U današnje vreme novac ima veoma veliku, presudnu vrednost i od njega zavisi stanje u društvu. On nam daje uslove za moć i  nezavisnost, ali nam daje i socijalni prestiž. Naravno, novac je i glavno oružje sindikatima u borbi za prava radnika, gde se jačina sindikata osim u broju članova, ogleda u njihovoj finansijskoj strukturi. Međutim, postavlja se pitanje da li sindikati racionalno raspolažu novcem koji poseduju, prikupljenim najvećim delom od članarine i malim procentom od donacija?

Hteli to da priznamo ili ne, sindikalizam u MUP-u je ogledalo sindikalizma u Srbiji. Slabosti sindikata se ogledaju u netransparentnom poslovanju, nedovoljnom uključivanju članova u donošenju odluka i njihovom izboru u organe sindikata. Sindikate krase doživotni, nestručni ili kompromitovani rukovodioci kojima je data velika moć odlučivanja. Naravno dobar broj njih ima stare, dobro poznate sklonosti,  njihov je prevashodan cilj dobijanje materijalne i finansijske koristi od sindikata.  Sve ovo za posledicu ima razočarenje radnika u sindikate,  promenu njihove svesti i pogleda na sindikalizam.

U MUP-u postoji 29 zvanično registrovanih sindikata. Da je mnogo, mnogo je, svi to znamo, ali što više  manjih sindikata imamo, veći su slabiji. A to i jeste cilj svakog poslodavca. Razlog formiranja velikog broja patuljastih sindikata, uglavnom, nije vera u bolje sutra ili mogućnost da sa desetak ili par stotina članova-poznanika mogu nešto dobro da učine za sve nas. Ako pogledamo njihova rukovodstva slika će biti mnogo jasnija. Uglavnom su to sada bivši rukovodioci većih sindikata, naviknuti na određene privilegije i lične koristi.

Međutim, čija je krivica za postojanje ovolikog broja sindikata, gde je nužna posledica (pa i cilj?) slabljenje većih sindikata i gubitak poverenja članova u sve druge? Odgovor nije jednostavan ali, nažalost, krivica je obostrana. Krivica velikih sindikata sastoji se u tome što su gore pomenutim slabostima dozvolili svoje urušavanje, a odgovornost zaposlenih leži u tome što daju poverenje takvim sindikatima, koje osnivaju i vode više puta kompromitovani lideri. Evo jednog primera:  Bivši član rukovodstva jednog reprezentativnog sindikata koji je zbog malverzacija sa novcem dobio krivičnu prijavu od dojučerašnjih saboraca, i isteran iz istog, osniva drugi manji sindikat i  privlači nekoliko stotina članova-poznanika. Dok je tako jačao, dešavale su se čudne stvari. Jedna od tih je, da je taj čovek, sudeći prema novinskim člancima, na auto-putu u civilu , službenim vozilom izigravao saobraćajca, zaustavljao vozila i tražio novac. Naravno, bio je prijavljen, potom uhapšen i zadržan nekoliko dana u pritvoru ali nečijom „dobrom“ voljom biva oslobođen.  Da nevolja za njega bude veća, iz sindikata čiji je glavni osnivač biva isteran, da bi nedugo zatim, formirao još jedan, još manji sindikat sa jedva  stotinak članova. Treći po redu sindikat.  Pitanje je da li to njegovi članovi znaju, a ako znaju nek razmisle da li bi takvoj osobi dali da im pričuva novac?

Reprezentativni sindikati u MUP-u su svakim danom sve slabiji u broju članova i njihovom poverenju. Razloge svi znamo: neuspeli štrajk 2014 godine, veoma brzo napredovanje njihovih rukovodioca, neslaganje sa ostalim sindikatima i neprihvatanje ponuđene saradnje, netransparentnost, nerešavanje problema prvenstveno svojih članova, pa potom i ostalih zaposlenih, nezainteresovanost i nedovoljno uključivanje u donošenje zakonskih i podzakonskih propisa, blanko saglasnost na „analizu rizika“ itd. U cilju prikrivanja svoje nemoći ali i svog nerada, njihova politika se svela pre svega na „kupovinu“ članstva. To je jedan vid starog ali uspešnog „sindikalizma“ u Srbiji gde novčanim davanjima pre svega novim članovima, pokušavaju da održe privid jakih sindikata, pritom slabeći svoje finansije, koje su neophodne za onu pravu, jaku i organizovanu sindikalnu borbu. Gledajući njihove sajtove i fejsbuk stranice možemo videti hvalospeve o tome kako su, recimo, novim članovima kupili štampač, računar, popravili vozilo, kupili deo uniforme, opremili službene prostorije, organizovali proslave i slično. Praktično time sindikati preuzimaju obaveze poslodavca i novcem članova finansiraju MUP. A pri tome retko koji istinski problem zaposlenih uspevaju da reše…

Prava sindilna borba podrazumeva usmeravanje svih potencijala, pa i finansija kojima sindikat raspolaže, u cilju pritiska na poslodavca da gore pomenute stvari obezbedi, iz njegovog isplaniranog budžeta. Iako znamo da je rak-rana MUP-a nedovoljan i loše planiran budžet i da sindikat nije dužan niti obavezan da krpi rupe pomažući im na gore pomenute načine, većina sindikata, uključujući i reprezentativne, ipak to rade. S jedne strane zadovoljan poslodavac, oslobođen brige za svoje obaveze, a sa druge strane lažno zadovoljni članovi koji su odavno naviknuti na to. Poslodavac zadovoljno trlja ruke – socijalna tenzija je pala. Zbog takvog odnosa prema članovima, oni vremenom počinju da gledaju na sindikate kao na nekog kome je DUŽNOST da im obezbedi papir, štampač, računar, paketić, novčanu pomoć, putovanje, polutke na rate i sl. Pri tome zaboravljajući, doduše ne svojom već krivicom sindikata, glavnu i osnovnu svrhu osnivanja i postojanja svakog sindikata – istinsku borbu za zaštitu njihovih prava i poboljšanje uslova rada. Kako se boriti da nam bude bolje kada su rashodi skoro svih sindikata za gore pomenute stvari 70-90% celog budžeta? Kako imati jak i nezavistan sindikat sposoban za dugotrajan iscrpljujući štrajk, koji raspolaže finansijskim mogućnostima da za vreme štrajka svim članovima garantuje isplatu pune zarade?

Da li ćemo konačno da shvatimo da smo čuvenih 10.000 dinara koje smo dobijali svakog meseca izgubili zbog takvog odnosa, gde je bolje da se učlanimo u drugi sindikat koji nam, recimo, za rođenje jednokratno daje 15.000, a „onaj tamo“ SSP 10.000? A zbog onog što nam dao 15.000 za rođenje deteta ostadosmo bez svakomesečne „desetke“.

Da li ćemo početi svi da se, kao reprezentativni sindikati, za naša prava borimo kupovinom štampača, uniformi, računara, polutki na rate ili ćemo se uozbiljiti i već jednom shvatiti da sindikat mora čuvati i jačati svoje finansije za ubuduće?

Upravo ih gore pomenutih razloga, iako SSP, za razliku od drugih sindikata, svakodnevno jača i raste, nema još uvek dovoljnu snagu da sam promeni neke stvari u globalu, a koje se tiču povećanja plate, dobijanje novih vozila itd. Mi poštujemo novac naših članova i ne rasipamo ga, akumuliramo ga u budžet i štrajkački fond, ulažemo u naše aktiviste, trošimo ga na obilazk organizacionih jedinica gde rešavamo problematiku gde god se pojavimo.

Kada zaposleni u MUP pažljivo pročitaju ovaj tekst, shvate njegov cilj i svi zajedno promenimo ugao gledanja na sindikate, možemo očekivati da nam uskoro bude bolje. A do tada, pružite podršku SSP jer smo jedni od retkih zagovornika one prave sindikalne borbe, finansijski transparentni, otvoreni za saradnju sa drugima i bez šarenih laža za članove. Istinu na videlo pa ma koliko bolna da je.

Uostalom, moto ovog sindikata jeste: ZADOVOLJAN ČLAN, JAK SINDIKAT!!!

Služba za informisanje SSP
Zoran Stojčić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.