Када би покушали да дефинишемо коначан циљ и сврху подношења дисциплинских пријава, наишли би на разна тумачања. Многи руководиоци су става да је то механизам заштите у циљу спречавања и отклањања пропуста у раду, а уједно и притисак да се повећају резултати рада. Извршиоци су мишљења да су оне средство за кажњавање неподобних и манипулацију. Мишљења су различита, али сви су у праву – дисциплинске пријаве јесу одличан апарат заштите и принуде који пружа широки дијапазон различитих злоупотреба.

Државни смо орган који у односу на остале подноси убедљиво највећи број дисциплинских пријава. Иако често критикујемо и доводимо у питање независност и непристрасност судских органа, ипак имамо ту срећу у несрећи где нас управо ти органи „спашавају“ усвајајући поднете жалбе на решења у дисциплински поступцима или враћају предмете на поновни поступак и одлучивање, дајући одређене смернице. Зашто су они наши „спасиоци“? Зато што је очигледно, јер се више и не крије податак да се многи дисциплински поступци иницирају и у првостепеном поступку воде уз унапред утврђене казне. И као такви унапред су осуђени на доношење ослобађајућих решења у другостепеним и управним поступцима, уз енормне новчане трошкове које плаћа Министарство унутрашњих послова, односно порески обвезници Републике Србије.

Према незваничним информацијама са терена, на нивоу МУП-а крајњи исход у преко 40% случајева је на штету запосленог у виду санкција (опомена, новчана казна,  распоређивање на друго радно место, губљење чина или звања, суспензија и оно најгоре, прекид радног односа). Овај проценат је генерално висок из разлога јер се запослени се често устручавају да траже правну помоћ, многи подлегну притисцима па помире са минималном дисциплинском мером и сл. Међутим, гледајући статистичке прорачуне и извештаје правних заступника Синдиката српске полиције, дошли смо до другачијих података.

На основу решења и пресуда наших чланова заступаних од стране правних заступника Синдиката српске полиције, просек наплаћених трошкова због изгубљених дисциплинских поступака је око 65.000 динара. Просек добијених и застарелих спорова је 74 %, преиначене са тешке повреде у лаку повреду 15%, а изгубљено је само 11% од свих дисциплинских поступака. ¼ буџета Синдиката српске полиције одваја се на бонусе правним заступницима, што глобално представља велики износ, међутим, статистички подаци показују да су правни заступници оправдали сваки уложини динар.

Синдикат српске полиције сматра да је потребно што пре уредити област око дисциплинских поступака, како би спречили могућност утицаја на рад и одлучивање дисциплинских старешина и у неколико наврата смо на састанцима са Радном групом МУП-а предлагали следеће:

• да дисциплинске старешине буду под ингиренцијом директора полиције;
• да дисциплинске старешине буду распоређене по регионима;
• да дисциплинске старешине обављају само тај посао;

Независност и непристрасност утиче на правничност у дисциплинском поступку. Сви смо ми сведоци да правичности у већини случајева нема и потребно је да се запитамо, докле ће више МУП плаћати самовољу и бахатост многих руководиоца који дисциплинске поступке користе као средство за стицање ауторитета, одмазду и кажњавање неистомишљеника?

Многи од њих претерују и не маре за последице и трошкове. А и зашто би, када одговорности немају, а трошкове не плаћају из свог џепа?

Служба за информисање ССП
Зоран Стојчић