Beograd, 25.02.2016. godine, – Predsednik Sindikata srpske policije, Lazar Ranitović, uputio je danas dopis Zaštitniku prava građana, gospodinu Saši Janković. U dopisu mu ukazuje na pogubna rešenja u novom Zakonu o policiji, kojim se, u nekoliko odredbi, grubo krše prava zaposlenih u Ministrstvu unutrašnjih poslova.

Gospodinu Jankoviću je predočeno da smo, kao organizacija direktno zainteresovana za zaštitu prava naših članova, Ustavnom sudu Srbije podneli inicijativu za pokretanje postupka ocene ustavnosti i zakonitosti Zakona o policiji. Obzirom da je, na osnovu člana 19. Zakona o zaštitniku građana, Zaštitnik ovlašćen da pokrene postupak pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti i zakonitosti zakona, drugih propisa i opštih akata, ovom prilikom smo ga zamolili da, nakon što sagleda naše primedbe na ZOP, ukoliko smatra da za to ima osnova, pokrene postupak pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti i zakonitosti odredbi ZOP.

Dopis prenosimo u celosti a čitaoce podsećamo da smo posebno apostrofirali odredbe ZOP koje regulišu: ostvarivanje prava na štrajk, posebne slove za prestanak radnog odnosa, naknadu troškova dolaska i odlaska sa posla, vremenskog roka za promenu rasporeda rada, pravo žalbe na godišnju ocenu zaposlenog.

“Zaštitnik građana Republike Srbije
Gospodinu Saši Jankoviću

Poštovani,

Veoma dobro Vam je poznato da je Narodna skupština Republike Srbije 26.1.2016. godine donela novi Zakon o policiji („Sl. glasnik RS“, br. 6/2016 – u nastavku teksta: ZOP) koji je stupio na snagu 5.2.2016. godine. Takođe, vrlo dobro su Vam poznate i brojne manjkavosti ovog zakona, jer ste aktivno pratili ne samo njegovo donošenje, već i njegovu izradu tokom poslednjih više od godinu dana, te često ukazivali na brojne nelogičnosti i nepravilnosti u tekstu nacrta ovog zakona. Iako su neke od tih Vaših sugestija i kritika uvažene (kao i neke na koje smo ukazali mi i neke druge organizacije, udruženja i javne ličnosti), usvojeni ZOP sadrži određene manjkavosti. Te manjkavosti se, po našem mišljenju, ogledaju i u tome što određene odredbe ZOP nisu saglasne sa Ustavom i pozitivno pravnim propisima, pre svega sa Zakonom o radu, Zakonom o štrajku, Zakonom o državnim službenicima i Zakonom o radnim odnosima u državnim organima.

Ovom prilikom ćemo Vam ukazatizastitniku samo na neke od tih nesaglasnosti, a gde usled primene tih odredbi ZOP može doći do povreda prava i sloboda građana u većem obimu i većeg značaja.

S obzirom na to da ste Vi, na osnovu člana 19. Zakona o zaštitniku građana, ovlašćeni da pokrenete postupak pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti i zakonitosti zakona, drugih propisa i opštih akata, to Vas ovom prilikom molimo da, nakon što sagledate naše primedbe na ZOP, ukoliko smatrate da za to ima osnova, pokrenete postupak pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti i zakonitosti odredbi ZOP na koje ćemo Vam ukazati u nastavku teksta. Smatramo da je izuzetno važno taj postupak pokrenuti u što kraćem roku, jer usled primene određenih odredbi ZOP može doći do povreda prava i sloboda građana (zaposlenih u MUP) u većem obimu i većeg značaja.

  • Član 170. ZOP glasi:

Pravo na štrajk

Zaposleni u Ministarstvu imaju pravo na štrajk u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom i slobodno odlučuju o svom učešću u štrajku.

Policijski službenici nemaju pravo na štrajk u slučaju:

1) ratnog stanja, vanrednog stanja, vanredne situacije ili stanja povećanog rizika;

2) nasilnog ugrožavanja ustavnog poretka Republike Srbije;

3) proglašenja elementarne nepogode ili neposredne opasnosti od njenog nastanka na području dve ili više policijskih uprava Ministarstva ili na celoj teritoriji Republike Srbije;

4) drugih nepogoda i nesreća koje ometaju normalno odvijanje života i ugrožavaju bezbednost ljudi i imovine.

Zaposleni u Ministarstvu, osim policijskih službenika iz stava 2. ovog člana, mogu početi štrajk ako se obezbedi minimum procesa rada koji obezbeđuje bezbednost ljudi i imovine ili je nezamenljiv uslov života i rada građana.

Rukovodilac organizacione jedinice, najkasnije deset dana pre početka štrajka određuje zaposlene koji su dužni da rade za vreme štrajka radi obezbeđivanja minimuma procesa rada, koji ne može biti manji od 60% zaposlenih.

Štrajk upozorenja najavljuje se najkasnije pet dana pre početka štrajka, a štrajk se najavljuje dostavljanjem odluke o stupanju u štrajk, najkasnije 15 dana pre stupanja u štrajk.

Uz odluku o stupanju u štrajk dostavlja se izjava organizatora štrajka o načinu obezbeđivanja minimuma procesa rada u skladu sa stavom 4. ovog člana.

Odlukom o stupanju u štrajk utvrđuju se: zahtevi zaposlenih, vreme početka štrajka, mesto okupljanja učesnika u štrajku (ako se štrajk ispoljava okupljanjem zaposlenih) i štrajkački odbor, koji zastupa interese zaposlenih.

Predstavnici Ministarstva i štrajkačkog odbora dužni su da od dana najave štrajka, pa sve do samog okončanja štrajka, pregovaraju radi sporazumnog i mirnog rešavanja kolektivnog spora, u skladu sa propisima o mirnom rešavanju radnih sporova i načelima uzajamnog poverenja i zaštite ekonomskih i socijalnih interesa.

Ako se štrajk ispoljava okupljanjem zaposlenih, štrajk se organizuje i mesto okupljanja određuje primenom odredaba zakona kojim se uređuje javno okupljanje.

Policijski službenici koji učestvuju u štrajku, ne mogu za vreme štrajka da nose oružje i druga sredstva prinude.

Smatramo da odredbe člana 170. stavova 4. i 5. ZOP nisu u saglasnosti Ustavom i Zakonom o štrajku („Sl. list SRJ“, br. 29/96 i „Sl. glasnik RS“, br. 101/2005 – dr. zakon i 103/201 – odluka US – u nastavku: Zakon o štrajku) i na ovakav način uređeno pravo na štrajk je samo deklarativnog karaktera, jer je onemogućeno i obesmišljeno propisivanjem izuzetno velikog, nepotrebnog i neprimerenog broja uslova za njegovo ostvarenje.

Smatramo da odredba stava 4. člana 170. ZOP nije u saglasnosti sa članom 61. Ustava i članom 10. Zakona o štrajku. Naime, članom 61. Ustava propisano je pravo svakog zaposlenog na štrajk, te da ono može biti ograničeno samo zakonom, shodno prirodi ili vrsti delatnosti. Međutim, odredbom člana 170. stava 4. ZOP, predviđeno je ograničenje prava na štrajk mimo uslova predviđenog članom 61. stavom 2. Ustava – „shodno prirodi i vrsti delatnosti“, jer se određivanje zaposlenih koji su dužni da rade za vreme štrajka od strane rukovodioca organizacione jedinice ne može podvesti pod uslov „prirode i vrste delatnosti“, jer „priroda i vrsta delatnosti“ ne zavisi od ličnosti zaposlenog. Ovim se direktno i grubo narušava, onemogućava i obesmišljava pravo zaposlenog na štrajk, jer ono, ovako kako je propisano, umesto da je neotuđivo od volje zaposlenog, više ne zavisi od volje zaposlenog (a što je osnovna pretpostavka štrajka), već isključivo od apsolutne (ničim ograničene) volje rukovodioca organizacione jedinice (tj. predstavnika poslodavca) – rukovodilac organizacione jedinice je taj koji pre početka štrajka može bez ikakvog obrazloženja i odgovornosti odlučiti da određenim zaposlenim (određenim licima, ne određenom broju zaposlenih!) zabrani štrajk. Kako se odlukom o stupanju u štrajk poslodavcu dostavljaju podaci o članovima štrajkačkog odbora, kao i izjava organizatora štrajka o načinu obezbđenja minimuma procesa rada, to je, na način propisan članom 170. stavom 5. ZOP, poslodavcu ostavljena mogućnost da praktično onemogući time što će odrediti da su zaposleni koji su dužni da rade za vreme štrajka zapravo članovi štrajkačkog odbora i oni zaposleni koji su se izjasnili za štrajk.

Smatramo da odredba člana 170. stava 4. ZOP nije u saglasnosti sa članom 10. Zakona o štrajku ni u pogledu načina određivanja minimuma procesa rada. Predmetnom odredbom ZOP minimum procesa rada se ne određuje u smislu član 10. Zakona o štrajku, odnosno shodno obimu, vrsti i intenzitetu rada kojim se obezbeđuje sigurnost ljudi i imovine, već statistički, tako što se propisuje da minimum procesa rada podrazumeva da svoj posao za vreme štrajka mora obavljati najmanje 60% zaposlenih.

Smatramo da se pravo na štrajk i na ovaj način obesmišljava, jer je potpuno neprirodno i nepravilno određivati minimum procesa rada spram broja zaposlenih, već to treba činiti spram poslova koji ne trpe odlaganje. Uz to, u najvećem broju organizacionih jedinica u Ministarstvu unutrašnjih poslova (u nastavku teksta: MUP) popunjenost sistematizovanih radnih mesta je manje od 70%, dok je u organizacionim jedinicima u kojima je popunjenost sistematizovanih radnih mesta veća od 70%, ni u redovnim okolnostima nije radno angažovano više od 60% zaposlenih, jer je uvek izvestan broj zaposlenih odustan po nekom od zakonskih osnova (godišnji odmor, nedeljni odmor, plaćeno odsustvo, bolovanje,…). Zaključak da se na ovako propisan način pravo na štrajk praktično ukida nameće jednostavna računica: ukoliko je u redovnim okolnostima angažovano svega 60% zaposlenih, a broj onih koji su dužni da rade za vreme štrajka ne sme biti manji od 60% zaposlenih – onda dobijamo rezultat da neće biti zaposlenih koji će moći da ostvare svoje pravo na štrajk.

Smatramo da odredba člana 170. stava 5. ZOP nije u saglasnosti sa odredbom člana 11. Zakona o štrajku u pogledu najkraćeg roka za najavu štrajka. Naime, odredbom člana 170. stava 5. ZOP propisana je obaveza najave štrajka zaposlenih u MUP 15 dana pre stupanja u štrajk, dok je odredbom člana 11. Zakona o štrajku taj rok za zaposlene koji obavljaju delatnosti od javnog interesa i delatnosti od posebnog značaja za odbranu i bezbednost Republike Srbije – 10 dana.

Na ovaj način se policijski službenici stavljaju u nepovoljniji položaj u odnosu na ostale zaposlene, što ima za posledicu nesaglasnost odredbe iz člana 170. stava 5. ZOP i sa članom 21. Ustava (zabrana diskriminacije) i sa članovima 4. i 194. Ustava (načelo jedinstva pravnog poretka).

*                       *                       *

  • Član 172. ZOP glasi:

Posebni slučajevi prestanka radnog odnosa

Pored slučajeva prestanka radnog odnosa po sili zakona utvrđenih drugim propisima, policijskom službeniku, odnosno ostalim zaposlenima, radni odnos u Ministarstvu prestaje:

1) kada se utvrdi da su podaci o ispunjavanju uslova za zasnivanje radnog odnosa iz člana 137. ovog zakona lažni – danom utvrđenja ove činjenice;

2) kada se utvrdi da je prestao da ispunjava uslove za zasnivanje radnog odnosa predviđene članom 138. stav 1. ovog zakona tač. 1), 2), 4), 5) i 7) ovog zakona – danom utvrđenja ove činjenice;

3) kada se utvrdi da je pravnosnažnom presudom osuđen na bezuslovnu kaznu zatvora u trajanju dužem od šest meseci – danom donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa;

4) ako je dva puta uzastopno ocenjen negativnom ocenom – “nedovoljan – 1”;

5) ako odbije odlazak na lečenje od bolesti zavisnosti nakon konačne ocene i mišljenja nadležne zdravstvene ustanove;

6) ako, nakon završenog lečenja od bolesti zavisnosti, nastanu okolnosti utvrđene novom ocenom i mišljenjem nadležne zdravstvene ustanove koje uzrokuju potrebu daljeg lečenja, odnosno ako je policijski službenik, odnosno drugi zaposleni svojim ponašanjem sprečavao svoje ozdravljenje.

Član 138. ZOP glasi:

Član 138

U radni odnos u Ministarstvo ne može se primiti lice:

1) protiv koga se vodi krivični postupak za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti;

2) koje je osuđivano zbog krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti;

3) koje je osuđivano na kaznu zatvora u trajanju dužem od šest meseci;

4) kome je radni odnos u državnom organu prestao zbog teške povrede službene dužnosti pravosnažnom odlukom nadležnog organa;

5) kome je radni odnos u pravnom licu sa javnim ovlašćenjima prestao zbog povrede radne obaveze ili nepoštovanja radne discipline;

6) koje je pravnosnažno osuđeno za prekršaj sa elementom nasilja;

7) ako se u postupku vršenja bezbednosne provere utvrde bezbednosne smetnje.

O licu koje želi da zasnuje radni odnos u Ministarstvu podaci se prikupljaju u postupku vršenja bezbednosne provere.

Smatramo da član 172. tačka 2. ZOP nije u saglasnosti sa članovima 4, 21, 34. i 194. Ustava i sa članovima 76, 126. i 131. Zakona o državnim službenicima („Sl. glasnik RS“, br. 79/2005, 81/2005 – ispr., 83/2005 – ispr., 64/2007, 67/2007 – ispr., 116/2008, 104/2009 i 99/2014 – u nastavku teksta: Zakon o državnim službenicima). Nesaglasnost se odnosi na član 138. stav 1. tačke 1, 2. i 7. ZOP u vezi sa članom 172. tačkom 2. ZOP.

Smatramo da odredbe iz člana 138. stava 1. tačaka 1. i 7. ZOP, a u vezi sa članom 172. tačkom 2. ZOP nisu u saglasnosti sa članom 34. Ustava. Naime, članom 34. Ustava propisano je i proklamovano jedno od univerzalnih i temeljnih načela današnje civilizacije – pretpostavka nevinosti, odnosno da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda, te da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen. Međutim, odredbom člana 138. stava 1. tačkama 1. i 7. ZOP, a u vezi sa članom 172. tačkom 2. ZOP, kao uslov za prestanak radnog odnosa zaposlenog u MUP propisano je vođenje krivičnog postupka protiv zaposlenog za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti. To znači da samim podizanjem optužnice, odnosno optužnog predloga, zaposlenom u MUP, bez dokazane mu krivice, prestaje radni odnos. Isto tako, „utvrđivanjem“ određene bezbednosne smetnje se direktno dira u pretpostavku nevinosti, jer se odluka donosi ne na osnovu neke pravnosnažne sudske odluke, već na osnovu postojanja samo određenih indicija o mogućim kriminalnim ili drugim aktivnostima zaposlenog koje su nespojive sa obavljanjem poslova u MUP. Samo postojanje indicija, sumnji i pretpostavki o nečasnosti ili kriminalizovanosti nekog zaposlenog u MUP ne može i ne sme biti razlog za prestanak njegovog radnog odnosa, jer se na taj način ostavlja velika mogućnost zloupotreba (pa i „ozakonjenog“-„ucenjivačkog“ mobinga) od strane rukovodilaca organizacionih jedinica. Postojanje takvih indicija, sumnji i pretpostavki može biti samo razlog da sve nadležne službe preduzmu sve mere i radnje i upotebe sva raspoloživa sredstva kako bi prikupili dokaze koji bi u kasnijem krivičnom postupku rezultirali osuđujućom presudom po zaposlenog.

Takođe smatramo da odredbe iz člana 138. stava 1. tačaka 1. i 7. ZOP, a u vezi sa članom 172. tačkom 2. ZOP nisu u saglasnosti sa članovima 76, 126. i 131. Zakona o državnim službenicima, kojima su predviđeni uslovi za prestanak radnog odnosa državnog službenika. Među svim tim propisanim uslovima ne postoji uslov kojim se propisuje da državnom službeniku prestaje radni odnos kada protiv njega bude pokrenut krivični postupak zbog krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti. Takođe, na ovaj način zaposleni u MUP-u se stavljaju u podređeni, diskriminatorski položaj u odnosu na ostale državne službenike, što ima za posledicu nesaglasnost odredbi iz člana 138. stava 1. tačaka 1. i 7. ZOP, a u vezi sa članom 172. tačkom 2. ZOP, sa članom 21. Ustava, kojim je propisana bilo koja vrsta diskriminacije, odnosno kojim je propisano pravo svakog građanina na jednaku zakonsku zaštitu. Sve ovo ima za posledicu i nesaglasnost odredbi iz člana 138. stava 1. tačaka 1. i 7. ZOP, a u vezi sa članom 172. tačkom 2. ZOP, sa članovima 4. i 194. Ustava, kojima je proklamovano načelo jedinstva pravnog poretka, a koje se ogleda u nejednakom propisivanju uslova za prestanak radnog odnosa zaposlenih u MUP u odnosu na ostale državne službenike.

Napominjemo da je ovaj uslov već bio propisan, pa brisan (član 168) u okviru prethodnog Zakona o policiji („Sl. Glasnik RS“, br. 101/2005, 63/2009 – odluka US i 92/2011), upravo iz razloga njegove neustavnosti i nezakonitosti.

Uz to, smatramo da odredba iz člana 138. stava 1. tačke 2. ZOP, a u vezi sa članom 172. tačkom 2. ZOP (raskid radnog odnosa iz razloga osude za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti) nije u saglasnosti ni sa članovima 76, 126. i 131. Zakona o državnim službenicima, kojima su predviđeni uslovi za prestanak radnog odnosa državnog službenika. Ni ovaj uslov nije predviđen za prestanak radnog odnosa državnog službenika. To nadalje, takođe, ima za posledicu nesaglasnost odredbe iz člana 138. stava 1. tačke 2. ZOP, a u vezi sa članom 172. tačkom 2. ZOP sa članom 21. Ustava (zabrana diskriminacije) i sa članovima 4. i 194. Ustava (načelo jedinstva pravnog poretka). Uz to, ovaj uslov je protivan univerzalnom načelu pravičnosti, jer veliki broj krivičnih dela koja se gone po službenoj dužnosti čine i tzv. „incidentna“ krivična dela, kao npr. krivična dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja, koja se uglavnom izvršavaju bez umišljaja. S tim u vezi, potpuno je nelogično da zaposlenom u MUP prestane radni odnos iz razloga što je npr. svojim vozilom izazvao saobraćajnu nezgodu u kojoj je teće lice (koje može biti i njegovo dete) zadobilo laku telesnu povredu u vidu ogrebotine! Ovaj primer pokazuje svu neracionalnost i nepravičnost postojanja ovog uslova za prestanak radnog odnosa. Rešenje je u propisivanju uslova da pravnosnažna osuda na samo određena krivična dela (npr. koruptivna, imovinska,…) može biti razlog za prestanak radnog odnosa, nikako za bilo koje krivično delo koje se goni po službneoj dužnosti.

*                       *                       *

  • Član 189. stav 1. ZOP glasi:

Zaposleni u Ministarstvu ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini troškova samo na teritoriji opštine ili grada zaposlenja.

Smatramo da odredba člana 189. stava 1. ZOP nije u saglasnosti sa članom 118. stavom 1. tačkom 1. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014 – u nastavku teksta: ZOR), sa članom 51. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Sl. glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98 – dr. zakon, 49/99 – dr. zakon, 34/2001 – dr. zakon, 39/2002,49/2005 – odluka USRS, 79/2005 – dr. zakon, 81/2005 – ispr. dr. zakona, 83/2005 – ispr. dr. zakona i 23/2013 – odluka US – u nastavku teksta: ZORDO), a samim tim i sa članovima 4, 21. i 194. Ustava.

Smatramo da predmetna odredba nije u saglasnosti sa članom 118. stavom 1. tačkom 1. ZOR i sa članom 51. ZORDO iz razloga što je članom 189. stavom 1. ZOP propisano ograničenje u pogledu ostvarivanja prava na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada (putni troškovi) samo na teritoriju opštine, odnosno grada zaposlenja, dok navedenim odredbama ZOR i ZORDO takvo ograničenje nije propisano, već je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu putnih troškova u visni cene prevozne karte u javnom saobraćaju (ZOR), odnosno pravo na naknadu materijalnih troškova za prevoz na rad i s rada (ZORDO). To nadalje ima za posledicu nesaglasnost odredbe iz člana 189. stava 1. ZOP i sa članom 21. Ustava (zabrana diskriminacije) i sa članovima 4. i 194. Ustava (načelo jedinstva pravnog poretka).

*                       *                       *

  • Član 154. stav 2. ZOP glasi:

Neposredni rukovodilac iz stava 1. ovog člana dužan je da obavesti policijskog službenika o rasporedu i promeni rasporeda radnog vremena najmanje 24 sata pre promene rasporeda radnog vremena.

Smatramo da odredba člana 154. stava 2. ZOP nije u saglasnosti sa članom 56. stavovima 1. i 2. ZOR, a samim ti ni sa članovima 4, 21. i 194. Ustava.

Odredbom člana 154. stava 2. ZOP propisana je obavzeza poslodavca (tj. neposrednog rukovodioca) da policijske službenike o rasporedu i promeni rasporeda radnog vremena obavesti najmanje 24 sata pre promene rasporeda, dok je članom 56. stavovima 1. i 2. ZOR propisana obaveza poslodavca da o rasporedu i promeni rasporeda radnog vremena obavesti zaposlene najmanje pet dana unapred, a izuzetno, usled nastupanja nepredviđenih okolnosti, najmanje 48 sati unaped. Dakle, na ovaj način se policijski službenici na još jedan način stavljaju u nepovoljniji položaj u odnosu na ostale zaposlene, što ima za posledicu nesaglasnost odredbe iz člana 154. stava 2. ZOP i sa članom 21. Ustava (zabrana diskriminacije) i sa članovima 4. i 194. Ustava (načelo jedinstva pravnog poretka).

*                       *                       *

  • Član 167. ZOP glasi:

Ocenjivanje rada

Rad zaposlenih u Ministarstvu ocenjuje se godišnje, u dva ciklusa sa jednom zaključnom ocenom.

Pozitivne ocene jesu „dovoljan – 2“, „dobar – 3“, „ističe se – 4“ i „naročito se ističe – 5“, a negativna ocena je „nedovoljan – 1“.

Napredovanje iz člana 165. ovog zakona, može se ostvariti na osnovu trogodišnje prosečne ocene koja ne može biti niža od „ističe se – 4“.

Merila i način ocenjivanja policijskih službenika i drugih zaposlenih u Ministarstvu propisuje Vlada.

Smatramo da član 167. ZOP nije u saglasnosti sa članom 36. stavom 2. Ustava, jer ZOP nije propisano pravo zaposlenog u MUP na žalbu, odnosno prigovor na godišnju ocenu o radu, jer je članom 36. stavom 2. Ustava propisano da „svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.“

Godišnja ocena o radu zaposlenog svakako predstavlja odluku kojom se odlučuje o na zakonu zasnovanom interesu zaposlenog, jer shodno odredbi iz člana 167. stava 3. ZOP zaposleni može ostvariti napredovanje u službi samo u slučaju da mu trogodišnja prosečna ocena nije niža od „ističe se – 4“. Samim tim, zaposlenom se mora dati pravo na ulaganje žalbe, odnosno prigovora na godišnju ocenu o svom radu.

U slučaju da pokrenete postupak ocene ustavnosti i zakonitosti pojedinih odredbi ZOP, molimo Vas da nas o tome obavestite.

S poštovanjem,

                                                                                        SINDIKAT SRPSKE POLICIJE
PREDSEDNIK
Lazar Ranitović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.