Taj 24. mart 1999. godine ostaće upisan velikim i krvavim slovima u istoriji Srbije. Ništa manje i ništa krvavije nego Kosovski boj! To je dan kada je najmoćniji vojni savez u ljudskoj istoriji započeo 78-odnevni UDRUŽENI ZLOČINAČKI PODUHVAT protiv malene, već ratovima, dugogodišnjom ekonomskom krizom i ekonomskim sankcijama izmučene zemlje – Savezne republike Jugoslavije!

Bez odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, najvažnijeg globalnog tela, zaduženog za ODRŽAVANJE MIRA I BEZBEDNOSTI U SVETU, NATO je NESELEKTIVNO bombardovao našu zemlju – bez trunke savesti sejući smrt, strah i krv! Ubijali su vojnike, decu, stare, bolesne, novinare,… Na civile i civilne objekte izvršeno je 3.381 napad, tj. skoro 40% od ukupno izvršenih. Ubijali su nas kako tokom tih 78 dana, tako i posle toga. A tako i danas. Jer, tokom „Milosrdnog anđela“ (kako to bezdušno zvuči!) NATO je na 91 lokaciji u 112 vazdušnih udara ispalio preko 50.000 projektila sa osiromašenim uranijumom! I ne samo uranijumom – kasnije analize su pokazale da su projektili, pored osiromašenog uranijuma, sadržali i americijum, neptunijum, plutonijum i tehnecijum, sve radiotoksični elementi koji izazivaju teška oboljenja koja se neretko završavaju smrću. I kojih niko od nas nije pošteđen, jer ih u svoj organizam unosimo svakodnevno – udisanjem ili putem hrane i vode. Zbog toga je upotreba oružja koje sadrži osiromašeni uranijom ZABRANJENA MEĐUNARODNIM KONVENCIJAMA, a zbog svog odloženog dejstva po stanovništvo (vreme poluraspada uranijuma je četiri i po milijadre godina!), neki naučnici ga smatraju ORUŽJEM ZA MASOVNO UNIŠTENJE! Zato nam je NATO „anđeo“ ostavio trajne posledice na naše i zdravlje budućih generacija – naših najvoljenijih – naše dece, unučadi,… svi oni nastavljaju da budu žrtve NATO agresije.

vucic-blerOsim nedužnih ljudskih života, čija je smrt zauvek ostavila ožiljke na srcima članova njihovih porodica, ožiljke prouzrokovane strahom i strepnjom nosimo svi mi. Oštećena je ili uništena infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, poljoprivreda, a značajno narušena životna sredina.

Nosioci ovog RATNOG ZLOČINA bili su Havijer Solana (generalni sekretar NATO), Vesli Klark (komandant NATO snaga), Bil Klinton (predsednik SAD), Toni Bler (premijer VB) i Gerhard Šreder (kancelar Nemačke).

*                       *                       *

Sa druge strane ponosno i hrabro su stajali i nas i našu otadžbinu od zločinca branili srpski vojnici i srpski policajci! Nisu marili za silu koja dolazi, već su na umu imali svetinju koju brane – svoju decu, svoje sestre, svoju braću, svoje majke, svoje očeve, svoje prijatelje, svoje mrtve pretke – svoj narod i svoje dostojanstvo! Mogli su i oni da, kao premijer juče, podignu ruke u vis i zločince dočekaju sa cvećem i osmesima… Mogli su! I imali mnogo veći razlog da to učine – mnogi od njih bi sačuvali svoje živote. Ali nisu! U njihovim žilama tekla je krv Stefana Nemanje, Svetog Save, Dušana i Lazara, Karađorđa, Njegoša i oba Miloša, kralja Petra i vaskrslih iz „albanske golgote“ – znali su da je život bez slobode, časti i dostojanstva samo privid života.

POP_9536Znao je to i u svojim žilama nosio i general Sreto Malinović, komandant 98. jurišnog puka, pa pred poletanje na borbeni zadatak, prvog dana NATO agresije na Srbiju, na aerodromu Lađevci kod Kraljeva, ovako govoraše svojim vojnicima:

„Sinovi moji dragi, Tigrovi 98. jurišnog puka!

Letesmo do danas hiljade letova iznad naše otadžbine, letesmo i uživasmo u njenoj lepoti iz vazduha. Ali danas, danas vas ne vodim na jedan takav let, danas vas vodim na let sa kojeg se možda nećete vratiti.

Možda je ovo let u smrt, ali ne običnu, već časnu, sa hiljadu kilometara na čas. To je privilegija samo nas odabranih. I danas kao neobrojeno puta u našoj istoriji, ne naređuje naša komanda. Srbija nas zove, anđeli moji čelični! Ista ona u kojoj provedosmo naše najlepše dane. Srbija zove!

Ispod naših krila ostaće naši gradovi, naša deca, žene, majke i očevi. Ne bacajmo ljagu na naš obraz, neka vas vodi geslo sa naše ratne zastave, zastave 98. jurišnog puka: OTADŽBINA IZNAD SVEGA! To geslo smo zajednički izabrali, pokažimo da nam je ono i na srcu.

Znam, dragi moji, da danas nema teže stvari na svetu nego biti pilot ratnog vazduhoplovstva. Ni teže ni ponosnije! Ja vam ne mogu obezbediti stanove, veće plate, bolji život. Obezbediću vam let u večnu slavu, u koju ću vas ja lično povesti!

Zato za mnom, krilo uz krilo kao nebrojeno puta do sada. Za čast profesije, za obraz otadžbine!

Na avione!“

*                       *                       *

Tačno 18 godina nakon ovog UDRUŽENOG ZLOČINAČKOG PODUHVATA, u svojstvu velikog prijatelja predsednika Vlade Srbije i predsedničkog kandidata Aleksandara Vučića, u našoj prestonici, među 30.000 Srba koji u svom DNK nose nanočestice NATO uranijuma, govorio je Gerhard Šreder! Govorio i potom bio zdušno pozdravljen aplauzom prisutnih – žrtve zdušno pozdravljaju svog i dželata svoje dece! Ovo će svakako ostati zabeleženo kao najekstremniji i najobimniji primer „stokholmškog sindroma“!

Nego, koliko je potrebno nisko pasti pa pre podne „odati poštu“ žrtvama, a popodne se grliti s njihovim krvnikom?!
vucic-klintonI nije ovo prvi krvnik kojem se predsednički kandidat Aleksandar Vučić grli – činio je to i sa Bilom Klintonom, kojem se praktično izvinio za to što smo bili žrtve; za specijalnog savetnika imenovao je trećeg krvnika – Tonija Blera; a Šreder je i ranije bio uzoran gost i veliki prijatelj našeg premijera! Sve smo ovo prećutkivali. Ili bar nedovoljno glasno stali na suprotnu stranu!

Premijerova obrazloženja da je to zarad dobre budućnosti Srbije, suočavanja sa prošlošću i dobrih odnosa sa Zapadom su vređanje inteligencije! Naravno da treba gajiti dobre odnose sa svim državama i narodima, ali ne sa zločincima! Jer i najljući ratni neprijatelji nacističke Nemačke su posle Drugog svetskog rata radili na izgradnji dobrih odnosa sa Nemačkom i nemačkim narodom. Ali NIKOME I NIKADA nije palo na pamet da se, zarad pomirenja, sastaje i grli sa protagonistima nacizma! Nikome do premijeru Srbije!

*                       *                       *

A kakve veze ovo ima sa policijom i sindikatima u policiji? Odgovor je jednostavan – policija je jedan od stubova države, a policajci su, uz vojnike, te 1999. bili u rovovima, od NATO-a nas branili i od NATO-a ginuli. Zato što nam zemlja i danas grca – jer nam je bombardovanjem naneta šteta od oko 100 milijardi dolara. I 100 godina stranih ulaganja ne može to obrisati. I nisu to ulaganja, to su kupovine, a zapravo otimanja imovine, čiju su vrednost, najpre embargom, pa potom i bombardovanjem, desetkovali. Imovine koju su MUKOM stvarali naše majke i naši očevi, i njihove majke i njihovi očevi!

Danas policajci i vojnici idu pocepanih uniformi, mokrih čizama, pancirnih prsluka sa isteklim atestima, bez odgovarajuće opreme, gađaju bez antifona, rade za sramotne dnevnice od 150 dinara, jedu napolitanke umesto hleba, voze neispravna vozila, kupuju tonere, papir,…

I zato – Aleksandar Vučić ima obavezu da se javno i bezrezervno izvini svom narodu, svojoj otadžbini i onima koji su za za nju položili svoje živote! I to može učiniti na samo jedan način – tako što će se povući iz predsedničke trke i dati ostavku na sve funkcije koje obavlja! Jer sramota je i uvreda za Srbiju da  joj premijer i predsednik bude prijatelj srpskih krvnika!

„OTADŽBINA JE OVO SRBINA!“ Ne Šredera, Klintona i Blera !

Jedan u ime svih nas
Viktor Ratković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.