Синдикат данас (3): зашто су синдикати у МУП-у немоћни и слаби?

Како би прикрили свој нерад синдикати се служе разним триковима. На тај начин привлаче нове, а задржавају старе чланове, али зато финансијски знатно слабе. Да ли се ту ради о оном правом синдикалном раду, или је то чисто губљење времена за све нас, а куповина времена за њихове вође? И на крају, по чему се све то Синдикат српске полиције разликује од таквих синдиката?

Синдикат данас (3): зашто су синдикати у МУП-у немоћни и слаби?
Share Button

У данашње време новац има веома велику, пресудну вредност и од њега зависи стање у друштву. Он нам даје услове за моћ и  независност, али нам даје и социјални престиж. Наравно, новац је и главно оружје синдикатима у борби за права радника, где се јачина синдиката осим у броју чланова, огледа у њиховој финансијској структури. Међутим, поставља се питање да ли синдикати рационално располажу новцем који поседују, прикупљеним највећим делом од чланарине и малим процентом од донација?

Хтели то да признамо или не, синдикализам у МУП-у је огледало синдикализма у Србији. Слабости синдиката се огледају у нетранспарентном пословању, недовољном укључивању чланова у доношењу одлука и њиховом избору у органе синдиката. Синдикате красе доживотни, нестручни или компромитовани руководиоци којима је дата велика моћ одлучивања. Наравно добар број њих има старе, добро познате склоности,  њихов је превасходан циљ добијање материјалне и финансијске користи од синдиката.  Све ово за последицу има разочарење радника у синдикате,  промену њихове свести и погледа на синдикализам.

У МУП-у постоји 29 званично регистрованих синдиката. Да је много, много је, сви то знамо, али што више  мањих синдиката имамо, већи су слабији. А то и јесте циљ сваког послодавца. Разлог формирања великог броја патуљастих синдиката, углавном, није вера у боље сутра или могућност да са десетак или пар стотина чланова-познаника могу нешто добро да учине за све нас. Ако погледамо њихова руководства слика ће бити много јаснија. Углавном су то сада бивши руководиоци већих синдиката, навикнути на одређене привилегије и личне користи.

Међутим, чија је кривица за постојање оволиког броја синдиката, где је нужна последица (па и циљ?) слабљење већих синдиката и губитак поверења чланова у све друге? Одговор није једноставан али, нажалост, кривица је обострана. Кривица великих синдиката састоји се у томе што су горе поменутим слабостима дозволили своје урушавање, а одговорност запослених лежи у томе што дају поверење таквим синдикатима, које оснивају и воде више пута компромитовани лидери. Ево једног примера:  Бивши члан руководства једног репрезентативног синдиката који је због малверзација са новцем добио кривичну пријаву од дојучерашњих сабораца, и истеран из истог, оснива други мањи синдикат и  привлачи неколико стотина чланова-познаника. Док је тако јачао, дешавале су се чудне ствари. Једна од тих је, да је тај човек, судећи према новинским чланцима, на ауто-путу у цивилу , службеним возилом изигравао саобраћајца, заустављао возила и тражио новац. Наравно, био је пријављен, потом ухапшен и задржан неколико дана у притвору али нечијом „добром“ вољом бива ослобођен.  Да невоља за њега буде већа, из синдиката чији је главни оснивач бива истеран, да би недуго затим, формирао још један, још мањи синдикат са једва  стотинак чланова. Трећи по реду синдикат.  Питање је да ли то његови чланови знају, а ако знају нек размисле да ли би таквој особи дали да им причува новац?

Репрезентативни синдикати у МУП-у су сваким даном све слабији у броју чланова и њиховом поверењу. Разлоге сви знамо: неуспели штрајк 2014 године, веома брзо напредовање њихових руководиоца, неслагање са осталим синдикатима и неприхватање понуђене сарадње, нетранспарентност, нерешавање проблема првенствено својих чланова, па потом и осталих запослених, незаинтересованост и недовољно укључивање у доношење законских и подзаконских прописа, бланко сагласност на „анализу ризика“ итд. У циљу прикривања своје немоћи али и свог нерада, њихова политика се свела пре свега на „куповину“ чланства. То је један вид старог али успешног „синдикализма“ у Србији где новчаним давањима пре свега новим члановима, покушавају да одрже привид јаких синдиката, притом слабећи своје финансије, које су неопходне за ону праву, јаку и организовану синдикалну борбу. Гледајући њихове сајтове и фејсбук странице можемо видети хвалоспеве о томе како су, рецимо, новим члановима купили штампач, рачунар, поправили возило, купили део униформе, опремили службене просторије, организовали прославе и слично. Практично тиме синдикати преузимају обавезе послодавца и новцем чланова финансирају МУП. А при томе ретко који истински проблем запослених успевају да реше…

Права синдилна борба подразумева усмеравање свих потенцијала, па и финансија којима синдикат располаже, у циљу притиска на послодавца да горе поменуте ствари обезбеди, из његовог испланираног буџета. Иако знамо да је рак-рана МУП-а недовољан и лоше планиран буџет и да синдикат није дужан нити обавезан да крпи рупе помажући им на горе поменуте начине, већина синдиката, укључујући и репрезентативне, ипак то раде. С једне стране задовољан послодавац, ослобођен бриге за своје обавезе, а са друге стране лажно задовољни чланови који су одавно навикнути на то. Послодавац задовољно трља руке – социјална тензија је пала. Због таквог односа према члановима, они временом почињу да гледају на синдикате као на неког коме је ДУЖНОСТ да им обезбеди папир, штампач, рачунар, пакетић, новчану помоћ, путовање, полутке на рате и сл. При томе заборављајући, додуше не својом већ кривицом синдиката, главну и основну сврху оснивања и постојања сваког синдиката – истинску борбу за заштиту њихових права и побољшање услова рада. Како се борити да нам буде боље када су расходи скоро свих синдиката за горе поменуте ствари 70-90% целог буџета? Како имати јак и независтан синдикат способан за дуготрајан исцрпљујући штрајк, који располаже финансијским могућностима да за време штрајка свим члановима гарантује исплату пуне зараде?

Да ли ћемо коначно да схватимо да смо чувених 10.000 динара које смо добијали сваког месеца изгубили због таквог односа, где је боље да се учланимо у други синдикат који нам, рецимо, за рођење једнократно даје 15.000, а „онај тамо“ ССП 10.000? А због оног што нам дао 15.000 за рођење детета остадосмо без свакомесечне „десетке“.

Да ли ћемо почети сви да се, као репрезентативни синдикати, за наша права боримо куповином штампача, униформи, рачунара, полутки на рате или ћемо се уозбиљити и већ једном схватити да синдикат мора чувати и јачати своје финансије за убудуће?

Управо их горе поменутих разлога, иако ССП, за разлику од других синдиката, свакодневно јача и расте, нема још увек довољну снагу да сам промени неке ствари у глобалу, а које се тичу повећања плате, добијање нових возила итд. Ми поштујемо новац наших чланова и не расипамо га, акумулирамо га у буџет и штрајкачки фонд, улажемо у наше активисте, трошимо га на обилазк организационих јединица где решавамо проблематику где год се појавимо.

Када запослени у МУП пажљиво прочитају овај текст, схвате његов циљ и сви заједно променимо угао гледања на синдикате, можемо очекивати да нам ускоро буде боље. А до тада, пружите подршку ССП јер смо једни од ретких заговорника оне праве синдикалне борбе, финансијски транспарентни, отворени за сарадњу са другима и без шарених лажа за чланове. Истину на видело па ма колико болна да је.

Уосталом, мото овог синдиката јесте: ЗАДОВОЉАН ЧЛАН, ЈАК СИНДИКАТ!!!

Служба за информисање ССП
Зоран Стојчић

Коментари:

Коментар

Морате бити пријављени да бисте оставили коментар Пријави се!