Skip to main content

DISKRETNI HEROJI VATROGASCI!!!

Napisao/la spp_admin na . Objavljeno u Autorski tekstovi. Nema komentara na DISKRETNI HEROJI VATROGASCI!!!

Dok širom užarenog Jadrana besne veliki požari sumnjivih uzroka, a u Srbiji na požaru znatno manjeg inteziteta dolazi do ozbiljnih povreda nekoliko pripadnika Vatrogasno-spasilačke jedinice, ti momci, naši diskretni heroji, nenaviknuti na pažnju, mimo svoje volje dođoše u epicentar interesovanja svih medija i političara.

Imali smo prilike da vidimo hrvatskog premijera kako, u luksuznoj limuzini sa obezbeđenjem, izlazi na teren i tamo susreće vatrogasce u „Zastavi 750“, čuvenom „fići“, zaostalom iz bivše nam države i dalje u funkciji i upotrebi, ko zna kako i ko zna zašto. Pročitasmo vest kako crnogorski premijer nudi novčane nadoknade od nekoliko stotina evra, svim vatrogascima angažovanim na danonoćnom gašenju vatrene stihije. Videsmo i našeg ministra kako sa najbližim saradnicima obilazi teško povređenog vatrogasca, zbrinutog na Vojno-medicinskoj akademiji, što je, bez sumnje, gest za svaku pohvalu.

Ali…

Odlazak ministra Stefanovića u bolnicu je svakako pozitivna stvar, jedno vreme smo imali ministre koje takve stvari nisu ni najmanje doticale. Sada reaguju, pa makar i neiskreno, medija radi (ne tvrdimo da je to zaista tako), ipak taj gest daje povređenom neku dodatnu snagu i nadu.

A nadu daje i nama u Sindikatu srpske policije, kao organizaciji koja brine o interesima svih zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Daje nam nadu da će se sa lepih reči i stidljivih, sporadičnih ili ad-hok, pokušaja unapređenja uslova rada, preći na sistemsko rešavanje nagomilanih problema. U poslednjih nekoliko godina je ostvaren napredak u reformama ljudskih resursa, uvedene su mnoge novine, neke zaista revolucionarne i predstavljaju kvalitativan pomak. Urađeno je ponešto i na planu opremanja, nabavljanje su uniforme i još ponešto.

Ali…

Ali to nikako nije dovoljno. Nadležni moraju „otvoriti kesu“ i opredeliti znatnija sredstva za opremanje policijskih službenika, vatrogasaca-spasilaca i svih drugih službenika od kojih zavisi bezbednost građana i države. Jasno nam je da je državi, u predhodnom periodu, prioritet bila, pre svega, fiskalna konsolidacija, smanjenje budžetskog deficita i uštede na svim planovima. Ali, mi smatramo da nije napravljen pravi balans. Budžet je restriktivan tamo gde to ne sme biti, kod nabavki i opremanja vitalnih službi, dok se na nekim mestima i dalje rasipa novac. Pogledajmo samo javna preduzeća koja i dalje gomilaju gubitke, pri tome se rasipajući novcem. Da li je realno, da li je ljudski razumljivo da policajac ili vatrogasac za 20 godina službe, kao Jubilarnu nagradu dobije iznos od 70 hiljada dinara a radnik elektroprivrede za taj isti jubilej blizu 300 hiljada dinara. Da li je rad baš svakog radnik EPS-a, svaka čast pravim rudarima, vredniji od požrtvovanog rada vatrogasca-spasioca, na primer. Treba li spomenuti i to da deca radnika u EPS-u dobijaju novogodišnju poklon čestitku dok je našoj deci tako nešto uskraćeno i zabranjeno zakonom?

No, to je sasvim sporedna stvar u ovoj priči. Akcenat bacamo na opremanje službi koje ovu državu održavaju jednom od najbezbednijih u Evropi, u svakom smislu. Gospoda u Vladi RS moraju da znaju sledeće – da je povređeni kolega vatrogasac imao odgovarajuće odelo on danas ne bi ležao u bolnici sa preko 70% izgorele površine tela!!! Moraju znati da vatrogasno-spasilačke jedinice koriste vozila i opremu stariju od svojih pripadnika, staru po nekoliko decenija! Svako u ovoj državi mora znati i da policajci nemaju zaštitne prsluke u garantnom roku, da nas štiti samo sreća! A sreća je varljiva, ne svemoćna.

Jednostavno, sramne dnevnice i niske zarade možemo i da tolerišemo, izdžaćemo nekako još malo, ali neispravnu opremu ili njen apsolutni nedostatak više ne možemo niti smemo tolerisati. Apelujemo na nadležne da pod hitno  izdvoje sredstva i izvrše neophodne nabavke. Ne treba tu mnogo mudrosti, nek pitaju obične izbvršioce šta nam sve nedostaje, načelnici im svakako ne prenose pravo stanje, kriju istinu, krijući sebe iza ulepšane slike.

Nemojmo čekati neku veliku tragediju pa da onda krenemo!

Služba za informisanje SSP
Mile Lazarević

 

Virtuelni topli obrok i regres u MUP-u!

Napisao/la spp_admin na . Objavljeno u Autorski tekstovi. Nema komentara na Virtuelni topli obrok i regres u MUP-u!

Preko milion radnika u Srbiji, među kojima i zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova, ili ne prima nikakvu naknadu za topli obrok, ili je taj iznos simboličan. Baš kao i regres, i ovaj deo zarade za nas, zaposlene u MUP, ne postoji čak ni na platnim listićima, postoji samo u izjavama zvaničnika Sektora za materijalno-finansijsko poslovanje..

Preciznih podataka o broju radnika kojima su ova pravo uskraćena formalno ili faktički nema, ali činjenica da, topli obrok i regres ne dobija ni gro onih kojima je poslodavac država. Naime, za oko pola miliona zaposlenih u javnom sektoru te stavke su samo deo koeficijenta zarade, i to ako je verovati nadležnima jer ih zaposleni ne vide čak ni u koeficijentu. Kažu, taj iznos naknade ne mora biti izražen u nominalnom iznosu, tu je on negde, „kumulativno izražen kroz koeficijent“, ma šta to zaista značilo!

Mnogi od onih koji u Srbiji ovu naknadu i primaju ne mogu da se pohvale njenim iznosom. Zabrinjavajuće veliki broj firmi isplaćuju na ime toplog obroka dinar dnevno što je ispod svakog dostojanstva i predstavljaju izrugivanje propisa uz direktno ponižavanje radnika. Zamislite samo to da postoje radnici koji mesečno dobiju 22 dinara na ime naknade za topli obrok!

Inače, iznosi koji bi, na ime naknade za topli obrok, trebali da dobijamo kroz platu, su oko 20 odsto prosečne ili minimalne zarade u Srbiji, odnosno od 4.000 do 8.000 dinara mesečno. Ako znamo broj zaposlenih u MUP i uzmemo neku srednju vrednost naknade od 6.000 dinara mesečno dolazimo do iznosa od preko 250 miliona dinara, za koliko zaposleni bivaju uskraćeni a MUP, odnosno država naprave uštedu. Na godišnjem nivou to iznosi preko tri milijarde dinara, te uz zvanično prikazani, a faktičko nepostojeći regres u približno istom iznosu, dolazimo do zapanjujućeg iznosa za koji zaposleni bivaju uskraćeni u samo jednoj godini – preko 6 milijardi dinara.

Ne želeći da sporimo iskrenost izjava zvaničnika da su topli obrok i regres ugrađeni u platu ne možemo a da ne primetimo brojne nelogičnosti u takvom stavu. Na primer, zaposleni kojeg, pod bilo kojim izgovorom, poslodavac kazni umanjenjem koeficijenta plate, automatski dobija i umanjenje naknade za topli obrok i regres, što nije logično ali ni zakonito. Je l to kažnjenom radniku sleduje pola ručka??? Kažnjavanje glađu? A tek kojom matematikom uspevaju da obračunaju topli obrok za vreme bolovanja ili godišljeg odmora? Uz prekovremene, noćne i radne sate na dane državnih praznika?

Nigde logike, naravno. Ali, s obzirom da čak i sudovi veruju državi i poslodavcima, ostaje i nama samo da im verujemo i nadamo se nekakvoj izmeni sadašnjih propisa. Stoga su u peticiji, za koju je Sindikat srpske policije skupljao potpise i koju smo predali Narodnoj Skupštini, među ostalima, bili i zahtevi da naknade za topli obrok i regres zaposlenima u MUP budu jasno izražene u platnim listićima i da ih počnemo da primamo realno, a ne samo u „kumulativnom iznosu“! Nadajmo se da će narodni poslanici imati sluha za naše zahteve, ma koliko oni sami bili „maženi i paženi“ regresiranim cenama u svom skupštinskom restoranu! Uostalom, potpise na peticiju stavilo je više od deset hiljada zaposlenih u našem ministarstvu a to niko ne sme da ignoriše!

Služba za informisanje SSP
Mile Lazarević

Policajac kao pravosudna ping-pong loptica

Napisao/la spp_admin na . Objavljeno u Autorski tekstovi. Nema komentara na Policajac kao pravosudna ping-pong loptica

Već naviknutim na raznorazna šikaniranja i ponižavanja, što od građana, što od naših starešina, gde su ili izloženi podsmehu ili besmislenim zahtevima i naređenjima, policijskim službnicima je ostalo vrlo malo prostora za iznenađenja. Ona neprijatna naravno, a već za prijatna, ovakvima, kakvi smo, nenaviknutima na njih, prostora ima na pretek, ali ga retko kada neko ispuni. Obično to bude neki siroma, stariji građanin koji pamti lepša vremena. Istine radi, ponekad nas prijatno iznenade i oni retki profesionalci među našim starešinama.

Najnoviji slučaj neprijatnog iznenađenja zabeležili smo u Vrnjačkoj Banji gde su policijski službenici službeno postupajući prema stranom državljaninu došli u problem usled nesaradnje i nadmudrivanja dvoje predstavnika pravosudnih organa. Nakon osnovnih policijskih službenih radnji, strani državljanin je po skraćenom postupku priveden dežurnom sudiji za prekršaje koja je licu izrekla novčanu kaznu. Budući da lice nije imalo novčanih sredstava za plaćanje kaznenog naloga, sudija donosi rešenje o zameni kazne i izdaje nalog za prijem u Okružni zatvor u Kraljevu. Policajci postupaju po nalogu i lice odvode do zatvora ali onda sledi iznenađenje.

Dežurni radnik u Okružnom zatvoru nakon uvida u dokumentaciju kaže sledeće: „A stranac? Stranci idu u Sremsku Mitrovicu, ne može ovde.“ Policajci obaveštavaju svoje starešine, oni sudiju koja je izdala nalog, sudija zove upravnika zatvora, upravnik svoje radnike… I tako u krug dobrih dva sata. Za ta dva sata policajci stoje na suncu ispred vrata zatvora, sa licem vezanim lisicama.

Tek nakon tog vremena sudija poziva policajce da dođu po nov nalog jer upravnik zatvora stranog državljanina ne želi da primi u zatvor. Da ne bi dalje maltretirali stranca, policajci ga odvode do zgrade Policijske uprave Kraljevo, zgrade najbliže zatvoru, u klimatizovanu prostoriju, a jedan od kolega odlazi ponovo do suda. Sada je već oko 18,00 časova, radno vreme odavno završeno, ali sudija dolazi sa zapisničarom i izrađuje nov nalog za zatvor u Sremskoj Mitrovici. Taman što su završili nalog, zove kolega koji je ostao sa licem i kaže kako je u zgradu PU Kraljevo došao upravnik zatvora i saopštio kako se smilovao i da će konačno da primi to lice u zatvor.

Sreća te upravnik, pored toga što voli da mudruje i ne zna svoj posao, nije i čovek koji voli da dremne posle ručka, inače bi naše kolege morale put Srema, nakon odrađene celodnevne smene. Da li mu je neko naredio (što je verovatnije) ili se on dosetio (što je manje verovatno) da uzme propise i pročita odredbe koje se odnose na prihvat stranih državljana koje jasno kažu da strani državljanin muškog pola kaznu izdržava po sedištu  suda koji kaznu izriče, dok je kod ženskog pola to malo drugačije (sve kažnjenice se upućuju u Kazneno popravni zavod za žene u Požarevcu).

Pored toga što ovim tekstom upoznajemo javnost i upozoravamo koleginice i kolege šta im se sve može desiti u službi, mi ćemo svakako poslati poseban dopis Upravi za izvršenje krivičnih sankcija, Ministarstva pravde Srbije i zatražiti sankcionisanje dotičnog upravnika zbog iskazanog neznanja, neprofesionalnog rada i bespotrebnog maltretiranja policajaca, sudije i stranog državljanina.

Takođe, koristimo priliku da pohvalimo naše kolege na strpljenju, a posebno  sudiju na iskazanoj dobroj volji i trudu, jer je komotno mogla da, strogo držeći se zakona i odrađenog ispravnog prvobitnog naloga, ostavi naše kolege na cedilu da ne znaju šta dalje sa licem koje upravnik zatvora ne želi da primi.

Služba za informisanje SSP
Mile Lazarević

NSP NASTAVLJA DA OBMANJUJE POLICAJCE NAVODNIM TUŽBAMA ZA REGRES I TOPLI OBROK

Napisao/la spp_admin na . Objavljeno u Autorski tekstovi, Obaveštenja. Nema komentara na NSP NASTAVLJA DA OBMANJUJE POLICAJCE NAVODNIM TUŽBAMA ZA REGRES I TOPLI OBROK

Bez trunke obraza i savesti NSP pokušava da na svaki način prikupi bar po neku pristupnicu i spreči sunovrat u koji, višegodišnjim izdajama zaposlenih, zasluženo padaju. Njihovi aktivisti u pojedinim organizacionim jedinicama nastavljaju da šire priču o tužbama za topli obrok i regres. I to rade samo na lokalnom nivou, poziv na tužbe ne možete pronaći na njihovoj fejsbuk stranici ili sajtu, jer se pribojavaju da, bez obzira na to što su tužbe farsa, poslodavac poziv na tužbe može shvatiti kao atak na nj, a pudlica ne želi ni najmanji rizik gubitka gospodara.

Da se ne bi stvorio utisak da se priča bez argumenata, pojasnićemo – argumentovano i tačku po tačku.

I Iza priče o advokatima (Dragan Lazarević, Marko Mitić, Biljana Radojković, Miodrag Radančić, Miloš Kukureković, Dušan Živković, Nataša Stanković, Sandra Mihajlović, Ivana Pavlović, Aleksandara Burić, Mirjana Burić Lazarević, Biljana Antić, Marko Nikolić) koji će bez dinara na ime troškova zastupanja i koji će, umesto policajaca, platiti sve sudske troškove i troškove veštačenja, čak i u slučaju da se izgubi spor, krije se jedna kvaka. Potpuno je tačno da se sa tim advokatima zaključuje ugovor ili im se daje punomoćje i predstavnici Sindikata srpske policije su razgovarali sa advokatom Draganom Lazarevićem i advokatom Markom Mitićem još 14.2.2017, a potom i sa advokatom Ivanom Radenkovićem 16.3.2017. godine. I istina je da SE POLICAJCI DOVODE U ZABLUDU. Ne od strane advokata,već od strane aktiista NSP. Naime, bez obzira na to što se potpušu ti ugovori ili punomoćja, tužbe se ne podnose. Zapravo, podneto je pet oglednih tužbi, pa ukoliko se u njima uspe, podneće se i ostale, ukoliko ne – nikom ništa. Osim još jednog izigranog poverenja policajaca! Ali to je dugogodišnji način rada NSP i način opstajanja na „sindikalnoj“ sceni. Navikli su oni da izdaju kolege. To je na svojoj koži najbolje osetilo 1.280 kolega sa Kosova i Metohije koji su naprosto izbrisani sa radnog spiska MUP-a, baš kao i 1.475 kolega koji su trebali doći pod isti mač kroz „analizu rizika“, na koju je NSP stavio svoj potpis; ili kolege koje su nakon prodatog štrajka u kafani naprosto razbacane po drugim organizacionim jedinicama. Nećemo dalje, za sve NSP izdaje je potrebna čitava studija, nažalost, vratimo se na temu nove prevare.

Dakle, podneto je samo pet probnih tužbi i ništa više. Preostale TUŽBE NEĆE BITNI NI PODNETE! Jer ugovori i punomoćja koji nam se sada nude na potpisivanje ne znače ništa, osim da nas neki tamo advokat „kapariše“ da će nas on tamo negde za godinu-dve-tri zastupati u tužbama, ali pod uslovom da ovih pet tužbi koje su podneli „prođe“. A u kojoj fazi postupka je tih podnetih probnih tužbi? U toj da nije održano ni prvo ročište.

Ukoliko ste sumnjičavi, a vi jednostavno od tih advokata i/ili svog predsednika SG tražite da vam dâ na uvid u sudu zavedenu tužbu i kada se ispostavi da je nema, shvatićete i da je sve laža i obmana.

Zato, ne padajte na ove glupe i jeftine fore neodgovornog „sindikata“, već pamet u glavu. Imajte u vidu i činjenicu da kada izgubite spor sud ne dosuđuje da sudske troškove snosi advokat, već stranka u postupku, dakle mi. E, sad, tačno je da mi potom možemo, po osnovu ugovora, tužiti advokata, a po dobijanju spora zahtevati naplatu, ali…
1) to će da potraje, a sud će već da počne da vam troškove odbija od plate;
2) ako se u spor upusti i spor izgubi samo 10.000 kolega, a kako je procenjeni iznos sudskih troškova oko 50.000 dinara, da li mislite da bi bilo koji advokat mogao da isplati 500.000.000 dinara na ime tih naših sudskih troškova?
Dakle, naplatilo bi se samo nekoliko nas, onih koji bi prvi tužili advokate, ostali bi ostali praznih šaka.

II A hajde da razmotrimo i kakva je SUDSKA PRAKSA po ovom pitanju…

Postoji preko 20 presuda apelacionih sudova kojima su tužbeni zahtevi u pogledu regresa i toplog obroka ODBIJENI. Među njima su i oni primeri gde su kolege pre više godina tužili za prekovremeni i noćni rad, rad na dan državnog praznika, a istovremeno za topli obrok i regres. Tada su im tužbeni zahtevi u delu za prekovremeni i noćni rad i rad na dan državnog praznika usvojeni, a u delu za topli obrok i regres ODBIJENI. U prilogu je i deo iz obrazloženja jednog apelacionog suda, kao i odluka Ustavnog suda po žalbi za regres i topli obrok.

III Naposletku, razmotrimo i kao je problematika regresa i toplog obroka uređena VAŽEĆIM PROPISIMA.

— Zakonom o radu (član 118. stav 1. tačke 5. i 6) je propisano da zaposleni ima pravo na regres i topli obrok, u skladu sa opštim aktom (tj. PKU). Dakle, Zakon o radu se upućuje na PKU. PKU za državne organe (član 29. stav 2) je propisano da su u koeficijent plate sadržani i naknada troškova za regres i topli obrok. Dakle, već nam je plaćeno u okviru plate (tj. tako je propisano).

— Zakonom o policiji (član 185. stav 6) je propisano da se topli obrok i regres uređuje propisom kojim je uređen sistem plata u javnom sektoru, a to je… Zakon o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru. A njime je propisano (član 32. stav 3) da visinu toplog obroka i regresa utvrđuje Vlada, ali… NAKON ŠTO SE STEKNU USLOVI U BUDŽETU. A pošto budžetom ovaj rashod nije planiran – opet ništa.

SSP će, kao i do sada, postupati odgovorno i iskreno i tek kada budemo sigurni da ima osnova za neki tužbeni zahtev – o tome ćemo vas izvestiti. Zapravo, naši pravni zastupnici upravo rade koncipiranju tužbenog zahteva po dva osnova i u narednih nekoliko dana celokupnom članstvu će biti omogućeno besplatno pravno zastupanje u tim tužbama.

A što se tiče regresa i toplog obroka – to što trenutno nemamo pravo na to – zahvalite se reprezentatinim sindikatima što ovo pravo nisu uredili kolektivnim ugovorom. Jedan od osnovih ciljeva SSP po dobijanju reprezentativnosti će biti jasno propisivanje prava na regres i topli obrok, ne kolektivnim ugovorom, već zakonom. I upravo ovaj cilj je i jedan od zahteva aktuelne peticije.

ZATO – HEMIJSKU U ŠAKE I POTPIŠITE PETICIJU KAKO BI SE, BAR ZA UBUDUĆE, IZBORILI DA PRAVO NA REGRES I TOPLI OBROK BUDE JASNO PROPISANO ZAKONOM!

ISKRENO, POUZDANO, JAKO – SINDIKAT SRPSKE POLICIJE!

SRBIJO, OPROSTI MU, NE ZNA ŠTA ČINI!

Napisao/la spp_admin na . Objavljeno u Apeli, Autorski tekstovi. Nema komentara na SRBIJO, OPROSTI MU, NE ZNA ŠTA ČINI!

Taj 24. mart 1999. godine ostaće upisan velikim i krvavim slovima u istoriji Srbije. Ništa manje i ništa krvavije nego Kosovski boj! To je dan kada je najmoćniji vojni savez u ljudskoj istoriji započeo 78-odnevni UDRUŽENI ZLOČINAČKI PODUHVAT protiv malene, već ratovima, dugogodišnjom ekonomskom krizom i ekonomskim sankcijama izmučene zemlje – Savezne republike Jugoslavije!

Bez odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, najvažnijeg globalnog tela, zaduženog za ODRŽAVANJE MIRA I BEZBEDNOSTI U SVETU, NATO je NESELEKTIVNO bombardovao našu zemlju – bez trunke savesti sejući smrt, strah i krv! Ubijali su vojnike, decu, stare, bolesne, novinare,… Na civile i civilne objekte izvršeno je 3.381 napad, tj. skoro 40% od ukupno izvršenih. Ubijali su nas kako tokom tih 78 dana, tako i posle toga. A tako i danas. Jer, tokom „Milosrdnog anđela“ (kako to bezdušno zvuči!) NATO je na 91 lokaciji u 112 vazdušnih udara ispalio preko 50.000 projektila sa osiromašenim uranijumom! I ne samo uranijumom – kasnije analize su pokazale da su projektili, pored osiromašenog uranijuma, sadržali i americijum, neptunijum, plutonijum i tehnecijum, sve radiotoksični elementi koji izazivaju teška oboljenja koja se neretko završavaju smrću. I kojih niko od nas nije pošteđen, jer ih u svoj organizam unosimo svakodnevno – udisanjem ili putem hrane i vode. Zbog toga je upotreba oružja koje sadrži osiromašeni uranijom ZABRANJENA MEĐUNARODNIM KONVENCIJAMA, a zbog svog odloženog dejstva po stanovništvo (vreme poluraspada uranijuma je četiri i po milijadre godina!), neki naučnici ga smatraju ORUŽJEM ZA MASOVNO UNIŠTENJE! Zato nam je NATO „anđeo“ ostavio trajne posledice na naše i zdravlje budućih generacija – naših najvoljenijih – naše dece, unučadi,… svi oni nastavljaju da budu žrtve NATO agresije.

vucic-blerOsim nedužnih ljudskih života, čija je smrt zauvek ostavila ožiljke na srcima članova njihovih porodica, ožiljke prouzrokovane strahom i strepnjom nosimo svi mi. Oštećena je ili uništena infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, poljoprivreda, a značajno narušena životna sredina.

Nosioci ovog RATNOG ZLOČINA bili su Havijer Solana (generalni sekretar NATO), Vesli Klark (komandant NATO snaga), Bil Klinton (predsednik SAD), Toni Bler (premijer VB) i Gerhard Šreder (kancelar Nemačke).

*                       *                       *

Sa druge strane ponosno i hrabro su stajali i nas i našu otadžbinu od zločinca branili srpski vojnici i srpski policajci! Nisu marili za silu koja dolazi, već su na umu imali svetinju koju brane – svoju decu, svoje sestre, svoju braću, svoje majke, svoje očeve, svoje prijatelje, svoje mrtve pretke – svoj narod i svoje dostojanstvo! Mogli su i oni da, kao premijer juče, podignu ruke u vis i zločince dočekaju sa cvećem i osmesima… Mogli su! I imali mnogo veći razlog da to učine – mnogi od njih bi sačuvali svoje živote. Ali nisu! U njihovim žilama tekla je krv Stefana Nemanje, Svetog Save, Dušana i Lazara, Karađorđa, Njegoša i oba Miloša, kralja Petra i vaskrslih iz „albanske golgote“ – znali su da je život bez slobode, časti i dostojanstva samo privid života.

POP_9536Znao je to i u svojim žilama nosio i general Sreto Malinović, komandant 98. jurišnog puka, pa pred poletanje na borbeni zadatak, prvog dana NATO agresije na Srbiju, na aerodromu Lađevci kod Kraljeva, ovako govoraše svojim vojnicima:

„Sinovi moji dragi, Tigrovi 98. jurišnog puka!

Letesmo do danas hiljade letova iznad naše otadžbine, letesmo i uživasmo u njenoj lepoti iz vazduha. Ali danas, danas vas ne vodim na jedan takav let, danas vas vodim na let sa kojeg se možda nećete vratiti.

Možda je ovo let u smrt, ali ne običnu, već časnu, sa hiljadu kilometara na čas. To je privilegija samo nas odabranih. I danas kao neobrojeno puta u našoj istoriji, ne naređuje naša komanda. Srbija nas zove, anđeli moji čelični! Ista ona u kojoj provedosmo naše najlepše dane. Srbija zove!

Ispod naših krila ostaće naši gradovi, naša deca, žene, majke i očevi. Ne bacajmo ljagu na naš obraz, neka vas vodi geslo sa naše ratne zastave, zastave 98. jurišnog puka: OTADŽBINA IZNAD SVEGA! To geslo smo zajednički izabrali, pokažimo da nam je ono i na srcu.

Znam, dragi moji, da danas nema teže stvari na svetu nego biti pilot ratnog vazduhoplovstva. Ni teže ni ponosnije! Ja vam ne mogu obezbediti stanove, veće plate, bolji život. Obezbediću vam let u večnu slavu, u koju ću vas ja lično povesti!

Zato za mnom, krilo uz krilo kao nebrojeno puta do sada. Za čast profesije, za obraz otadžbine!

Na avione!“

*                       *                       *

Tačno 18 godina nakon ovog UDRUŽENOG ZLOČINAČKOG PODUHVATA, u svojstvu velikog prijatelja predsednika Vlade Srbije i predsedničkog kandidata Aleksandara Vučića, u našoj prestonici, među 30.000 Srba koji u svom DNK nose nanočestice NATO uranijuma, govorio je Gerhard Šreder! Govorio i potom bio zdušno pozdravljen aplauzom prisutnih – žrtve zdušno pozdravljaju svog i dželata svoje dece! Ovo će svakako ostati zabeleženo kao najekstremniji i najobimniji primer „stokholmškog sindroma“!

Nego, koliko je potrebno nisko pasti pa pre podne „odati poštu“ žrtvama, a popodne se grliti s njihovim krvnikom?!
vucic-klintonI nije ovo prvi krvnik kojem se predsednički kandidat Aleksandar Vučić grli – činio je to i sa Bilom Klintonom, kojem se praktično izvinio za to što smo bili žrtve; za specijalnog savetnika imenovao je trećeg krvnika – Tonija Blera; a Šreder je i ranije bio uzoran gost i veliki prijatelj našeg premijera! Sve smo ovo prećutkivali. Ili bar nedovoljno glasno stali na suprotnu stranu!

Premijerova obrazloženja da je to zarad dobre budućnosti Srbije, suočavanja sa prošlošću i dobrih odnosa sa Zapadom su vređanje inteligencije! Naravno da treba gajiti dobre odnose sa svim državama i narodima, ali ne sa zločincima! Jer i najljući ratni neprijatelji nacističke Nemačke su posle Drugog svetskog rata radili na izgradnji dobrih odnosa sa Nemačkom i nemačkim narodom. Ali NIKOME I NIKADA nije palo na pamet da se, zarad pomirenja, sastaje i grli sa protagonistima nacizma! Nikome do premijeru Srbije!

*                       *                       *

A kakve veze ovo ima sa policijom i sindikatima u policiji? Odgovor je jednostavan – policija je jedan od stubova države, a policajci su, uz vojnike, te 1999. bili u rovovima, od NATO-a nas branili i od NATO-a ginuli. Zato što nam zemlja i danas grca – jer nam je bombardovanjem naneta šteta od oko 100 milijardi dolara. I 100 godina stranih ulaganja ne može to obrisati. I nisu to ulaganja, to su kupovine, a zapravo otimanja imovine, čiju su vrednost, najpre embargom, pa potom i bombardovanjem, desetkovali. Imovine koju su MUKOM stvarali naše majke i naši očevi, i njihove majke i njihovi očevi!

Danas policajci i vojnici idu pocepanih uniformi, mokrih čizama, pancirnih prsluka sa isteklim atestima, bez odgovarajuće opreme, gađaju bez antifona, rade za sramotne dnevnice od 150 dinara, jedu napolitanke umesto hleba, voze neispravna vozila, kupuju tonere, papir,…

I zato – Aleksandar Vučić ima obavezu da se javno i bezrezervno izvini svom narodu, svojoj otadžbini i onima koji su za za nju položili svoje živote! I to može učiniti na samo jedan način – tako što će se povući iz predsedničke trke i dati ostavku na sve funkcije koje obavlja! Jer sramota je i uvreda za Srbiju da  joj premijer i predsednik bude prijatelj srpskih krvnika!

„OTADŽBINA JE OVO SRBINA!“ Ne Šredera, Klintona i Blera !

Jedan u ime svih nas
Viktor Ratković

Međunarodni dan žena – 8. mart

Napisao/la spp_admin na . Objavljeno u Autorski tekstovi. Nema komentara na Međunarodni dan žena – 8. mart

Međunarodni dan žena koji se obeležava 8. marta svake godine predstavlja praznik kojim se slave ekonomska, politička i društvena dostignuća pripadnica ženskog pola. Razlog zbog koga se ženska prava ističu izvan uobičajnog koncepta ljudskih prava je taj što su žene kroz istoriju, a delom i danas, bile ili su (na nekim mestima) i dalje lišene određenih prava koje uživaju muškarci. Kao razlog za to se najčešće navode biološke razlike između polova, ali ih mnoge savremene društvene teorije objašnjavaju veštački nametnutim rodnim razlikama.

Kako je došlo do toga da se baš 8. mart proglasi Danom žena i kada je prvi put obeležen? Početak 20. veka predstavljao je period brze industrijalizacije i ekonomske ekspanzije. S druge strane, uslovi rada radnika u fabrikama bili su vrlo loši, što je često dovodilo do izbijanja radničkih protesta. Osmog marta 1857. godine, žene zaposlene u tekstilnoj industriji u Njujorku izašle su javno da demonstriraju. One su takođe protestovale zbog loših uslova rada i niskih plata. Ove demonstracije je rasterala policija, ali su iste ove žene dva meseca kasnije osnovale sindikat, pa su protesti na isti datum, 8. mart, nastavljeni i narednih godina, od kojih je najpoznatiji bio protest iz 1908. godine. Tog dana je 15.000 žena marširalo kroz Njujork tražeči kraće radno vreme, bolje plate i pravo glasa. Dve godine kasnije, 1910. u Kopenhagenu, u organizaciji Socijalističke Internacionale, održana je prva međunarodna ženska konferencija. Ona je ustanovila „Međunarodni dan žena“ na predlog Klare Cetkin, uticajne nemačke političarke i borca za ženska prava.

klara zetkin

Već naredne godine, Međunarodni dan žena obeležen je od preko milion ljudi u Austriji, Danskoj, Nemačkoj i Švajcarskoj. U narednim godinama, ovaj praznik su počeli da prihvataju i u drugim državama, a danas se obeležava u preko sto zemalja širom sveta.

Međutim, u mnogim državama, pretežno bivšim komunističkim, Međunarodni dan žena, tzv. Osmi mart je izgubio svoju ideološku osnovu i postao prilika za muškarce da iskazuju svoju ljubav i poštovanje prema ženama, posluživši kao pandan Danu majki i danu Sv. Valentina koji postoje u zapadnim državama, jer se uglavnom obeležavao cvećem i poklonima. U nekim komunističkim državama proglašen je i državnim praznikom.

Na Zapadu se sa obeležavanjem Međunarodnog dana žena gotovo prestao 30-ih godina XX veka, delom i zbog toga što su ga povezivali s komunizmom, ali je 60-ih godina ponovo obnovljeno. Godine 1975. koja je proglašena Međunarodnom godinom žene, Ujedinjene nacije (UN) su službeno počele da ga obeležavaju. Danas mnoge organizacije u svetu obeležavaju Međunarodni dan žena, a neke od njih nastoje da se izbore za to da se proširi i na zemlje u kojima se još uvek ne obeležava.

Nažalost, značenje i smisao Međunarodnog dana žena su danas prilično ispražnjeni i izmenjeni pa ga mnoge žene više i ne doživljavaju kao „svoj“ dan. Osmi mart je prestao da bude poziv ženama da se bore za svoja prava, već predstavlja dan kada muškarci izražavaju posebnu „pažnju“ prema njima, poklanjaju im cveće, kupuju poklone, izvode na večeru i sl. Štaviše, pretvorio se u svoju suprotnost, jer se slavi kao dan kada treba pružiti pažnju ženi koja nas je rodila, othranila, vaspitala, i više liči na neki paganski praznik boginji-majci plodnosti i zaštitnici porodice, umesto na podsećanje na dan kada su žene odlučile da se bore za svoja prava. Osmi mart, ipak, kao što se iz izloženog može videti, ima mnogo dublji, revolucionarniji i humaniji karakter od današnjeg potpuno ispraznog značenja.

(Ovaj tekst je preuzet sa sajta „Svet nauke“, objavljen u potpisu autorke Jelene Kostić, kojoj se ovom prilikom zahvaljujemo na divnom prikazu istorije i sadašnjosti ovog praznika)

A mi bismo dodali još i to da je Dan žena, nažalost, upravo prilika za dokazivanje činjenice da ipak i dan danas živimo u muškom svetu! To da se praznik pretežno slavi u slabije razvijenijim državama govori u prilog teoriji da su najrazvijene države dostigle ravnopravnost polova i nivo prava žena toliki da one nemaju potrebe da sebi daju na važnosti tim jednim danom u godini.

Praznik, potreba, vid borbe ili prilika da nekome poklonimo pažnju, ostaje da razmislimo… Društveni kontekst, političke okolnosti, stepen razvijenosti države, odnosi među polovima i odnosi moći, duboko su upletene u obeležavanje Osmog marta. Osim buketa cveća i poklona ovog dana, ženi treba dati priznanje za hrabrost, borbu, doprinos čovečanstvu i sagledati je u svim njenim lepotama i veličini: u njenoj nežnosti i u njenoj snazi.

Možda se čak možemo složiti sa nekim mišljenjima da 8. mart u Srbiji podržava obrasce društvene nejednakosti, tačnije podređenog položaja žena. Ovaj praznik je jedna od retkih prilika gde se ženi poklanja pažnja, ali i to sa podsmehom, ženama se svesno ili ne, izruguju kupovinom kuvara, pegli i sličnih potrepština, tako joj stavljajući do znanja gde joj je mesto – u kuhinji, za šporetom!

Sindikat srpske policije odlično zna svu pogrešnost takvog tretmana žena u srpskom društvu! Svedoci smo velikog srca i hrabrih dela naših koleginica, naših aktivistkinja, koje su često mnogo uspešnije od nas samih!

Služba za informisanje SSP

Maloletna lica napadači na policajce

Napisao/la spp_admin na . Objavljeno u Autorski tekstovi, Saopštenja. Nema komentara na Maloletna lica napadači na policajce

N I Š  – Pre par dana, 28.2.2017. godine, došlo je do još jednog napada u nizu na policijskog službenika! Ovoga puta napadač je bilo maloletno lice! Blagom kaznenom politikom sudovi, kada su u pitanju krivična dela Napad na službeno lice u vršenju dužnosti i Ometanje ovlašćenog službenog lica u obavljanju poslova bezbednosti, uticali da umesto pada izvršenja krivičnih dela imamo permanetni rast. Ovakvim postupanjem umesto ostvarivanja generalne prevencije imamo situaciju da država šalje poruku da napad na policajca ne predstavlja naročitu društvenu opasnost i da izvršioci napada gotovo da ne trpe posledice.

policija amblemUzimajući u obzir sve navedeno možemo slobodno reći da je sezona lova na policajce otvorena i da se napadači utrkuju ko će veći „trofej“ ugrabiti, odnosno ko će teže povrede naneti policijskom službeniku i na taj način steći određeno „poštovanje“ unutar kriminalnog miljea. Pored toga došli smo do toga da napad na policijske službenike vrše maloletna lica! Ovaj pokazatelj nesumnjivo potvrđuje bojazan na koju Sindikat srpske policije ukazuje i apeluje na nadležne, da je krajnje vreme da se preduzmu zakonske mere koje će ovakvo stanje promeniti. Protestom u Novom Sadu, SSP poslao je tri nedvosmislene poruke i to tužilaštvima i sudovima da gone i sude u skladu sa zakonom izvršioce ovih kriviičnih dela i izriču sankcije u zakonom propisanom rasponu, da ukoliko se osećaju nebezbednim zbog sprovođenja zakona jasno iskažu to, a da ćemo ih zaštiti u skladu sa zakonom. Medijima,  da ne veličaju devijantne grupe ljudi kao i ponašanja koja su asocijalna i društveno neprihvatljiva čime utiču na svest građana a pre svega dece.

Kada dođemo u situaciju da maloletno lice bez bilo kakve bojazni i ustručavanja priđe policijskom službeniku, zada mu udarac zatvorenom šakom u predelu glave, iznenada i ničim izazvano, kao i kada se takve situacije ponavljaju, tada zasigurno ne možemo govoriti o sporadičnim i izuzetnim pojavama već o problemu koji je opštedruštveni i za čije rešavanje je neophodno uključivanje društva u celini sa svim nadležnim institucijama! U suprotnom, ukoliko i dalje institucije i društvo bude bilo nemo na ovakve učestale pojave, posledice će biti katastrofalne i pogubne ne samo po pripadnike jedne profesije već po društvo i građane u celini!

Ono što ako sindikalna organizacija, ali i kao ljudska razumna bića, nikako ne možemo da shvatimo, jeste odsustvo adekvatnih reakcija načelnika Policijske uprave Niš. I predhodnog i aktuelnog. Jer, ovaj incident nije ni prvi, a plašimo se, ni poslednji na toj poziciji! A starešine i dalje, uporno šalju na zadatak po jednog policajca, bez sredstava veze a samim time i mogućnosti za pozivanje pomoći. Zaista neverovatno!

Služba za informisanje SSP
Boban Đorđić

Predlozi pravilnika kao državna tajna!?

Napisao/la spp_admin na . Objavljeno u Autorski tekstovi. Nema komentara na Predlozi pravilnika kao državna tajna!?

Kada je pre godinu dana usvojen Zakon o policiji došlo je do iznenađenja i velikog razočarenja sindikata i zaposlenih u MUP, pojedinim predviđenim rešenjima u njemu. Naravno, pravi sindikati, a tu pre svega mislimo na naš Sindikat srpske policije, promptno su reagovali i uputili inicijativu Ustavnom sudu radi ocene pojedinih članova zakona i njihovog stavljanja van snage.

Novousvojenim Zakonom o policiji određen je i precizan rok za usvajanje podzakonskih akata kojim bi bile precizirane određene procedure i postupci – u članu 251. stoji: „Podzakonski akti utvrđeni ovim zakonom doneće se najkasnije u roku od godinu dana od stupanja na snagu ovog zakona.“

Taj postavljeni rok je istekao a da pravilnici nisu zaživeli!!!

Krajem leta 2016. godine, ministar unutrašnjih poslova dr Nebojša Stefanović formirao je sedam radnih grupa sa zadatkom da u roku od 90 dana donesu predloge 7 pravilnika:

  • Organizacija i delokrug rada specijalnih jedinica (čl. 22 st. 6 ZOP);
  • Način oduzimanja i vraćanja službenog oružja (čl.38 st. 4 ZOP);
  • Način sprovođenja disciplinskog postupka (čl.211 st. 5 ZOP);
  • Način obavljanja policijskih poslova (čl. 30 st. 4 ZOP);
  • Pravilnik o pripravnosti (čl. 156 st. 3 i čl. 162. st. 2 ZOP);
  • Specifična zdravstvena zaštita (čl. 180 st. 3);
  • Pravilnik o psihološkoj pomoći (čl. 182 ZOP)

sekretarijatRokovi su odavno prošli, radne grupe su raspuštene, ali akata i dalje nema. Ili ih vešto kriju i od zaposlenih i  od sindikata! Zašto? Koji je tu skriveni interes? Da li su usvojene predloge poslali gospodinu svemoćnom Amadeu Votkinsu na recenziju i doradu? Da predloge upodobi, ili bolje reći uporapasti, kao što je to uradio sa samim Zakonom o policiji?

Poslodavac je vešto izbegao da u radne grupe uključi SSP (potpuno u suprotnosti sa Zakonom o radu) kao sindikat koji mu ne bi klimao glavom već aktivno učestvovao u izradi akata! Nisu nam dozvolili čak ni status posmatrača, bez prava glasa. Već tada smo podozrevali, pokazalo se opravdano, da tu nisu čista posla!

Na januarskom mesečnom sastanku u Kabinetu ministra, od strane državnog sekretara Milosava Miličkovića i sekretara ministarstva Milorada Todorovića dobili smo obećanje da će usvojeni predlozi biti dostavljeni SSP na uvid i davanje sugestija pre njihovog obelodanjivanja, što je i obaveza poslodavca po ZOR-u (čl. 209). Budući da ni posle mesec dana pravilnici nisu dostavljeni, isti zahtev smo istakli i na februarskom sastanku na šta je gospođa Jasmina Stanojević iz Sekretarijata potvrdila da će nam akte predati u ponedeljak. Što se, naravno, nije dogodilo. Gospođa Stanojević je naprasno saznala da „to ne sme da uradi bez saglasnosti sekretara Todorovića“. Kažemo naprasno jer je u petak na sastanku „mislila“ da to ipak sme. Šta se dogodilo za vikend nepoznato nam je. Iz kog razloga gospođa Stanojević nije ispunila obećanje dato od gospode Miličkovića i Todorovića, ali i svoje lično obećanje, ne želimo da odgonetavamo, već ovde javno pitamo:

Da li su predlozi pravilnika državna tajna ili je SSP nepoželjan u MUP? Hoće li nekog zaboleti kada ukažemo na sve nelogičnosti koje sadrže ti akti? Hoće li vas boleti kada vas javno ismejemo, jer pojedine pravilnike niste znali čak ni da u potpunosti pravilno prevedete sa hrvatskog jezika?

Kako god bilo, ma koji razlog da stoji iza skrivanja predloga pravilnika, to neće moći još dugo da traje! Podsećamo vas, gospodo iz Sekretarijata, da već kasnite, kršite zakon koji ste vi sami predložili Narodnoj skupštini na usvajanje. U stvari, vi ste taj zakon videli tek mnogo kasnije, na njega ste imali mnogo manji uticaj nego sindikati. Svi znamo ko vam je taj zakon napisao, kao i ko daje zeleno svetlo za pravilnike, čijeg ste se usvajanja igrali predhodnih meseci!

Službaza informisanje SSP
Mile Lazarević

Hoćemo li trčati do penzije?

Napisao/la spp_admin na . Objavljeno u Autorski tekstovi. Nema komentara na Hoćemo li trčati do penzije?

Na portalu Ministarstva unutrašnjih poslova, u uvodnom delu teksta kojim je predstavljen Sektor za ljudske resurse piše sledeće:

Sektor za ljudske resurse obavlja poslove kojima se obezbeđuju uslovi za nesmetano funkcionisanje Direkcije policije i ostalih organizacionih jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova, u vezi sa funkcijom upravljanja ljudskim resursima.

Sektor u koordinaciji sa ostalim organizacionim jedinicama Ministarstva, kreira i sprovodi strategiju razvoja ljudskih resursa, kreira i implementira politiku upravljanja ljudskim resursima, usklađuje procese, sisteme i praksu upravljanja ljudskim resursima sa strateškim ciljevima i potrebama Ministarstva i sa najboljom praksom, ocenjuje i unapređuje kvalitet upravljanja ljudskim resursima u celom Ministarstvu.

Zaista lepo zamišljeno i još lepše napisano. No da li je zaista tako i u praksi? Nažalost nije! Svima nama dobro je poznat haos nastao uvođenjem novina u vezi sa karijernim napredovanjem, internim konkursima… Treba li nam bolji pokazatelj od toga da niko živi više ne zna kako izgleda Pravilnik o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta, ni da li uopšte postoji važeći. Čini se da živimo i radimo u vakuumu. Nema premeštaja, nema napredovanja… Opisi radnih mesta ne postoje, a nezaobilazan su uslov za raspisivanje konkursa. Akt o proceni rizika više niko ni ne spominje.

Poslednjih dana primetno je da se u tu neslavnu trku uključilo i Odeljenje za stručno obrazovanje i obuku, koje je deo navedenog Sektora za ljudske resurse. Zaposleni stiču utisak da kolege iz tog Odeljenja svake godine donose sve gori plan i program obuke. Puno je nelogičnosti u novinama koje nam daju a mi ćemo ovde navesti samo neke od njih.

Da li je svrsishodno ocenjivanje zaposlenih u gađanju iz službenog naoružanja u slučaju kada ne postoji redovan trening? Naravno, pri tome jedinice se dele i šakom i kapom. U kojoj to još državi policajac za godinu dana ispali svega 25 metaka i to samo prilikom ocenjivanja? Na daj Bože da na terenu moramo da upotrebimo vatreno oružje kad po godinu dana ne treniramo. Gospoda koja osmišljavaju taj plan i program očigledno ne znaju sta znači realan rad na terenu. Zaboravili su uživajući u svojim kancelarijama, ako su ikada i znali. Kao da žele dodatno da nam otežaju i ogade rad u policiji.

Još jedna novina, uvedena ove godine, jeste povećanje starosne granice i za žene i za muškarce, na 45 i 50 godina, kada je u pitanju provera fizičke spremnosti. Naravno, pored starosne granice, pooštrili su norme koje treba ispuniti, a koje su i onako već bile poprilično zahtevne. Pri tome su termini za polaganje ove godine prebačeni za mesec maj a time je i skraćen rok za pripremu zaposlenih.

Da li neko može da objasni kolegama autorima plana, da policijski službenici već imaju isuviše stresan posao da bi im još i oni pretili jedinicama. Kao i da im objasni da policijski službenici koji operativno rade ne mogu po ceo dan da treniraju i uče teoriju jer moraju da rade, da teren ne može da sačeka da se završi naša teorijska nastava ili časovi fizičkog. Umesto da olakšaju kolegama oni nam samo stvaraju dodatni stres sa tim njihovim proverama i ocenjivanjima.

Nažalost, kod nas malo ko ima razumevanja i umesto da nadležni brinu da budemo spremni zbog rada na terenu, nametnutim obavezama samo nam stvaraju dodatne probleme.

A ocena nam itekako utiče na napredovanje u službi ali i dovodi do eventualnog otkaza radnog odnosa. Za bilo kakvo napredovanje potreban je visok trogodišnji prosek, koji je zaista teško izboriti. A negativne ocene u dve uzastopne kalendarske godine daju nam izlaznu kartu iz MUP.

Stoga nam ti sistemi provera stvaraju dodatni stres. Po novim normama, trebao bi čovek da trenira svakog dana, da bi uspeo da dobije peticu, a ako svi odemo da treniramo, neće preostati niko ko će da radi. Otkuda uopšte ideja za povećavanje normi i starosne granice kad su ljudi i do sada masovno padali na fizičkim proverama. Naravno, potežu argument i njime se opravdavaju time kako su nam omogućili časove fizičkog, ne shvatajući da velika većina zaposlenih na te časove retko kad uspe da ode jer posao ne može da čeka. Preostaje nam samo da svoje slobodno vreme i novac trošimo na plaćanje treninga, teretane i streljane, što uopšte nisu mali izdaci.

Sindikat srpske policije svakako podržava težnju da nam policajci budu obučeni, fizički osposobljeni za sve zadatke, ali sistem se mora izmeniti. Umesto sistema kažnjavanja i demotivacije, treba uvesti sitem nagrade, sistem koji će da motiviše ljude. Objekti za treninge nam moraju biti dostupni u svakom trenutku, da nam svima budu užitak i izduvni ventil, način da se oslobodimo stresa a ne, kao što je sada slučaj, izvor dodatnog stresa i maltretiranja.

Služba za infrmisanje SSP
Mile Lazarević

Magacini prazni, opreme nema, krim. tehničari se snalaze!

Napisao/la spp_admin na . Objavljeno u Autorski tekstovi. Nema komentara na Magacini prazni, opreme nema, krim. tehničari se snalaze!

Raditi pomoću štapa i kanapa, pri tome ispunjavati sve obaveze i postizati izvanredne rezultate, moguće je samo u Srbiji. Samo u MUP R Srbiji je moguće i to da poslodavac takvo nešto očekuje, prima zdravo za gotovo kao nešto najnormalnije, a da ne obezbedi ni osnovne uslove za rad.

Službenih vozila nema, uniforme jedva i to one najlošijeg kvaliteta. Pancirima davno rok istekao, bojevo gađanje ukidali zbog štednje, nagrađivanje zaposlenih takođe… Nema novca ni za redovnu registraciju svih vozila, štedi se na heftalicama i municiji za istu. Papir kupuju zaposleni a tonere pune sindikati. Granični prelazi nam liče na talibanske punktove u Avganistanu. Dnevnice su nam 150 dinara, lanč-paketi jednolični ili crvljivi. U restoranima mesa ne beše mesecima ni za lek. Samo naši advokati zadovoljno trljaju ruke jer su postpuci protiv MUP-a odavno sigurica „iz keca“, laka parnica i još slađa parica!

Pa i u takvim neuslovima služba ipak funkcioniše, kako-tako. Isključivo zahvaljujući ljudima!

Naslovna fotografija predstavlja trebovanje kriminalističke tehnike jedne beogradske policijske stanice i odgovor iz Odeljenja. Nema, nema, ima malo, dobio si jedan… Pa ti onda radi, snađi se majstore. Od kontaminacije i zaraze zaštiti se navlačenjem rukava, zimsko je vreme, rukavi su dugački. Uz pomoć fora i trikova izazovi tragove, fiksiraj ih pogledom, upakuj u kesu iz obližnje pekare. Zli jezici, ili dobro obavešteni izvori, govore da se to skoro desilo čak i sa tragovima uviđaja jednog ubistva u Beogradu!

Ali rukovodstvo tog Odeljenja kriminalističke tehnike u PU za grad Beograd ne snosi ni najmanju odgovornost za nedostatak osnovnih sredstava. Krivci su negde drugde, tamo gore iznad, al teško im je ući u trag, na delu je svojevrsna igra žmurke. U Nacionalnom kriminalističko-tehničkom centru kažu da odgovorni sede u Upravi kriminalističke policije. U UKP pak kažu krivci su u Sektoru za materijalno-finansijske poslove, ne odobravaju planirane nabavke u potpunosti, umanjuju naručene količine opreme i repromaterijala, štedi se… A u tom sektoru kažu – UKP nije dobro isplanirao svoje potrebe, nisu znali i umeli.

Rad kriminalističke tehnike, kao najvažnije karike u dokazivanju izvršenja krivičnih dela u vreme tužilačkih istraga, i dalje je potcenjen. Rad tehničara skoro da niko ne ceni ili ceni vrlo malo. Najčešće se koriste floskule kao što su „to su oni što slikaju“, „zovni ih da slikaju“, „mazala“ i slično. To pre svega dolazi od nepoznavanja tog posla, stručnosti i preciznosti koji on zahteva jer šefovi ne znaju kako izgleda braniti prikupljene tragove na sudu.

Ali još veći problem, od tog ljudskog faktora, predstavlja neopremljenost kriminalističke tehnike. Već decenijama ta struka je zadnja rupa na svirali svakog ministra, svakog načelnika kriminalističke policije… A zašto je to tako, najbolje je objasnio naš penzioner, dugogodišnji predavač na kursevima za krim. tehniku, svima dobro poznat Mile Vukašinović, koji je ostavio neizbrisiv trag u službi i značajno unapredio rad tehnike:

„Biće ovako dok god se uspeh policije meri po 50 godina starom metodu. Dok se u razvijenom svetu gleda odnos između broja prijavljenih krivičnih dela i onih PRAVOSNAŽNO sudski rešenih (znači kvalitetno dokazanih), kod nas su bitni „POLICIJSKI“ rešeni predmeti. Otišla je tužilaštvu krivična projava „protiv poznatog izvršioca“, najčešće bez validnih materijalnih dokaza. Pa se posle kuka kako „mi kriminalce hapsimo, a sud ih pušta“. Kada tome dodamo i magični paralelni „P“ upisnik za štelovanje statistike, eto države gde se ministar hvali rezultatima, a kriminal realno cveta. Još mi je muka od situacija kada operativci i šefovi OKP NISU ZAINTERESOVANI za gotove forenzičke identifikacije, jer ih smatraju suvišnim kada je izvršilac poznat. Tužioci, pouzdano znam, o ovome znaju veoma malo i ne postoji faktor koji bi ovakvu praksu najzad upodobio sa nekim razvijenim svetom u koji se, bezuspešno, pokušavamo ugurati.“

Ko je dozvolio da kriminalistička tehnika nema osnovna sredstva za rad nije baš najjasnije ali je porazno da za rukavice molimo po medicinskim ustanovama ili sami kupujemo, da kupujemo kese za pakovanje tragova… Folije za fiksiranje tragova i sredstva za izazivanje latentnih otisaka srećom nije moguće naći u slobodnoj prodaji inače bi tehničari i na tu kupovinu bili prinuđeni. O nabavci savremenije opreme je iluzorno i razmišljati, uvek je tu onaj čuveno odgovor „Nema novca!“. A novca ima itekako…

Kao što je o tome SSP već pisao u poslednje vreme, novca ima ali se rasipa na bespotrebne stvari. Samo prošle godine je iz budžeta MUP po tužbama, izvršnim sudskim presudama, isplaćeno preko 1,6 milijardi dinara, mada je planirano svega 600 miliona. U 2017. je za te namene isplanirano 1,2 milijarde dinara. Da li da očekujemo da će to biti dovoljno, ili će iznos biti višestruko premašen???

Kako god bilo, svakako bi taj novac, tih 1,2 milijarde dinara bespotrebnih troškova, napravljenih zaslugom bahatih i nestručnih rukovodilaca, bilo mudrije iskoristiti za opremanje, na primer, kriminalističke tehnike.

Do kada će u MUP biti tolerisano nedomaćinsko poslovanje a posledice bahatosti prebacivane na obične izvršioce. Do kada će vrhunskom sposobnošću biti smatrano snalaženje, žickanje papira i spajalica u drugim državnim organima ili privatnim privrednim subjektima?

Vreme je da svako počne da radi svoj posao. Gospodo u vrhu ministarstva, ljudima obezbedite sredstva za rad pa onda očekujte i zahtevajte rezultate!

Služba za informisanje SSP
Mile Lazarević