Од  моћних синдиката до синдикалних икебана за само 30 година

1987: „НЕ БУДЕ ЛИ РЕГРЕС И 13., ПЛАТА, ГЛАВЕ ИМА ДА ЛЕТУ!!!“ 2017:“РАДИ ЗА 200 ЕВРА НА ЦРНО - ЋУТИ, БАЈО, БОЉЕ ИШТА НЕГО НИШТА“

Од  моћних синдиката до синдикалних икебана за само 30 година
Share Button

Једна од фејсбук страница на српском језику, „Дневник просечног Србенде“ или некако слично, која често и на неукусан начин, али углавном болно директно и више него свима јасно показује оне лоше особине просечног човека у Србији. Наравно, не бисмо се сложили да смо само ми такви, далеко од тога, у сваком народу постоје лењи, бахати, осиони, сујетни, хвалисавци итд. Но, о томе неком другом приликом.

1987: „НЕ БУДЕ ЛИ РЕГРЕС И 13., ПЛАТА, ГЛАВЕ ИМА ДА ЛЕТУ!!!“

2017:“РАДИ ЗА 200 ЕВРА НА ЦРНО – ЋУТИ, БАЈО, БОЉЕ ИШТА НЕГО НИШТА“

Заиста тужно али и више него истинито. Од радника који су имали скоро све, добре плате и принадлежности, углед у друштву, питали се за већину ствари у предузећу, данас смо постали сиромашни најамници без права гласа, задовољни што уопште било шта и било где радимо, у великом страху да изгубимо и то мало што имамо. А имамо, углавном, ништа. Само се заваравамо и лажемо да нам је добро и да ће бити боље.

Судећи по већини „медија“ (који то више нису) нама тече мед и млеко, а европски стандард само што није. А ми стојимо заглављени негде у запећку те исте Европе, на раскршћу 19. и 20. века. Пролазимо болести које су савремена друштва прележала пре скоро 200 година.

Поред државе саме, поред народа који је незадовољан социјализмом пожелео демократију и тржишну капиталистичку привреду (верујемо не баш овакву, нити би је пожелео да је знао шта га заиста чека) ОГРОМНУ ОДГОВОРНОСТ за све што нам се дешава сносе синдикати. Највећу, они најстарији и најбројнији међу њима, као што је, скоро па државни, Савез слободних синдиката Србије (част изузецима у том савезу), али ни већина осталих се нису показали достојни имена која носе: синдикати, самостални, независни, уједињени, сложни…

Растрзани унутрашњим али и међусиндикалним борбама за место под сунцем, за бројност чланства, за прилику дружења и фоткања са властодршцима, синдикати су већином заборавили своју историјску улогу, поготово у транзицији.

Уместо да синдикати своје ресурсе троше у борби за побољшање социјално-екононског статуса запослених и услова рада, како године одмичу, принуђени су да врше притиске на послодавца само да поштује законске акте које је сам донео, да се стидљиво противе раду на црно, да новчано помажу угроженима и да буду само гледаоци у разним Саветима, Комисијама, Форумима …

За тридесетак година круг је затворен, прешли смо пут ОД СИНДИКАТА ДО СИНДИКАЛНИХ ИКЕБАНА.

Нажалост, данас руководствима у добром броју постојећих синдиката, функција и синдикални рад служе за напредовање у служби или лично богаћење. А ко су и како функционишу СИНДИКАЛНЕ ИКЕБАНЕ у МУП-у сазнаћете у једном од наредних текстова.

Служба за информисање ССП
Миле Лазаревић

Коментари:

Коментар

Морате бити пријављени да бисте оставили коментар Пријави се!