борбе за српске територије. Годинама уназад, престижно признање “НАЈПЛЕМЕНИТИЈИ  ПОДВИГ ГОДИНЕ” буде уручено неком од наших колега због храбрости, племенитости  и пожртвовања у заштити имовине, живота и слободе.

Ето то смо ми, полицајци чији је избор да бране и штите уставни поредак, слободу и права сваког од вас, да бисте ви имали безбрижан и нормалан живот. Радимо ћутке, без поговора, са гомилом личних и професионалних проблема, свесно носећи свој терет на плећима, не очекујући ништа сем личне сатисфакције да то што радимо – радимо за добробит друштва. Свесни смо,  да и међу нама има  много кукоља, и зато предано радимо да очистимо своје редове од оних који  срамоте униформу коју носе, народ и земљу у којој живе.

Тако је увек било и биће, од како постоји света и века, јер људска слобода нема цену.

Председник Синдиката српске полиције

Лазар Ранитовић