Svest građana Srbije o suštini sindikalizma je na izuzetno niskom nivou. Za veliki broj ljudi sindikat je sinonim za interesnu organizaciju pojedinaca, za druge je tek puko sredstvo za kupovinu na rate (mada i to izumire u kapitalizmu), a za treće, kojih nažalost ima i najmanje, sindikat je nezavisna organizacija koja predstavlja noćnu moru poslodavcu i branitelja zaposlenih, organizacija koja, koristeći sve pravno dozvoljene mehanizme, vrši konstantan pritisak na poslodavca kako bi zaposlenima obezbedila nesmetane uslove za rad i poboljšao njihov životni standard.

Naravno, ovakvo razmišljanje i podela ne zaobilazi ni nas, zaposlene u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Jedan od glavnih razloga zašto nam “ovoliko dobro ide” leži baš u toj činjenici – neshvatanje načina borbe od strane većine zaposlenih, neprepoznavanje onih trećih, pravih sindikata, kojih je veoma jako malo.

Drugi, itekako važan, razlog lošeg položaja zaposlenih, jeste oslabljeno delovanje „onih starih“ sindikata, koji su se uglavnom priklonili poslodavcu ili pak zamorili stalnim porazima i miniranjima od strane ovih prvih, ali i svakodnevno nicanje novih sindikata sa svih strana. Pojave sve većeg broja sindikalnih organizacija teško da mogu imati opravdanje u borbi za radnička prava, čast retkim izuzecima koji opravdavaju ime sindikata, ali uglavnom cilj i namera njihovih osnivača nisu iskreni, tu se radi najčešće o nalaženju načina za lično približavanje poslodavcu, radi ostvarivanja nekih ličnih interesa.  U ovom tekstu takve sindikate ćemo nazvati sindikalnim ikebanama.

Smisao pravljenja sindikalnih ikebana je da se ostvari privid sindikalne borbe,  uz slabljenje ostalih sindikata, gde se njihovim delovanjem nastavlja obmanjivanje zaposlenih kako se pojedinačni problemi, najčešće na lokalnom nivou, rešavaju. Zauzvrat oni od strane poslodavca dobijaju mrvice u vidu nagrade za izuzetan trud i zalaganje. Onda, umesto da rešavaju nagomilane sistemske probleme, povuku se u svoj ćošak i vodeći se parolom “dobro je, ostvario si bar individualni interes”, postaju sindikalne ikebane.

Razlika između pravih sindikata i sindikalnih ikebana je u njihovoj unutrašnjoj organizaciji, demokratskom odlučivanju i moralnim načelima. Pravi sindikati svoju unutrašnju organizaciju baziraju na principu nezavisnosti u radu, nekompromitovanosti i uključivanju što većeg broja članova u organe odlučivanja i demokratskom načinu donošenju odluka. Takvim načinom rada, najvišim predstavnicima sindikata, najčešće je reč o predsedniku sindikata, organizacija ne ostavlja mogućnost samoodlučivanja i nekontrolisanog delovanja, što je veoma bitno, jer nezavisnost sindikata nikako ne sme da zavisi od volje i savesti pojedinca.

U organima sindikata većina članova mora biti moralno dostojna i kompetentna radi donošenja ključnih odluka od kojih zavisi sudbina zaposlenih. Kod sindikalnih ikebana u MUP-u toga nema.  Kao što možete i sami videti, kod njih je ime i prezime Predsednika simbolika za sindikat. On je vrhovni gazda i njegova reč je zadnja. Takve sindikate niko ni ne prepoznaje po zvaničnim imenima već ih zaposleni nazivaju prisvojnim imenskim zamenicama predsednika ili osnivača.

Međutim, i među sindikalnim ikebanama postoje određene razlike. Tako imamo one zaštićene, u kućnoj varijanti, gde ih današnji poslodavac svakodnevno gaji i neguje, a imamo i one “male i divlje”, one koje nisu dovoljno cvetova dale poslodavcu, ali se itekako trude.

Kućne sindikalne ikebane cvetaju i najčešće se nalaze u klimatizovanim kancelarijama, blizu gazde, jer im takva klima i atmosfera najviše odgovaraju. Njih gazda povremeno zaliva, a one najveće se prebacuju iz manje u sve veće prostorije.

Jedna, za sve nas dobra, stvar, u vezi sa tim vrstama sindikalnih ikebana je to da se one u poslednje vreme ne šire i ne cvetaju.

Zaposleni u MUP-u  su shvatili ko ih obmanjuje.

Sindikalne ikebane polako odlaze na smetilište istorije.

Služba za informisanje SSP
Zoran Stojčić

Leave a Reply

Your email address will not be published.