Кривосуђе у Србији!

Share Button
Има ли начина да се правда догоди за наших живота?
Има ли начина да се правда догоди за наших живота?

Београд, 04.10.2015. године– Догађај који је ових дана окупирао српске медије, и писане и електронске, јесте случај хапшења нарко-дилера у Ваљеву.  Дилеру је ово треће хапшњење у последње три године а у овом тренутку је имао и наногвицу на себи, као меру обезбеђења! Наравно, ухапшен је у тренутку док је муштерији продавао наркотике, а посебну бизарност целој ситуацији доноси чињеница да је у његовом кревету затечена гола 14-годишња девојчица!

Колико смо само пута сви чули или читали речи „полиција ништа не ради“, „полицајци сарађују са криминалцима“, „“џаба их плаћамо“ и слично?! Не спорећи тужну чињеницу да су појединци залутали у полицију и да у нашим редовима има доста кукоља, не можемо се отети утиску да су за наше недаће и лошу слику у јавности итекако криве наше дичне судије и тужиоци.

Тужиоци и судије нису способни нити вољни да заштите ни полицајце када су на удару криминалаца, а камоли обичне грађане. Сетимо се само поразне истине да велика већина нападача на полицијске службенике за време вршења службе не буду задржана ни 48 сати, врло ретко им буде одређен притвор до 30 дана а скоро никада не буду осуђени и кажњени!

Судска пракса нам је таква да велику већину пресуда, за било које кривична дело, чине условне казне, па онда непојмљиви „услови на услове“. А када се  и изрекне казна затвора, следи жалба, па другостени поступак, па ванредни правни лекови, па ово, па оно…. Углавном, извшиоци кривичних дела ретко када одслуже своје ионако благе казне.

Слична или скоро иста ситуација је и са тужбама које су полицијски службеници поднели за неисплаћену новчану надокнаду прековременог рада, ноћног рада, рада на дане државних празника… Прве тужбе су полициајци поднели још давне 2006. године. А ретко који од тих поступака је завршен. На делу је позната судска вртешка са доношењем разноразних пресуда и решења којим се све враћа на првостепени поступак и тако у круг.

А пресуде живописне и дијаметрално супротне као да нам суде судови из неколико удаљених земаља са најразличитијим државним уређењима и судским системима. Па тако, полицајци из Ужица наплатише свој новац и по два пута, а полицајци из Ниша и Панчева изгубише спорове и добише да плате енормно високе износе за трошкове судског поступка. Трећу групу чине полицајци из региона Београда и Новог Сада који још не добише правоснажне пресуде – њих судови још увек замлаћују и врте у круг!

Да се човек просто запита у којој то држави живи. Да ли је статус полицајца из Ужица и Београда исти? Да ли су им иста права или се на њих примењују два различита Закона о раду и два различита судска система?

А када Синдикат српске полиције или било који други друштвени субјект подигне глас и постави питање неуједначене судске праксе, благеказнене политике, неоправданог одуговлачења поступака и доношења нелогичних и несхватљивих пресуда, онда је то притисак на правосуђе, удар на независност судства…

Да ли се смемо упитати од чега су поједине судије независне – да ли од здравог разума? Јасно је свима да је покушај реформе правосуђа, спроведен пре неколико година, био катастрофално лоше одрађен и нанео много штете и судству самом али и целој држави. Али је још јасније да ту много шта лоше функционише и да је права и коренита реформа хитно неопходна!

Наравно, судови су само последња адреса наших мука. Први проблеми су настали у нашој кући – у МУП. Наши руководиоци код послодавца, су они који су лоше и селективно применили прописе што је и довело до незадовољства полицајаца и тога да се тужбе подносе против сопствене фирме, у којој се ради и зарађује за егзистенцију.  Нажалост, добар део тог нестручног и злонамерног кадра и даље „ведри и облачи“ у министарству. Остаје нам нада да ће предстојећа реформа МУП заиста прочистити редове и  те „стручњаке“ послати у (не)заслужену пензију!

Шеф службе за информисање
Миле Лазаревић

Морате бити пријављени да бисте оставили коментар Пријави се!