Skip to main content

Синдикалне икебане


Свест грађана Србије о суштини синдикализма је на изузетно ниском нивоу. За велики број људи синдикат је синоним за интересну организацију појединаца, за друге је тек пуко средство за куповину на рате (мада и то изумире у капитализму), а за треће, којих нажалост има и најмање, синдикат је независна организација која представља ноћну мору послодавцу и бранитеља запослених, организација која, користећи све правно дозвољене механизме, врши константан притисак на послодавца како би запосленима обезбедила несметане услове за рад и побољшао њихов животни стандард.

Наравно, овакво размишљање и подела не заобилази ни нас, запослене у Министарству унутрашњих послова. Један од главних разлога зашто нам „оволико добро иде“ лежи баш у тој чињеници – несхватање начина борбе од стране већине запослених, непрепознавање оних трећих, правих синдиката, којих је веома јако мало.

Други, итекако важан, разлог лошег положаја запослених, јесте ослабљено деловање „оних старих“ синдиката, који су се углавном приклонили послодавцу или пак заморили сталним поразима и минирањима од стране ових првих, али и свакодневно ницање нових синдиката са свих страна. Појаве све већег броја синдикалних организација тешко да могу имати оправдање у борби за радничка права, част ретким изузецима који оправдавају име синдиката, али углавном циљ и намера њихових оснивача нису искрени, ту се ради најчешће о налажењу начина за лично приближавање послодавцу, ради остваривања неких личних интереса.  У овом тексту такве синдикате ћемо назвати синдикалним икебанама.

Смисао прављења синдикалних икебана је да се оствари привид синдикалне борбе,  уз слабљење осталих синдиката, где се њиховим деловањем наставља обмањивање запослених како се појединачни проблеми, најчешће на локалном нивоу, решавају. Заузврат они од стране послодавца добијају мрвице у виду награде за изузетан труд и залагање. Онда, уместо да решавају нагомилане системске проблеме, повуку се у свој ћошак и водећи се паролом „добро је, остварио си бар индивидуални интерес“, постају синдикалне икебане.

Разлика између правих синдиката и синдикалних икебана је у њиховој унутрашњој организацији, демократском одлучивању и моралним начелима. Прави синдикати своју унутрашњу организацију базирају на принципу независности у раду, некомпромитованости и укључивању што већег броја чланова у органе одлучивања и демократском начину доношењу одлука. Таквим начином рада, највишим представницима синдиката, најчешће је реч о председнику синдиката, организација не оставља могућност самоодлучивања и неконтролисаног деловања, што је веома битно, јер независност синдиката никако не сме да зависи од воље и савести појединца.

У органима синдиката већина чланова мора бити морално достојна и компетентна ради доношења кључних одлука од којих зависи судбина запослених. Код синдикалних икебана у МУП-у тога нема.  Као што можете и сами видети, код њих је име и презиме Председника симболика за синдикат. Он је врховни газда и његова реч је задња. Такве синдикате нико ни не препознаје по званичним именима већ их запослени називају присвојним именским заменицама председника или оснивача.

Међутим, и међу синдикалним икебанама постоје одређене разлике. Тако имамо оне заштићене, у кућној варијанти, где их данашњи послодавац свакодневно гаји и негује, а имамо и оне „мале и дивље“, оне које нису довољно цветова дале послодавцу, али се итекако труде.

Кућне синдикалне икебане цветају и најчешће се налазе у климатизованим канцеларијама, близу газде, јер им таква клима и атмосфера највише одговарају. Њих газда повремено залива, а оне највеће се пребацују из мање у све веће просторије.

Једна, за све нас добра, ствар, у вези са тим врстама синдикалних икебана је то да се оне у последње време не шире и не цветају.

Запослени у МУП-у  су схватили ко их обмањује.

Синдикалне икебане полако одлазе на сметилиште историје.

Служба за информисање ССП
Зоран Стојчић


СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ