Skip to main content

Синдикат данас(1): зашто бити члан?


Никада није било више дилема него што је то случај данас – да ли су синдикати и други слични облици удруживања уопште добра или лоша ствар за запослене? Сви послодавци, у различитим областима, својски заступају савремену тезу да синдикати ништа корисно не раде већ коче реформе, а самим тим и економски и сваки други развој.

Послодавци понекад тврде да их синдикалне вође уцењују и прете им непотребним ударима и тако себи неовлашћено обезбеђују додатни приход или друге користи.

Сведоци смо постојања и таквих синдикалних лидера који показују животни стандард у нескладу са својим основним занимањима – наставници, рудари, поштанских радници, полицајци итд. Сведоци смо и метеорских каријерних успона појединих синдикалних лидера! На нека лица првих људи синдикалних организаџија навикли смо тако дуго да их узимамо здраво за готово, као да су рођени и да ће увек бити синдикалци. Највеће и најстарији организације међу њима имају моћне елементе корпоративне структуре.

Некада је то оправдано, некада не, али на синдикате по дифолту пада критика, слично као на политичке партије – да ништа корисно не раде и никоме не помажу, осим личном интересу малог круга људи блиских њиховим лидерима.

Дакле, намеће се закључак да су они заправо штетни облици удруживања запослених?

Међутим, људско памћене генерално је кратко, а сећање на историјске моменте изгледа још краће и лако се заборавља да већина права која уживамо данас нису одувек била ту и да су освајана у некој ранијој фази, често уз цену озбиљних жртвава, протеста, штрајкова, отпуштања са посла. То не значи да та права не могу врло лако бити изгубљена. Јесмо ли брзо заборавили блиску прошлост када смо радили и преко 250 сати месечно? Без увећања за ноћни рад, прековремени рад, рад на дан државних и других празника… Да ли је тако брзо избледело сећање на малтретирање полицајаца од стране надобудних старешина и кажњавање умањењем плате без повода и без права на жалбу?!

Права су изборена тешком муком а лако их можемо изгубити и због тога свако од нас мора да буде спреман, да лично учествује у заштити својих права и легитимних интереса. Ако нисмо спремни да дамо све од себе, не можемо ни да очекујемо добијање жељеног резултата. Када немамо довољно снаге да се сами одупремо, она се стиче удруживањем – формалним или не. Срећом, увек постоји могућност да удружимо снаге са људима који се боре за исте циљеве и заједничким напорима постигнемо жељено. Избор је само наш лични.

У већини случајева, међутим, људи схвате ову могућност, на другачији, тежи начин. Тек у, по њих лично, тешком тренутку, када су им директно угрожена права или интереси, одлучују да се придруже великој и јакој групи. Па чак и тада, када се нешто тако деси и одлуче се за придруживање синдикату, бринући само о себи, неки од њих и тада желе да остану анонимни и не подлегну ни минималном ризику.

Но, то их не лишава права да критикују оне који покушавају да учине нешто за опште добро. То их не спречава да поставе питање „Шта је то синдикат урадио за њих?“. Заборављају да синдикат није нека отуђена организација, страно ткиво на телу запослених, већ смо синдикат сви ми заједно.

Синдикат је јак онолико колико смо сложни и колико су активни и на борбу спремни сви његови чланови!

Служба за информисање ССП
Миле Лазаревић

Делују ли вам забринуто за судбину радника?!