Магацини празни, опреме нема, крим. техничари се сналазе!

Криминалистичка техника је већ деценијама задња рупа на свирали, сваком министру, сваком начелнику крим. полиције... у прошлости је то било можда и разумљиво, али систем тужилачке истраге је неумољив - цене се чвсти материјални докази а не изнуђена признања или полиграфска испитивања. Само то неко мора и да схвати!

Магацини празни, опреме нема, крим. техничари се сналазе!
Share Button

Радити помоћу штапа и канапа, при томе испуњавати све обавезе и постизати изванредне резултате, могуће је само у Србији. Само у МУП Р Србији је могуће и то да послодавац такво нешто очекује, прима здраво за готово као нешто најнормалније, а да не обезбеди ни основне услове за рад.

Службених возила нема, униформе једва и то оне најлошијег квалитета. Панцирима давно рок истекао, бојево гађање укидали због штедње, награђивање запослених такође… Нема новца ни за редовну регистрацију свих возила, штеди се на хефталицама и муницији за исту. Папир купују запослени а тонере пуне синдикати. Гранични прелази нам личе на талибанске пунктове у Авганистану. Дневнице су нам 150 динара, ланч-пакети једнолични или црвљиви. У ресторанима меса не беше месецима ни за лек. Само наши адвокати задовољно трљају руке јер су постпуци против МУП-а одавно сигурица „из кеца“, лака парница и још слађа парица!

Па и у таквим неусловима служба ипак функционише, како-тако. Искључиво захваљујући људима!

Насловна фотографија представља требовање криминалистичке технике једне београдске полицијске станице и одговор из Одељења. Нема, нема, има мало, добио си један… Па ти онда ради, снађи се мајсторе. Од контаминације и заразе заштити се навлачењем рукава, зимско је време, рукави су дугачки. Уз помоћ фора и трикова изазови трагове, фиксирај их погледом, упакуј у кесу из оближње пекаре. Зли језици, или добро обавештени извори, говоре да се то скоро десило чак и са траговима увиђаја једног убиства у Београду!

Али руководство тог Одељења криминалистичке технике у ПУ за град Београд не сноси ни најмању одговорност за недостатак основних средстава. Кривци су негде другде, тамо горе изнад, ал тешко им је ући у траг, на делу је својеврсна игра жмурке. У Националном криминалистичко-техничком центру кажу да одговорни седе у Управи криминалистичке полиције. У УКП пак кажу кривци су у Сектору за материјално-финансијске послове, не одобравају планиране набавке у потпуности, умањују наручене количине опреме и репроматеријала, штеди се… А у том сектору кажу – УКП није добро испланирао своје потребе, нису знали и умели.

Рад криминалистичке технике, као најважније карике у доказивању извршења кривичних дела у време тужилачких истрага, и даље је потцењен. Рад техничара скоро да нико не цени или цени врло мало. Најчешће се користе флоскуле као што су „то су они што сликају“, „зовни их да сликају“, „мазала“ и слично. То пре свега долази од непознавања тог посла, стручности и прецизности који он захтева јер шефови не знају како изгледа бранити прикупљене трагове на суду.

Али још већи проблем, од тог људског фактора, представља неопремљеност криминалистичке технике. Већ деценијама та струка је задња рупа на свирали сваког министра, сваког начелника криминалистичке полиције… А зашто је то тако, најбоље је објаснио наш пензионер, дугогодишњи предавач на курсевима за крим. технику, свима добро познат Миле Вукашиновић, који је оставио неизбрисив траг у служби и значајно унапредио рад технике:

„Биће овако док год се успех полиције мери по 50 година старом методу. Док се у развијеном свету гледа однос између броја пријављених кривичних дела и оних ПРАВОСНАЖНО судски решених (значи квалитетно доказаних), код нас су битни „ПОЛИЦИЈСКИ“ решени предмети. Отишла је тужилаштву кривична пројава „против познатог извршиоца“, најчешће без валидних материјалних доказа. Па се после кука како „ми криминалце хапсимо, а суд их пушта“. Када томе додамо и магични паралелни „П“ уписник за штеловање статистике, ето државе где се министар хвали резултатима, а криминал реално цвета. Још ми је мука од ситуација када оперативци и шефови ОКП НИСУ ЗАИНТЕРЕСОВАНИ за готове форензичке идентификације, јер их сматрају сувишним када је извршилац познат. Тужиоци, поуздано знам, о овоме знају веома мало и не постоји фактор који би овакву праксу најзад уподобио са неким развијеним светом у који се, безуспешно, покушавамо угурати.“

Ко је дозволио да криминалистичка техника нема основна средства за рад није баш најјасније али је поразно да за рукавице молимо по медицинским установама или сами купујемо, да купујемо кесе за паковање трагова… Фолије за фиксирање трагова и средства за изазивање латентних отисака срећом није могуће наћи у слободној продаји иначе би техничари и на ту куповину били принуђени. О набавци савременије опреме је илузорно и размишљати, увек је ту онај чувено одговор „Нема новца!“. А новца има итекако…

Као што је о томе ССП већ писао у последње време, новца има али се расипа на беспотребне ствари. Само прошле године је из буџета МУП по тужбама, извршним судским пресудама, исплаћено преко 1,6 милијарди динара, мада је планирано свега 600 милиона. У 2017. је за те намене испланирано 1,2 милијарде динара. Да ли да очекујемо да ће то бити довољно, или ће износ бити вишеструко премашен???

Како год било, свакако би тај новац, тих 1,2 милијарде динара беспотребних трошкова, направљених заслугом бахатих и нестручних руководилаца, било мудрије искористити за опремање, на пример, криминалистичке технике.

До када ће у МУП бити толерисано недомаћинско пословање а последице бахатости пребациване на обичне извршиоце. До када ће врхунском способношћу бити сматрано сналажење, жицкање папира и спајалица у другим државним органима или приватним привредним субјектима?

Време је да свако почне да ради свој посао. Господо у врху министарства, људима обезбедите средства за рад па онда очекујте и захтевајте резултате!

Служба за информисање ССП
Миле Лазаревић

Коментари:

Коментар

Морате бити пријављени да бисте оставили коментар Пријави се!