Историјски почеци данашње Жандармерије вежу се за другу половину XIX века када је формирана Жандармерија као специјална, војно-полицијска јединица, чији је положај утврђен Законом о устројству Војног министарства који је ступио на снагу 1864. године. У каснијем периоду положај Жандармерије је дефинисан Законима о Жандармерији из 1881. године и 1921. године.
Након успостављања нове државе, по завршетку II светског рата, Жандармерија је из идеолошких разлога укинута.
Тек након петооктобарских догађаја из 2000. године, одлуком Владе Републике Србије, дана 25. јуна 2001. године поново је оформљена Жандармерија, овога пута као посебна јединица у оквиру Ресора јавне безбедност Министарства унутрашњих послова.
Упркос томе што постоји већ скоро петнаест година, организација и надлежности Жандармерије нису дефинисани ни једним Законом. Ако и постоји разумевање да то, у она бурна времена после 2001. године, није могло бити учињено изменама и допунама тадашњег Закона о унутрашњим пословима, сасвим је нејасно зашто законодавац није искористио прилику када је доносио Закон о полицији из 2005. године.
Ни први преднацрт Закона о полицији из јула 2014. године није предвиђао дефинисање Жандармерије као посебне јединице у оквиру Министарства, већ су само поменуте јединице за посебну намену, без навођења назива Жандармерије.
Први који је у јавности указао на овај недостатак и на потребу „легализације“ Жандармерије и њеног смештања у законске оквире, био је Синдикат српске полиције који је, на својој интернет страници и у емисији „Радар“ РТВ Војводине од 24.02.20015. године, изнео став да jе Жандармерији, због њених специфичности, потребно посветити једно посебно поглавље у оквиру будућег Закона о полицији или чак да њен положај, делокруг рада и функционисање буду обухваћени посебним законом, наводећи то и као услов да српска Жандармерија уђе у европску породицу жандармерија и полицијских снага са војним статусом. Оваквом ставу се готово нема шта ни одузети ни додати.
Тек после тога, у новом преднацрту, а касније и у нацрту Закона о полицији, у ставу 2. члана 21. у делу који се односи на Дирекцију полиције, помиње се, између осталих, Жандармерија као посебна јединица полиције у седишту Дирекције полиције. Додатно, у ставу 4. члана 22. ЗОП наводи се да „Специјална јединица полиције, Хеликоптерска јединица и Жандармерија када се ангажује један или више одреда у максималном капацитету, ангажују се на предлог руководиоца надлежне организационе јединице уз претходно одобрење директора полиције и сагласност министра“. Став 5. каже да „Жандармерија, осим изузетка из става 4. овог члана, ангажује се на предлог руководиоца уз претходно одобрење директора Полиције“.
У свега три реченице у оквиру Нацрта Закона о полицији у поглављу о Дирекцији полиције, није ни могло стати ништа више: нема ни једне речи о надлежности, делокругу рада и организационој структури Жандармерије, чиме се оставља могућност да свака будућа влада „прави“ Жандармерију „по својој мери“.
Занимљиво би било и обичном читаоцу, како је ова проблематика регулисана у појединим земљама које имају дугу историју жандармерије или других полицијских снага са војним атрибутима.
У Француској се положај и функционисање Жандармерије регулише посебним Законом о жандармерији (LOI n° 2009-971 du 3 août 2009 relative à la gendarmerie nationale), док се рад турске жандармерије заснива на Закону о дужностима и овлашћењима Жандармерије (Jandarma teşkilat, görev ve yetkileri kanunu) из 1983. године. Иако се њени почеци везују за 1850. годину, модерна румунска Жандармерија је настала Одлуком Владе бр. 0749 од 5. јула 1990. године трансформисањем из Garda și Ordine trupelor HQ., а њена организација и функционисање дефинисани су посебним законом – Закон 116/98, чије је доношење представљало веома важан моменат у процесу демократизације Румуније. Овај Закон се посматра као један од кључних момената у процесу реформисања румунских институција и стабилизације Румуније на њеном демократском курсу. Остао је на снази до 2004. године, када је ступио на снагу Закон 550/2004, којим је румунска Жандармерија дефинисана као специјализована државна установа са војним статусом у оквиру Министарства управе и унутрашњих послова, која, у складу са законом, спроводи своје атрибуте у заштити јавног реда и безбедности, права грађана и основних слобода, јавног и приватног власништва, у спречавању и откривању криминала и других повреда закона, као и у заштити темељних државних институција и у борби против тероризма. Законом су утврђени организација и функционисању румунске Жандармерије, њен статус, дужности и овлашћења, организација и вођство, те права и обавезе установе.
Законско упориште за своје постојање шпанска Цивилна гарда (Guardia Civil) налази у закону La Ley Orgánica 
2/1986, од 13. 03.1986. године. Процес успостављања законског оквира за особље Цивилне гарде довршен је усвајањем закона La Ley 28/1994 од 18. октобра 1994, а њему је претходио la Ley 17/1989, од 19.07.1989. године који се односио на професионално oсобље. Треба поменути и најновији Закон од 22. 10. 2007. године – la Ley Orgánica 11/2007– којим се регулишу права и обавезе чланова Цивилне гарде, као и la Ley Orgánica 12/2007 од истог датума којим се успоставља Дисциплински одбор Цивилне гарде и утврђују стандарди од изузетног значаја за креирање статута за њене припаднике. Иако је ситуација са шпанском Цивилном гардом по питању законске регулативе мало „компликованија“ него у горе наведеним европским земљама, наводимо детаљније њен пример да бисмо указали на озбиљност коју поједине државе показују у регулисању статуса и функционисања полицијских снага са војним атрибутима, што српска Жандармерија свакако јесте.
Ако кренемо даље од Европе, видећемо да се и тамо рад националних жандармерија и полицијских снага са војним статусом углавном регулише посебним законима, пример Канаде (Loi sur la Gendarmerie royale du Canada, dernière modification 2014-11-28 ), да не помињемо неке друге земље Централне и Јужне Америке.
Српска Жандармерија као највећа и најбројнија оружана формација сталног састава у МУП Р Србије, са свим својим специфичностима које се огледају, пре свега, у њеном полувојном карактеру, захтева да се новим Законом о полицији, а можда и посебним законским актом, на шта непобитно наводе искуства из развијених европских земаља, прецизније дефинише њен положај, делокруг рада, организациона структура и начин функционисања, методологија рада и начин употребе, као и услови под којима се она може употребити, а у циљу успостављања демократске контроле над њом. На то нас упућују и наша искуства из историје Жандармерије.
Посебан законски акт би био кориснији и за саму Жандармерију јер би чвршће утврдио њену позицију у безбедносном систему Републике, а омогућио би и квалитетнију селекцију кадрова и бољу обуку за њене припаднике. Претпоставка је да би се посебним законским актом остварили предуслови за селективнију употребу жандармеријских снага које се данас често ангажују у ситуацијама када за то и не постоје довољни разлози.
И на крају, иако мање важно, али не и неважно, остварили би се услови за приступање српске Жандармерије Асоцијацији европских и медитеранских жандармеријских и полицијских снага са војним статусом „FIEP“.
Шеф службе за информисање ССП
Миле Лазаревић
ситуација јесте и та да смо имали полицијске службенике на граничним прелазима, који су дужност обављали без средстава принуде. Замислите полицајца без ватреног оружја, службене палице и средстава за везивање! И то дуже од годину дана! Годину дана старешине у Станици граничне полиције покушавали су да за људе обезбеде опрему, обраћали се, више пута, надлежнима у Регионалном центру, али је одговор увек био сити – нема, стрпите се!
Противградна заштита се на нашим просторима спроводи од 1967. године. У току свих ових година имала је својих успона и падова али је до прошле сезоне увек почињала 15. априла. Тај датум није случајно изабран, јер већ у априлу месецу постоје услови за формирање потенцијално градоносне облачности која може изазвати штете пре свега на пољопривредним усевима, воћу као и на објектима.