Нажалост, у само десетак последњих дана неколико колега одлучило је да „дигну руку на себе“ и на тај начин окончају животе, остављајући породице иза себе. Шта се то дешава па тај ужасни чин постаје све учесталија појава у нашој професији? Да ли је то лош лекарски преглед, лош избор кандидата или нестручност здравствених радника?

Често се после оваквих појава покрене питање систематских прегледа и провере психо-физичких стања полицајаца. Зашто увек каснимо? Зар нисмо научили да је превентива најбољи лек? Зашто лечимо последице а не узрок оваквих и сличних проблема? Ако уђемо у дубљу анализу видећемо да не постоји шаблон по коме се може одредити ко ће доћи у ситуацију да донесе одлуку о томе да у чину самоубиства види једини излаз. Руку на себе дижу полицајци различитих година старости, затим учесници ратова али и они који то нису.

У једном одређеном временском периоду медији су обожавали да напишу како се полицајац убио због љубавних проблема. Мој коментар на ово био би: „благо полицајцима ако су им највећи проблеми они љубавне природе“. Јавност али и струка често занемарују помисао да би најчешћи узрок суицида могао да буде једноставно СТРЕС. Али не онај класичан стрес, који природно доноси свакодневни посао полицајца, и који је пратилац ове професије свуда у свету. Већ стрес изазван непрестаном борбом за егзистенцију, стрес изазван сада већ чувеном „АНАЛИЗОМ РИЗИКА“. Такође, ту је и члан 172. Закона о полицији, на који је ССП поднео иницијативу Уставном суду на оцену уставности, који предвиђа да, уколико се против полицајца само покрене кривични поступак, он аутоматски остаје без посла, а његова породица иде на улицу. Како радити нормално и трезвено примењивати овлашћења у тим условима? Осионост, бахатост и безобразлук нестручних, приучених старешина, њихове претње „непослушнима“ и самомислећим полицијским службеницима, само су шлаг на торту. Да није оваквих и сличних ствари могли би реци да полиција дели судбину свих грађана. Овако је сасвим јасно да је судбина полицајаца много тежа и невеселија. Зашто само у Министарству унутрашњих послова не постоји листа професионалних обољења?

Немојмо се заваравати да ћемо тестовима и лекарским прегледима сузбити црне мисли у главама полицијских службеника. Да је тако нешто могуће, не би било самоубица и убица уопште, не само у полицији. Хоћу да кажем да треба отклонити реалне узроке а не пратеће последице. Узрок оваквог стања, анксиозност, психичке сметње па и дизања руку на самог себе или неког себи блиског, лежи најпре у друштву, у односу друштва према полицији па и лошег, да не кажем поражавајућег друштвеног, социјалног и материјалног статуса.

Пре неки дан видели смо снимак колеге саобраћајног полицајца који је сате провео на киши, мокар до голе коже са обућом пуном воде. Помислимо на то како се тај човек осећа у том тренутку? Какво је његово мишљење о самом себи и о свом животу, да не кажем о квалитету истог? Да ли ће уколико се разболи и оде на боловање моћи да преживи са додатно умањеном, а већ у старту малом платом? Приликом сусрета, било на послу или у граду, полицајци више не причају ни о чему другом сем о страху због евентуалног поновног смањења плате или некој новој „анализи ризика“. Питање свих питања јесте датум исплате зарађених дневница, које, узгред буди речено, износе мизерних 150,00 динара.

Синдикат данас, уместо да се бави повећањем права запослених и унапређењем истих, побољшањем услова рада, доведен је у ситуацију да се бори за основна људска и раднаправа која су Уставом и законима загарантована! Синдикат се бори за право полицајца на одмор између две смене, за право да унапред зна распоред рада због планирања приватних и породичних обавеза. Синдикат води битке да полицајцима буде плаћен рад! А запослени, неретко лично, или преко синдиката, финансирају послодавца куповином основне опреме и делова униформе.

Да ли имамо правну сигурност ако један апелациони суд доноси пресуде у корист полицајаца а други доноси одлуку да полицајци треба да плате држави зато што су радили ноћу, на дан празника или прековремено. О којој сигурности полицајца говоримо ако, након потврђене оправданости употребе средстава принуде, свако може да га тужи и он на суду остаје препуштен моћним богатим адвокатима на милост и немилост, уместо да незадовољни грађанин у том случају тужи државу а не конкретног полицијског службеника.

Могло би се на ову тему данима, и то колеге које су нажалост настрадале свакако заслужују, али бојим се да слуха на страни послодавца нема. Господо, олакшајте нам рад, обезбедите нам нормалне услове, радну и правну сигурност, плате у складу са животним трошковима, и онда неће бити потребе за драмом и великим размишљањима о стратегијама и тактикама за спречавање суицидних мисли код полицијских службеника.

Служба за информисање ССП
Никола Петровић