Војници, ватрогасци и полицајци или силоватељи, убице и дилери дроге: о коме држава заиста брине?!

Војници, ватрогасци и полицајци или силоватељи, убице и дилери дроге: о коме држава заиста брине?!
Share Button

Последњих дана сведоци смо појачаних мера обезбеђења државне границе, где здруженим снагама војска и полиција настоје да имигранте спрече у илегалном преласку границе. Међу њима свакако и неки нови актери бомбашких и других терористичких напада широм Европе. Те нове околности актуелизовале су питање оцене односа државе према својим „чуварима“!

Са терена стижу више него поражавајуће вести о (не)условима рада и боравка припадника војске и полиције на терену. Вести прате и фотографије као неми, али непобитни сведоци тих катастрофалних услова.

У објектима некадашњих војних караула, напуштеним пре деценију и по, препуштеним зубу времена, недостаје скоро све осим зидова. Расклиматана врата, полупана стакла прозора, кровови који прокишњавају, тоалети нефункционални или не постоје уопште. Недостају основни хигијенски услови, недостаје вода за пиће, у већини објеката нема струје, војници и полицајци обедују под ведрим небом, а нужду обављају у оближњим шумарцима… О било чему другом, сувишно је…

Насупрот нама, који законе поштујемо и државу бранимо, онима са друге стране закона ништа не недостаје. О њима бригу воде и држава и силне невладине организације. Њима су обезбеђени сви „потребни“ услови. Лицима која се налазе на издржавању затворских казни, дакле силоватељима, убицама, дилерима дроге, лоповима и њима сличним, обезбеђена је храна и вода, нормативно одређена по високим стандардима, где ниједна калорија не сме да не буде на броју! Држава улаже и огромна средства у реновирање и изградњу нових затвора, како би се ускладили са највишим европским стандардима, што је и разумљиво с обзиром на то да смо у 21. веку.

Али није логично, нити разумљиво, да на другој страни за нас који спроводимо законе, који чувамо границе, омогућујемо личну и имовинску сигурност свих грађана, ти високи стандарди не важе. За нас и нешто основно као доступност воде за пиће или иоле прихватљивог смештаја, представља недостижни „луксуз“.

Зашто држава штеди највише баш на својим „чуварима“? Какву поруку држава тиме шаље? Да ли су зато нама и јединима умањене плате у два наврата? Зашто су дневнице сведене на смешну меру? Гледано са стране, полицајци и војници пролазе знатно лошије од затвореника! Која је сврха кривичне санкције ако полицајац, војник или обичан цивил на слободи пролази лошије од осуђеног убице, силоватеља или дилера дроге?  Коме је ова држава „мајка“ а коме „маћеха“, и да ли то тако треба и да буде?

Да се ова прича не заврши само на нашим личним утисцима, даћемо и кратак преглед одредби Закона о извршењу кривичних санкција и поређење са нашом тужном судбином:

  • Члан 105: Затвореник који се радно ангажује има право на накнаду за рад која износи најмање 20% од најниже цене рада у Р. Србији, с тим што се за рад дужи од пуног радног времена (40 сати недељно) увећава за 50% . Дакле радна дневница лица на издржавању казне је око 200 динара минимално, а накнада за прековремени рад је 50%. Није потребно подсећати да је дневница полицајца 150 динара, а накнада за прековремени рад 28,6%.
  • Члан 106: Управнику затвора остављена је могућност да осуђеног посебно новчано награди. С друге стране, код нас се ретко награђују они који то највише заслужују. Такви се, били смо зиму сведоци, стављају на спискове за отпуштања, а награђивања се најчешће састоје у међусобном награђивању старешина.
  • Осуђеници имају право на дневни, недељни и годишњи одмор (у оквиру затвора, разуме се). А колико се поштује право на дневни и недељни одмор полицајаца свима нам је познато. Нажалост. Ни право на годишњи одмор није увек свето.
  • Члан 82: Исхрана осуђеника је бесплатна и мора бити подобна да одржи њихово добро здравље и снагу. Минимум три оброка дневно вредности најмање 12.500 џула (3.000 калорија), а онима који раде на тежим пословима и породиљама следи посебна исхрана коју одреди лекар. Ту су свакако кувана јела.
    Тако њима, а нас шта западне – „конзерве“, буђави Ђурђевић, труло воће  и сумњиви кекс офарбан у боју амбалаже.
  • Члан 83: Осуђеном лицу у сваком моменту мора да буде доступна вода за пиће. За разлику од полицајаца и војника на караулама, којима је и то луксуз!
  • Члан 84: Осуђеници имају право на бесплатно рубље, одећу и обућу прилагођену климатским приликама, а ако то посао који обављају захтева – посебну радну одећу, обућу и опрему. Изглед одеће и обуће не сме деловати омаловажавајуће и понижавајуће. Држава дакле брине и њиховим осећањима, али зато ми носимо поцепану, искрпљену и шаренолику униформу, и то ако је имамо, ако смо је којим случајем добили или често и сами купили.

Неупућеним читаоцима све ово ће деловати надреално и невероватно, али нама полицајцима не. Ми знамо да је ситуација још тужнија и гора него што овај текст може да опише. Навикнути смо да трпимо и чекамо то неко „боље сутра“ које никако да дође. Дошли смо у ситуацију да се синдикати хвале, а запослени радују покојем купљеном пакету воде или сокова. Заиста смо дотакли дно.

А шаљиве речи Николе Пашића о потреби улагања у затворе, јер „После власти сигурно нећу назад у школу, ал’ у затвор могуће је.“ показаше се поприлично истините – ниједна власт војсци, полицији и ватрогсасцима не поклања пажњу коју завређују!

Члан Статутарне комисије
Никола Петровић

Коментари:

Коментар

Морате бити пријављени да бисте оставили коментар Пријави се!