У данашње време људима је све теже и да замисле да неко некоме помаже тек тако и без задњих намера. Тешко им је да поверују у то да се неко бави синдикалним радом несебично. Уобичајена сумња је да синдикални активисти имају неки интерес, најчешће мисли иду ка томе да они – сигурно добијају новац за тај рад или имају додатне погодности, блиски су руководству послодавца па ће то искористити за напредовање, итд. Ма шта ту има да се мисли? И зашто баш да им помогнемо у остваривању личних амбиција. Ми ћемо добити шта?

Тешко је људима да схвате и прихвате чињеницу да је неко спреман да жртвује миран живот и слободно време да покуша променити на боље систем изнутра, да тај неко тек тако изабере тежак пут уместо да оклева и чека боља времена или једноставно да се препусти судбини.

А у ствари, не треба ту много да се  мисли. Ако сматрамо да постоји потреба да наша права и наши раднички интереси буду заштићени, требало би да и сами активно учествујемо и „узмемо ствар у своје руке“. Да сами одлучимо који људи ће да нас представљају. Да то омогућимо људима који нам уливају поверење, да делују и говоре у наше име и да им дамо пуну подршку. Морамо заувек оставити иза нас време када су људи на такве позиције именовани путем формалних или унапред режираних избора. Не треба препустити било коме да гласа и одлучује у наше име. Тек ако активно учествујемо у раду синдиката и избору руководства, тада имамо и морално право да критикујемо изабране, да им тражимо полагање рачуна али и оставке уколико не оправдају наше поверење.

Време је да и МУП схвати оно што успешни послодавци одавно знају – да ефикасне синдикалне или професионалне организације могу да буду изузетно корисне за било ког послодавца, јер преко њих добија праву повратну информацију не/задовољства радника. Информацију неискривљену страхом, неоптерећену болесном зависности и улизиштвом или пак наглашено стегнуту због хијерархијске структуре. Ова врста односа често може сачувати неку организацију од колапса, изазваног одвајањем руководства од реалности, претераним отуђењем руководства од запослених.

Могућности које пружа синдикално и друго удруживање не користе се довољно ефикасно у нашој земљи, ту смо јако далеко од жељеног у поређењу са земљама са развијеним цивилним друштвом. Стиче се утисак да се традиционални синдикати и професионалне организације, велике синдикалне централе у Србији, али и репрезентативни синдикати у МУП, углавном одржавају на инерцији чланства из прошлости, које се све више и више смањује. Имамо и много нових малих синдиката који, подстицани разочарењем и незадовољством или пак од стране послодавца, ничу свакодневно, али ту ипак нема довољно нових идеја, синдиката спремних да понуде алтернативу. Част изузецима.

Ипак, постоје разлози за оптимизам, јер видимо више позитивних резултата проистеклих из привременог или трајног удруживања. Запослени у јавном сектору, па и МУП, у последњих неколико година изгледа да доживљавају судбину оних који раде у приватном и потребан им је снажан и добро организован синдикат. Синдикат српске полиције доказао је да је у стању да покаже да у МУП раде живи људи, грађани Србије са именом и презименом, а не само анонимни бројеви. Надамо се да ће тај тренд да се у будућности настави и прошири!

Упркос одређеним ограничењима у остваривању права на слободу удруживања у МУП-у (нарочито у погледу спровођења ефикасних штрајкова), и даље има довољно механизама да утичемо и штитимо интересе запослених путем протеста, јавних кампања, тужби судовима због незаконитих одлука и слично. Наравно, основни услов за све то јесте активна подршка чланства. И укпрупњавање синдикалне сцене!

Времена се мењају и захтевају се нови односи са јавношћу и са чланством, што заузврат захтева реформу целокупног синдикалног покрета. Неизбежне су болне реформе свих синдиката, али оне генерално морају имати благотворан ефекат ако се правилно спроведу, а то се не може десити без сарадње људи који су свесни проблема у потпуности. Синдикати се морају одрећи неких људи који су годинама својеврсни синдикални фикуси, људи који годинама обављају одређене одговорне функције у синдикатима без икаквих резултата у раду. Савремени облици организације синдиката не смеју да дозволе постојање функционера који су само неми  посматрачи већ сви морају бити активни учесници и давати адекватан допринес.

Синдикат српске полиције од свог оснивања био је лидер у иновацијама у раду, приступима решавању проблема, предлагали смо решења, често и непопуларна, али сврсисходна и ефикасна. Све више и више људи почиње да схвата неопходност примене таквог приступа раду са члановима, решавању проблема, неопходност приближавања и изградњи поверења и сарадње са организацијама цивилног друштва и независним државним органима, тако да нема сумње да ће у нашем синдикату бити довољно људског капацитета за спровођење неопходних реформи и враћања синдикализма у МУП на „прави пут“!

Служба за информисање ССП
Миле Лазаревић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.