Полицијска професија је једна од најтежих на свету док полицијски позив за већину људи који желе да постану полицијски службеници значи могућност да своја знања и вештине примењују у циљу спашавања и заштите људи и имовине од разних типова угрожавања која се догађају свакодневно. Да би неко могао успешно обављати све послове и задатке који се пред њега поставе и са којима се у каријери сусреће пре свега мора да воли професију и да обавља посао из љубави. Уједно мора да воли земљу у којој живи али и све грађане који пребивају или бораве у њој. Једном речју мора бити хуманиста! Због тога неретко кажемо да служба бира човека, а не човек службу.

О каквом позиву је реч излишно је говорити. Свакодневно малтене на свакоме ћошку свакога града, државе, континента сведоче приче о херојским делима полицајаца који штите и налазе се у служби грађана у својој средини уз реални ризик да дају оно што је највредније – живот, за безбедност заједнице и појединаца који живе у њој.

Иста та заједница зна бити веома немилосрдна према својим полицајцима. Постоје бројне чињенице које говоре о томе. Народ је најбољи судија, некада има право некада погреши али сигурно да је огроман терет на свакоме појединцу да нас народ не осуђује већ хвали, цени и поштује! 

Данас када живимо у мултикултуралном друштву демократски уређеном, где су зајамчена права свим грађанкама и грађанима, морамо бити свесни и подвући јасну црту између људског права с једне и угрожавања људског права с друге стране. Наиме, сасвим је нормално и природно имати у једном таквом шареноликом друштву припаднике полиције разних вероисповести, националности и тсл. Такву шареноликост сматрамо богатством земље у којој живимо, која треба и мора да симболизује једниство и слогу, али никако било шта супротно од наведеног.

Неки људи не знају за морал. Аморалност није кажњива, њу осуђује заједница али није инкриминисана позитивноправним прописима.  Потпуно лицемерно и несхватљивно је одабрати полицијски позив у Републици Србији, а онда ниподаштавати исту ту државу и све њене грађане уносећи при томе немир и неслогу међу људе. То никако није одлика будућег полицијског службеника. Тренутно имамо једну такву особу на обуци за полицијског службеника у Центру за основну полицијску обуку (ЦОПО) у Сремској Каменици, која се налази на пракси у Полицијског управи за Град Београд. Извесна, Јована Н. М. (1996.) дрзнула се да најпре начини фотографију на којој малолетном детету обученом у народну ношњу Албаније са албаснком капом на глави тзв. „кече“, показује како да уз помоћ шака и прстију обе руке начини симбол који симболизује „велику Албанију“, те затим објави фотографију на друштвеној мрежи Фејсбук. Иначе фотографија датира од септембра прошле године.

Апсолутно је неспојиво штитити грађане и уставни поредак земље Србије док се носи униформа и налази се на службеном задатку, а ван службе смејати се и изругивати се држави и њеним грађанима величајући симболе и заговарајући идеју о тзв. великој Албанији. Уједно, сматрајући да та фикција у свом саставу треба имати, између осталих територија других суверених држава, Косово и Метохију са делом Пчињског округа (Прешево и Бујановац). Дакле, територије које припадају Републици Србији, односно држави у којој дотична треба да служи и штити њеним грађанкама и грађанима!

„Ми из Синдиката српске полиције сматрамо да овакав став пре свега понижава све запослене у Министарству унутрашњих послова, затим грађане Републике Србије и саму државу! Оваква особа није достојна да носи униформу полицијског службеника и од надлежних у МУП-у ћемо тражити да предузму све непоходне мере како би заштитили част полицијске професије“ истакао је Лазар Ранитовић председник ССП-а у разговору са новинаром листа „Информер“.

Служба за информисање ССП
Бобан Ђорђић