Skip to main content

Колико кошта дисциплиновање радника у МУП?


Многи грађани мисле да су запослени у Министарству унутрашњих послова заштићени попут „белих медведа“, да уживају у разноразним погодностима и бенефицијама радећи за државну плату и да за свој рад никоме не полажу рачуне.

Наравно, ово је само један од стереотипа који прати полицију и читаву администрацију, а то се у пракси показује као сасвим нетачно.

Права слика у раду у Министарству унутрашњих послова је сасвим другачија. Она је много гора и ригорознија од оне коју грађани виде или сматрају за тачном. За своје грешке, или за грешке који су им други ставили на терет, полицајци и други запослени су до скоро плаћали казнама које су се огледале у месечном умањењу плате. На срећу, заслугом синдиката, тога више нема. Једино правно могуће кажњавање је оно што је закон прописао а то је дисциплинска одговорност.

Укидањем месечних казни у виду умањења плате, многе надобудне, бахате, осионе и нечовечне старешине су од тада остале без свог „бича и корбача“ којим су демонстрирали моћ и стварали назови ауторитет међу радницима. Многи од њих пате за тим временима јер не могу да суде без суда и да кажњавају само зато што им се неко не допада или им се вербално противи.

Такви квази руководиоци, старешине и официри, уместо да буду добри менаџери и да људским ресурсима управљају на стручан и професионалан начин, траже и истражују нове методе и моделе кажњавања и застрашивања у циљу такозваног дисциплиновања или стварања привида моћи над својим подчињенима.

Ти руководиоци најчешће нису и не могу бити искључиво криви због тога што су ту где јесу, што им је наметнут систем руковођења без одговарајуће школе или обуке и зато што су лоши менаџери. За то су криви они који су им пружили такву прилику и дали моћ код управљања кадровима.

Многи од њих су на чудан начин завршавали неке више школе и факултете, васпитавани су у неком другом времену у којем су важиле девизе као што су: „радићеш шта ти ја кажем, јер ми се може“, „ја тако кажем јер сам ти ја шеф“, „ради шта ти се каже, не мисли својом главом, ја мислим за тебе“, „ја сам Бог и батина, ти си нико и ништа“ и слично, зато не треба да чуди такво бахато, непрофесионално и нељудско понашање према подређенима.

Такви људи којима је једини аргумент типа „ ја сам неко, а ти си нико“, мораће да у догледно време оду са кључних позиција и функција и место препусте млађем, професионалнијем и стручнијем кадру, надамо се и хуманијем и човечнијем. Нама који се бавимо синдикалним радом остаје да битке бијемо као и до сада а да таквим полу светом и квази старешинама или руководиоцима покажемо стварно место у нивоу управљања људским ресурсима.

Јадан од очитих примера нестручног, непрофесионалног, незаконитог и надобудног понашања руководиоца је и покретање дисциплинских поступака у циљу покушаја дисциплиновања радника и наметања ауторитета по принципу кажњавања.

На нашу срећу а њихову жалост, све чешће долазимо до парадоксалне ситуације да огроман број дисциплинских пријава буде решен у корист полицајаца ослобађајућим пресудама, и то је чист губитак за Министарство а додатни приход за правне заступнике.

Тако на пример, само у Полицијској управи Нови Сад на име добијених дисциплинки и писање приговора на решења, трошкови адвоката су 140.000,00 рсд које ће морати да буду исплаћени из буџета Министарства.

По предметима то изгледа овако:

  1. Илија Милић дисциплински поступак бр.116-145/10 износ трошкова 17.500,00 рсд.
  2. Дарко Симић дисциплински поступак бр.116-338/10 износ трошкова 31.250,00 рсд.
  3. Дарко Фехер дисциплински поступак бр.116-331/09 износ трошкова 32.500,00 рсд.
  4. Дејан Граховац дисциплински поступак бр. 116-270/10 износ трошкова 15.000,00 рсд.

ПРИГОВОР

  1. Михал Зима дисциплински поступак бр. 116-236/10 износ трошкова 17.500,00 рсд.
  2. Мирослав Рибарски дисциплински поступак бр.116-235/10 износ трошкова 26.250,00 рсд.

Ако заиста желимо уштеде у буџету и да на професионалан и цивилизован начин решавамо проблеме и дисциплинујемо поједине запослене који то заиста заслужују, намеће се питање, да ли поједине старешине имају добар приступ решавању проблема, или свој ауторитет и даље граде на материјалном кажњавању радника и колико је то ефикасно?

Да ли је то решење, и да ли ће се наставити са досадашњом праксом, да у незнању и лошем сагледавању, руководиоци за сваку ситницу подносе дисциплинке које ће се касније показати као неосноване а самим тим и материјално коштати ово Министарство, док ће раднике коштати живаца и стресова?

Занимљиво би било када би имали увид у праву информацију колико се на нивоу свих Полицијских управа у Србији одваја новца за плаћање адвокатских услуга у добијеним споровима, а колико се „наплати од радника у смислу казне на умањење плате“, па да се на основу тога видими има ли Министарство веће приходе од толиког броја дисциплинки или је у питању чист губитак који проузрокују нестручне старешине које подносе велики број дисциплинских пријава које се на крају најчешће завршавају повољно по оптужене раднике.

Или, можда неко из Министарства и даље сматра да се новцем може сакрити нечијa нестручност односно да неки руководиоци застрашивањем могу купити ауторитет који не могу или не умеју да изграде на други начин?

Ипак, ова неодржива ситуација и бахато трошење пара на бесмислене дисциплинке, несме трајати у недоглед. Треба наћи начин, уколико постоји воља, да се руководиоцима који константно губе покренуте дисциплинке а самим тим, троше паре из буџета стане на пут. Пре сега, по принципу личне одговорности, јер ако сваког месеца дисциплинке падају, такаве старешине својим незнањем и нестручним радом, трошећи ресурсе Министарства који нису неограничени, за свој рад-нерад треба да сносе личну и професионалну одговорност као и да Министарству надокнаде нанету штету коју су проузроковали нестручним радом, немаром или намером. Тек тада, када се успостави јасан систем вредновања, можемо тежити и ићи ка професионализму и добрим међуљудским односима. До тада, биће онако како нам је сада.

Како год, сви смо ми на губитку и радници и Министарство, осим оних који у овој прилици остварују значајан профит. И на крају, поставља се питање коме све ово може бити у интересу?

Нама у Синдикату засигурно није, а Вама драге старешине и руководиоци?

Драган Жебељан
Шеф службе за информисање


СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ