Главни одбор Синдиката српске полиције донео је одлуку да 1.5.2017. године, на међународни Празник рада, на дан када су се пре много година наши преци борили за своја радничка права, изађе на организовани протест који ће бити одржан у Београду у организацији Уједињених гранских синдиката „Независност“ и Савеза самосталних синдиката Србије.

ССП позива све своје чланове и све запослене у МУП да се прикључе овом скупу за промоцију радничких права. Пожељно је да тог дана у Београду, у што већем броју и са што више наших застава подржимо НЕПОЛИТИЧКИ скуп.

Скуп је заказан за 12,00 часова, а ми, чланови ССП, скупићемо се сат пре тога, око 11,00 на месту које ћемо накнадно одредити. Сви ви који сматрате да вам је место на овом протесту договорите се са председницима својих Синдикалних група око организованог доласка.

Сви ви који сматрате да нам је лоше и да нам је тог дана место нам улици јавите се и придружити нам се, а ако не сматрате, ако вам је добро – онда ништа.

Ево прилике незадовољнима, да учине и нешто конкретно, осим исказивања незадовољства на Фејсбуку, по ходницима, канцеларијама, у патролним возилима…

Једини који се бори за ваша права, ваш ССП!

Председник Уједињених гранских синдиката „Независност“, господин Зоран Стоиљковић, објавио је пригодан текст поводом међународног Празника рада, који ми у целости овде преносимо:

ЗАШТО НЕ ТРЕБА ПРЕСПАВАТИ 1. МАЈ?

Отужно и готово бљутаво подгрева се стереотип да 1. Мај, уместо борбе за достојанствен рад и пристојан живот у слободи, симболишу само роштиљски уранци. Шири се неверица да се ишта да променити, уз цинично и оркестрирано питање : шта ту могу и чему још уопште служе синдикати?

Кад размишљате да ли ће те се придружити нашем првомајском протесту прво себи одговорите на питање да ли ви и ваши живите добро и имате ли извесну и пожељну перспективу? Да ли грађани Србије, ако уопште раде и за свој рад примају зараду заслужују више од 48 000 или 386 евра колико износи просечна плата ? Да ли је упола мања пензија пристојна накнада за крај вишедеценијске радне каријере ?

Је ли пристојно да помињем задовољство послом, осећај оствареноси и слободе да се каже шта се заиста мисли и држи логиком и аргументом струке?

Покушаћу да дам само неколико аргумената у прилог опредељењу да се подигнемо и изборимо за веће зараде и мање неједнакости што је наш основни разлог окупљања.

Прво се упитајмо докле ћемо ми грађани плаћати цену свих промашаја гарнитура на власти? Како економисти, трбухозборци међународних финансијских институција, могу порицати могућност да зараде расту бар до нивоа који омогућују раст производње и продуктивности на који се дода пројектована инфлација? Или мисле да су већ успели да нас, медијским испирањем мозга уконпонованим са сиромашењем огромне већине која не може себи да приушти одлазак у позориште или једнонедељни плаћени одмор, претворе у зомбије?

Повратак у (периферијски) капитализам се очито показао дужим и скупљим него што су грађани могли и да претпоставе. На том већ четврт века дугом путу већина је свела свој живот на умеће преживљавања да би се шачица докопала богаства и власти. Србијом и земљама региона, уз повремене међусобне чарке, владају политички лидери , тајкуни у њиховој милости и репрезенти страног капитала. Учествујемо у „трци ка дну“ – нудимо све повољније субвенције и све јефтинију и обесправљенију радну снагу. Уместо да се као сви паметни тога стиде, наше вође на сав глас истичу да имамо образоване а јефтине и страхом од губитка посла дисциплиноване запослене.

Социјално стање у земљи има три своје темељне карактеристике.
1.Србија је данас земља у којој преко партијског запошљавања и напредовања партијски картел поседује државу. Зашто нас онда чуди што нам се корумпирана држава, уместо да буде нека врста Робина Худа понаша као Супер Хик, лик из стрипова који узима од сиромаха да би још додао богатима.
2. Србија је данас са нивоом неједнакости готово дупло већим од европског просека школски пример лоше неједнакости. Франсиско Фереира тврди да неједнакост, као и холестерол, може бити добра и лоша. Присуство „добре“ неједнакости значи да се у друштву награђују залагање и предан рад, да се вреднује улагање у образовање. У условима „лоше“ неједнакости немају сви једнаке шансе да инвестирају у сопствени развој што умањује и потенцијал друштва за развој.
3. Последично, политичке и економске елите -цементирањем разлика успешно постају владајућа класа. Социјални лифт заглављен на горњем спрату виших средњих слојева – сви остали су у слободном паду. Или се могу пети пожарним степеницама партијског запошљавања, естраде или корупције….

Правци преокрета

Први услов да живимо боље је да партије истерамо са простора који им не припада – привреда, правосуђе, образовање, медији и строго контролишемо тамо где је једино логично да буду – избори и политичке институције. Протести против неравноправних изборних услова показују растући демократски капацитет – младих пре свих.

Време је и да подсетимо да европске интеграције значе ход ка паметном, одрживом и инклузивном развоју. Инклузија значи да смо солидарни и да се држављанство Србије свакоме исплати у солидној количини економских, политичких и културних права. То је простор у коме је рад достојанствен – уговорен, безбедан и редовно и пристојно плаћен.

Шта је у томе субверзивно и неприхватљиво ?

Основни циљ Независности, као и свих синдиката који се нису претворили у експозитуру политике и послодаваца је пристојан рад у пристојном друштву. Жалосно али наш први циљ је да се у 21 веку, из формуле 24/7 у којој смо потенцијалном послодавцу на располагању 24 сата свих седам дана недељно, вратимо захтеву из 19 века за три осмице – 8 сати рада, 8 сати одмора и 8 сати за породицу, пријатеље, рекреацију и културу. Култура, образовање и умеће самоорганизовања су једини социјални капитал којим располажемо као запослени и грађани.

Како смањити неједнакост у расподели дохотка?

Висока неједнакост је лоша и за економски раст што показују чак и истраживања Међународног монетарног фонда . Како се може смањити неједнакост у расподели дохотка ?

Кључне су три мере од којих је тек једна, она која заговара прогресивније опорезивање условно речено „радикална“:

1.Кроз активне политике квалитетног запошљавања…
У ову групу спадају саветовање и посредовање, обуке, јавни радови, субвенције за отварање одрживих а не тек политички креираних нових радних места. Потрошња на активне мере запошљавања би требало да се повећа с обзиром да сада износи игнорантских 0.1% БДП.
Наравно, важан је и квалитет посла. Повремени послови, рад у сивој економији или самозапосленост доприносе смањењу неједнакости али не представља трајно решење јер воде обарању стандарда рада.
2. Кроз стипендирано квалитетно образовање за све
Образовање би требало да спречи репродуковање неједнакости односно да омогући да деца родитеља лошијег економског статуса имају једнаке шансе да сутра нађу добар посао и пристојно зарађују.
3. Кроз прогресивније опорезивање дохотка
Поред спречавања утаје и избегавања плаћања пореза коначно треба увести прогресивно опорезивање које у систем уводи и елементе социјалне правичности. Досадашњи систем мешовитог и линеарног система опорезивањна који надпросечно оптерећује најниже зараде треба заменити системом који обједињује порезе од рада и капитала и прогресивно се увећава од 15% до 40%. Примера ради, у Словенији иде се на 40 % пореза на приходе већ изнад 50 000 евра

Спремност да се ове мере спроведу прави је демократски тест за све социјалне и политичке актере у земљи. Све изван тога је тек демагогија и популизам.