U današnje vreme ljudima je sve teže i da zamisle da neko nekome pomaže tek tako i bez zadnjih namera. Teško im je da poveruju u to da se neko bavi sindikalnim radom nesebično. Uobičajena sumnja je da sindikalni aktivisti imaju neki interes, najčešće misli idu ka tome da oni – sigurno dobijaju novac za taj rad ili imaju dodatne pogodnosti, bliski su rukovodstvu poslodavca pa će to iskoristiti za napredovanje, itd. Ma šta tu ima da se misli? I zašto baš da im pomognemo u ostvarivanju ličnih ambicija. Mi ćemo dobiti šta?

Teško je ljudima da shvate i prihvate činjenicu da je neko spreman da žrtvuje miran život i slobodno vreme da pokuša promeniti na bolje sistem iznutra, da taj neko tek tako izabere težak put umesto da okleva i čeka bolja vremena ili jednostavno da se prepusti sudbini.

A u stvari, ne treba tu mnogo da se  misli. Ako smatramo da postoji potreba da naša prava i naši radnički interesi budu zaštićeni, trebalo bi da i sami aktivno učestvujemo i „uzmemo stvar u svoje ruke“. Da sami odlučimo koji ljudi će da nas predstavljaju. Da to omogućimo ljudima koji nam ulivaju poverenje, da deluju i govore u naše ime i da im damo punu podršku. Moramo zauvek ostaviti iza nas vreme kada su ljudi na takve pozicije imenovani putem formalnih ili unapred režiranih izbora. Ne treba prepustiti bilo kome da glasa i odlučuje u naše ime. Tek ako aktivno učestvujemo u radu sindikata i izboru rukovodstva, tada imamo i moralno pravo da kritikujemo izabrane, da im tražimo polaganje računa ali i ostavke ukoliko ne opravdaju naše poverenje.

Vreme je da i MUP shvati ono što uspešni poslodavci odavno znaju – da efikasne sindikalne ili profesionalne organizacije mogu da budu izuzetno korisne za bilo kog poslodavca, jer preko njih dobija pravu povratnu informaciju ne/zadovoljstva radnika. Informaciju neiskrivljenu strahom, neopterećenu bolesnom zavisnosti i ulizištvom ili pak naglašeno stegnutu zbog hijerarhijske strukture. Ova vrsta odnosa često može sačuvati neku organizaciju od kolapsa, izazvanog odvajanjem rukovodstva od realnosti, preteranim otuđenjem rukovodstva od zaposlenih.

Mogućnosti koje pruža sindikalno i drugo udruživanje ne koriste se dovoljno efikasno u našoj zemlji, tu smo jako daleko od željenog u poređenju sa zemljama sa razvijenim civilnim društvom. Stiče se utisak da se tradicionalni sindikati i profesionalne organizacije, velike sindikalne centrale u Srbiji, ali i reprezentativni sindikati u MUP, uglavnom održavaju na inerciji članstva iz prošlosti, koje se sve više i više smanjuje. Imamo i mnogo novih malih sindikata koji, podsticani razočarenjem i nezadovoljstvom ili pak od strane poslodavca, niču svakodnevno, ali tu ipak nema dovoljno novih ideja, sindikata spremnih da ponude alternativu. Čast izuzecima.

Ipak, postoje razlozi za optimizam, jer vidimo više pozitivnih rezultata proisteklih iz privremenog ili trajnog udruživanja. Zaposleni u javnom sektoru, pa i MUP, u poslednjih nekoliko godina izgleda da doživljavaju sudbinu onih koji rade u privatnom i potreban im je snažan i dobro organizovan sindikat. Sindikat srpske policije dokazao je da je u stanju da pokaže da u MUP rade živi ljudi, građani Srbije sa imenom i prezimenom, a ne samo anonimni brojevi. Nadamo se da će taj trend da se u budućnosti nastavi i proširi!

Uprkos određenim ograničenjima u ostvarivanju prava na slobodu udruživanja u MUP-u (naročito u pogledu sprovođenja efikasnih štrajkova), i dalje ima dovoljno mehanizama da utičemo i štitimo interese zaposlenih putem protesta, javnih kampanja, tužbi sudovima zbog nezakonitih odluka i slično. Naravno, osnovni uslov za sve to jeste aktivna podrška članstva. I ukprupnjavanje sindikalne scene!

Vremena se menjaju i zahtevaju se novi odnosi sa javnošću i sa članstvom, što zauzvrat zahteva reformu celokupnog sindikalnog pokreta. Neizbežne su bolne reforme svih sindikata, ali one generalno moraju imati blagotvoran efekat ako se pravilno sprovedu, a to se ne može desiti bez saradnje ljudi koji su svesni problema u potpunosti. Sindikati se moraju odreći nekih ljudi koji su godinama svojevrsni sindikalni fikusi, ljudi koji godinama obavljaju određene odgovorne funkcije u sindikatima bez ikakvih rezultata u radu. Savremeni oblici organizacije sindikata ne smeju da dozvole postojanje funkcionera koji su samo nemi  posmatrači već svi moraju biti aktivni učesnici i davati adekvatan doprines.

Sindikat srpske policije od svog osnivanja bio je lider u inovacijama u radu, pristupima rešavanju problema, predlagali smo rešenja, često i nepopularna, ali svrsishodna i efikasna. Sve više i više ljudi počinje da shvata neophodnost primene takvog pristupa radu sa članovima, rešavanju problema, neophodnost približavanja i izgradnji poverenja i saradnje sa organizacijama civilnog društva i nezavisnim državnim organima, tako da nema sumnje da će u našem sindikatu biti dovoljno ljudskog kapaciteta za sprovođenje neophodnih reformi i vraćanja sindikalizma u MUP na “pravi put”!

Služba za informisanje SSP
Mile Lazarević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.