Skip to main content

Надлежни у МУП, да поштују одлуке Уставног суда!


Поштована госпођо Јековић,

Синдикат српске полиције располаже провереним сазнањима да је Управа на чијем сте Ви челу и за чији рад и исправност и законитост рада сте одговорни, у више наврата учествовала у изради решења о распоређивању радника на радна места супротно члану члану 91. Закона о државним службеницима („Одговарајуће радно место јесте оно чији се послови раде у истом звању као послови радног места са кога се државни службеник премешта и за које државни службеник испуњава све услове“), па чак и супротно члану 118. Закона о полицији, према коме није дозвољено одузимање чинова или звања полицијским и другим службеницима.

Ваше је право, а ми сматрамо и обавеза, да на то, у складу са Чл. 130. Закона о полицији, уколико сматрате да сте добили било какво незаконито наређење, а налог за припрему противзаконитих решења о распоређивању на радно место се свакако може сматрати незаконитим наређењем, „у писаној форми укажете претпостављеном који је то наређење издао“, те да, уколико се и даље инсистира на таквом наређењу имате право да о томе реферишете „вишем претпостављеном коме се може обратити“.

Користимо прилику да Вас подсетимо да је Уставни суд Србије издао Саопштење са своје 28. Редовне седнице одржане 4. децембра 2008. године, којом је председавала др Боса Ненадић, председник Уставног суда, а према којем је Уставни суд утврдио да одредбе члана 15. Уредбе о начелима за унутрашње уређење Министарства унутрашњих послова („Службени гласник РС“, број 8/06), нису у сагласности са Уставом и законом, јер је оценио да је прописивање да по потреби службе запослени може бити распоређен на радно место са нижим звањем од оног које има, несагласно са Уставом и законом, јер је могућност трајног распоређивања запосленог на радно место чији се послови обављају у нижем звању прописано противно Закону о државним службеницима, чије одредбе прописују могућност трајног премештаја запосленог на одговарајуће радно место, које дефинишу као оно чији се послови обављају у истом звању као послови радног места са кога се државни службеник премешта и за које испуњава услове. Такође, ни одредбе Закона о полицији не предвиђају могућност трајног премештаја запосленог по основу „потребе службе“ на радно место чији се послови обављају у нижем звању у односу на звање које је запослени имао на радном месту са кога се премешта, већ у погледу премештаја упућују на примену радноправних прописа и прописа о државним службеницима. (предмет IУ-122/07)“.

Овим Саопштењем стављен је у целости ван снаге члан 15. Уредбе о начелима за унутрашње уређење Министарства унутрашњих послова („Службени гласник РС“, број 8/06), према коме:

„По потреби службе, запослени може бити распоређен на радно место на којем је највише систематизовано звање ниже од звања које запослени има.

Актом о распоређивању на радно место из става 1. овог члана истовремено се запосленом одређује и највише звање систематизовано на том радном месту.

Изузетно, актом из става 2. овог члана може се одлучити да запослени задржи звање које има или му се може одредити једно од звања у распону између звања које има и највишег систематизованог звања на радном месту на које се распоређује.“

На жалост, пракса нам показује да је овај члан Уредбе, упркос експлицитном ставу Уставног суда и даље у примени у Министарству унутрашњих послова, чему „допринос“ даје и Управа на чијем сте челу.

Даља примена овог члана Уредбе представља, начелно и практично говорећи, основ за злоупотребу службеног положаја и несавесног рада у служби од стране појединих руководилаца и њихов реваншистички став према појединим радницима. Осим штете која се оваквим поступањем наноси појединим радницима лично, подсећамо вас да постоје и судске пресуде које су правосудни органи по овом основу донели у корист радника, а против МУП Р Србије.

Стога желимо да Вас најљубазније упозоримо и охрабримо да се убудуће у свом раду руководите начелима законитости, како би се престало са наношењем штете појединим радницима МУП а и самом министарству. На то Вас, осим закона, обавезује и професионализам и морал, односно функција на коју сте распоређени.

Молимо Вас да сваки евентуални притисак на Вас лично или на раднике за чији рад сте одговорни, а који би за циљ имали доношење незаконитих решења, пријавите ССП и/или Служби унутрашње контроле МУП Р Србије.

Свако другачије Ваше поступање у вези са наведеним, ССП ће сматрати као Вашу подршку у незаконитом распоређивању радника.

С поштовањем,

Председник синдиката
Глишо Видовић

1SSN 1821-4320
РЕПУБЛИКА СРБИЈА УСТАВНИ СУД
БИЛТЕН
Број 2/2008

Уредба о начелима за унутрашње уређење
Министарства унутрашњих послова („Службени гласник РС“, број 8/06)

 Имајући у виду да оспорене одредбе Уредбе о начелима за унутрашње уређење Министарства унутрашњих послова не уређују премештај запосленог по писменом налогу претпостављеног у случају елементарних непогода, више силе или других непредвиђених околности у ком случају је запослени дужан да ради на радном месту нижем од свог док трају те околности, већ уређују трајно распоређивање запосленог, а да се, према важећим законима – Закону о државним службеницима и Закону о полицији, државни, односно полицијски службеник не може због потребе службе трајно распоредити на радно место чији се послови обављају у нижем звању у односу на звање које је имао на радном месту са кога се премешта, Уставни суд је оценио да одредбе члана 15. Уредбе нису сагласне са законом.

С обзиром на то да према одредби члана 195. став 1. Устава Републике Србије сви општи акти морају бити у сагласности са законом, то оспорене одредбе члана 15. Уредбе које нису у сагласности са законом, нису у сагласности ни са Уставом.

Уставни донео је

О Д Л У К У

Утврђује се да одредбе члана 15. Уредбе о начелима за унутрашње уређење Министарства унутрашњих послова („Службени гласник РС“, брОј 8/06) нису у сагласности са Уставом и законом.

Образложење

Уставном суду поднета је иницијатива за оцену уставности и законитости одредаба члана 15. Уредбе о начелима за унутрашње уређење Министарства унутрашњих послова („Службени гласник РС“, број 8/06). По мишљењу подносиоца иницијативе, одредбе члана 15. Уредбе, којима је прописано да запослени, по потреби службе, може бити распоређен на радно место на којем је највише систематизовано звање ниже од звања које има запослени, супротне су одредби члана 91. Закона о државним службеницима, према којој је одговарајуће радно место оно радно место чији се послови раде у истом звању као послови радног места са кога се државни службеник премешта и за које државни службеник испуњава услове.

У одговору Министарства унутрашњих послова наведено је, поред осталог, да је чланом 169. Закона о полицији („Службени гласник РС“, број 101/05) прописано да се на положај, дужности, права и одговорности запослених у Министарству примењују прописи о радним односима у државним органима, ако овим законом и прописима донетим на основу овог закона није друкчије одређено. У члану 148. наведеног Закона прецизно је дефинисано да се приликом премештаја цени стручна спрема и радна способност запосленог, док звање службеника, по мишљењу доносиоца акта, није релевантно.

Уставни суд је утврдио да је Уредбу о начелима за унутрашње уређење Министарства унутрашњих послова донела Влада, на основу одредбе члана 90. тачка 5. Устава Републике Србије, члана 22, члана 23. став 1. и члана 129. Закона о полицији („Службени гласник РС“, број 101/05). Уредбом се прописују начела за унутрашње уређење Министарства унутрашњих послова и с тим у вези, утврђују подручне полицијске управе, полицијске станице и њихова подручја и седишта, организациона  јединица за координацију рада, њено подручје и седиште, елементи за оцењивање и начин одређивања рада полицијских службеника и других запослених и ближи услови и начин стицања и губитка звања у Министарству (члан 1. став 1.).

Оспореним одредбама члана 15. Уредбе прописано је: да запослени може, по потреби службе, бити распоређен на радно место на којем је највише систематизовано звање ниже од звања које запослени има (став 1.); да се актом о распоређивању на радно место из става 1. овог члана истовремено запосленом одређује и највише звање систематизовано на том радном месту (став 2.); да се изузетно, актом из става 2. овог члана, може одлучити да запослени задржи звање које има и може му се одредити једно од звању распону између звања које има и највишег систематизованог звања на радном месту на које се распоређује (став 3.).

Законом о полицији („Службени гласник РС“, број 101/05) прописано је: да је Влада овлашћена да уредбом о начелима за унутрашње уређење Министарства уређује подручне полицијске управе и полицијске станице, њихова подручја и седишта (члан 22.); да се уредбом из члана 22. овог закона, ради обављања послова полиције у складу са особеним својствима одређених подручја, могу утврдити и унутрашње организационе јединице за координацију рада полицијских управа и полицијских станица на овим подручјима, као и да се уредбом утврђују подручја и седишта унутрашњих организационих јединица за координацију (члан 23. став 1.); да је Влада овлашћена да уредбом о начелима за унутрашње уређење Министарства утврђује елементе за оцењивање и начин оцењивања полицијских службеника и других запослених и ближе услове и начин стицања и губитка звања у Министарству (члан 129.); да због потреба службе полицијски службеник може бити премештен на друго радно место, у складу са његовом стручном спремом и радним способностима, у истој или другој организационој јединици, у истом или другом месту рада, а у складу са равноправним прописима и прописима о државним службеницима (члан 148.).

Законом о државним службеницима („Службени гласник РС“, бр. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07 и 67/07) прописано је: да је државни службеник дужан да прихвати радно место у истом или другом државном органу на које је према одредбама овог закона трајно или привремено премештен (члан 19.); да је у случају елементарних непогода, више силе или других непредвидивих околности државни службеник дужан да, по писменом налогу претпостављеног, ради на радном месту нижем од свог, док трају те околности (члан 21. став 1.); да државни службеник може, због потребе рада, да буде трајно или привремено премештен на друго одговарајуће радно место у истом државном органу или привремено премештен у други државни орган (члан 90. став 1.); да је одговарајуће радно место оно чији се послови раде у истом звању као послови радног места са кога се државни службеник премешта и за које државни службеник испуњава услове (члан 91.); да државни службеник може бити трајно премештен на друго одговарајуће радно место у истом државном органу, ако то налажу организација или рационализација послова или други оправдани разлози (члан 92.); да државни службеник може бити привремено премештен на друго одговарајуће радно место у истом државном органу због замене одсутног државног службеника или повећаног обима послова, при чему задржава сва права на свом радном месту (члан 93. став 1.).

Из наведених одредаба Закона произлази да полицијски службеник може због потребе службе бити премештен на друго радно место према његовој стручној спреми и радним способностима, у складу са радно-правним прописима и прописима о државним службеницима. Сагласно Закону о државним службеницима, запослени може, због потребе рада, бити трајно или привремено премештен на друго одговарајуће место у истом државом органу, а под одговарајућим радним местом, у смислу овог закона, подразумева се радно место чији се послови раде у истом звању као послови радног места са кош се државни службеник премешта и за које испуњава услове.

Имајући у виду да оспорене одредбе Уредбе не уређују премештај запосленог по писменом налогу претпостављеног у случају елементарних непогода, више силе или других непредвиђених околности, у ком случају је запослени дужан да ради на радном месту нижем од свог док трају те околности, већ уређују трајно распоређивање запосленог, а да се, према закону, запослени не може због потребе службе трајно распоредити на радно место чији се послови обављају у нижем звању у односу на звање које је имао на радном месту са кога се премешта, Уставни суд је оценио да одредбе члана 15. Уредбе нису сагласне са законом.

С обзиром на то да према одредби члана 195. став 1. Устава Републике Србије сви општи акти морају бити у сагласности са законом, Уставни суд је оценио да оспорене одредбе члана 15. Уредбе које нису у сагласности са законом, нису у сагласности ни са Уставом.

Полазећи од тога да је у току претходног поступка правно стање потпуно утврђено и да прикупљени подаци пружају поуздан основ за одлучивање, Уставни суд је у складу са одредбом члана 53. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС, број 109/07) донео одлуку поводом поднете иницијативе без доношења решења о покретању поступка.

На основу изложеног и одредаба члана 45. тач. 1) и 4) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.

На основу члана 168. став 3. Устава, одредбе члана 15. Уредбе из изреке престају да важе даном објављивања Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“.

Одлука Уставног суда број IУ-122/2007 од  4. децембра 2008. године.

(„Службени гласник РС“, број 14/09)


СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ