Nažalost, u samo desetak poslednjih dana nekoliko kolega odlučilo je da „dignu ruku na sebe“ i na taj način okončaju živote, ostavljajući porodice iza sebe. Šta se to dešava pa taj užasni čin postaje sve učestalija pojava u našoj profesiji? Da li je to loš lekarski pregled, loš izbor kandidata ili nestručnost zdravstvenih radnika?

Često se posle ovakvih pojava pokrene pitanje sistematskih pregleda i provere psiho-fizičkih stanja policajaca. Zašto uvek kasnimo? Zar nismo naučili da je preventiva najbolji lek? Zašto lečimo posledice a ne uzrok ovakvih i sličnih problema? Ako uđemo u dublju analizu videćemo da ne postoji šablon po kome se može odrediti ko će doći u situaciju da donese odluku o tome da u činu samoubistva vidi jedini izlaz. Ruku na sebe dižu policajci različitih godina starosti, zatim učesnici ratova ali i oni koji to nisu.

U jednom određenom vremenskom periodu mediji su obožavali da napišu kako se policajac ubio zbog ljubavnih problema. Moj komentar na ovo bio bi: „blago policajcima ako su im najveći problemi oni ljubavne prirode“. Javnost ali i struka često zanemaruju pomisao da bi najčešći uzrok suicida mogao da bude jednostavno STRES. Ali ne onaj klasičan stres, koji prirodno donosi svakodnevni posao policajca, i koji je pratilac ove profesije svuda u svetu. Već stres izazvan neprestanom borbom za egzistenciju, stres izazvan sada već čuvenom „ANALIZOM RIZIKA“. Takođe, tu je i član 172. Zakona o policiji, na koji je SSP podneo inicijativu Ustavnom sudu na ocenu ustavnosti, koji predviđa da, ukoliko se protiv policajca samo pokrene krivični postupak, on automatski ostaje bez posla, a njegova porodica ide na ulicu. Kako raditi normalno i trezveno primenjivati ovlašćenja u tim uslovima? Osionost, bahatost i bezobrazluk nestručnih, priučenih starešina, njihove pretnje „neposlušnima“ i samomislećim policijskim službenicima, samo su šlag na tortu. Da nije ovakvih i sličnih stvari mogli bi reci da policija deli sudbinu svih građana. Ovako je sasvim jasno da je sudbina policajaca mnogo teža i neveselija. Zašto samo u Ministarstvu unutrašnjih poslova ne postoji lista profesionalnih oboljenja?

Nemojmo se zavaravati da ćemo testovima i lekarskim pregledima suzbiti crne misli u glavama policijskih službenika. Da je tako nešto moguće, ne bi bilo samoubica i ubica uopšte, ne samo u policiji. Hoću da kažem da treba otkloniti realne uzroke a ne prateće posledice. Uzrok ovakvog stanja, anksioznost, psihičke smetnje pa i dizanja ruku na samog sebe ili nekog sebi bliskog, leži najpre u društvu, u odnosu društva prema policiji pa i lošeg, da ne kažem poražavajućeg društvenog, socijalnog i materijalnog statusa.

Pre neki dan videli smo snimak kolege saobraćajnog policajca koji je sate proveo na kiši, mokar do gole kože sa obućom punom vode. Pomislimo na to kako se taj čovek oseća u tom trenutku? Kakvo je njegovo mišljenje o samom sebi i o svom životu, da ne kažem o kvalitetu istog? Da li će ukoliko se razboli i ode na bolovanje moći da preživi sa dodatno umanjenom, a već u startu malom platom? Prilikom susreta, bilo na poslu ili u gradu, policajci više ne pričaju ni o čemu drugom sem o strahu zbog eventualnog ponovnog smanjenja plate ili nekoj novoj „analizi rizika“. Pitanje svih pitanja jeste datum isplate zarađenih dnevnica, koje, uzgred budi rečeno, iznose mizernih 150,00 dinara.

Sindikat danas, umesto da se bavi povećanjem prava zaposlenih i unapređenjem istih, poboljšanjem uslova rada, doveden je u situaciju da se bori za osnovna ljudska i radnaprava koja su Ustavom i zakonima zagarantovana! Sindikat se bori za pravo policajca na odmor između dve smene, za pravo da unapred zna raspored rada zbog planiranja privatnih i porodičnih obaveza. Sindikat vodi bitke da policajcima bude plaćen rad! A zaposleni, neretko lično, ili preko sindikata, finansiraju poslodavca kupovinom osnovne opreme i delova uniforme.

Da li imamo pravnu sigurnost ako jedan apelacioni sud donosi presude u korist policajaca a drugi donosi odluku da policajci treba da plate državi zato što su radili noću, na dan praznika ili prekovremeno. O kojoj sigurnosti policajca govorimo ako, nakon potvrđene opravdanosti upotrebe sredstava prinude, svako može da ga tuži i on na sudu ostaje prepušten moćnim bogatim advokatima na milost i nemilost, umesto da nezadovoljni građanin u tom slučaju tuži državu a ne konkretnog policijskog službenika.

Moglo bi se na ovu temu danima, i to kolege koje su nažalost nastradale svakako zaslužuju, ali bojim se da sluha na strani poslodavca nema. Gospodo, olakšajte nam rad, obezbedite nam normalne uslove, radnu i pravnu sigurnost, plate u skladu sa životnim troškovima, i onda neće biti potrebe za dramom i velikim razmišljanjima o strategijama i taktikama za sprečavanje suicidnih misli kod policijskih službenika.

Služba za informisanje SSP
Nikola Petrović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.