Београд, 25.02.2016. године, – Председник Синдиката српске полиције, Лазар Ранитовић, упутио је данас допис Заштитнику права грађана, господину Саши Јанковић. У допису му указује на погубна решења у новом Закону о полицији, којим се, у неколико одредби, грубо крше права запослених у Министрству унутрашњих послова.

Господину Јанковићу је предочено да смо, као организација директно заинтересована за заштиту права наших чланова, Уставном суду Србије поднели иницијативу за покретање поступка оцене уставности и законитости Закона о полицији. Обзиром да је, на основу члана 19. Закона о заштитнику грађана, Заштитник овлашћен да покрене поступак пред Уставним судом за оцену уставности и законитости закона, других прописа и општих аката, овом приликом смо га замолили да, након што сагледа наше примедбе на ЗОП, уколико сматра да за то има основа, покрене поступак пред Уставним судом за оцену уставности и законитости одредби ЗОП.

Допис преносимо у целости а читаоце подсећамо да смо посебно апострофирали одредбе ЗОП које регулишу: остваривање права на штрајк, посебне слове за престанак радног односа, накнаду трошкова доласка и одласка са посла, временског рока за промену распореда рада, право жалбе на годишњу оцену запосленог.

„Заштитник грађана Републике Србије
Господину Саши Јанковићу

Поштовани,

Веома добро Вам је познато да је Народна скупштина Републике Србије 26.1.2016. године донела нови Закон о полицији („Сл. гласник РС“, бр. 6/2016 – у наставку текста: ЗОП) који је ступио на снагу 5.2.2016. године. Такође, врло добро су Вам познате и бројне мањкавости овог закона, јер сте активно пратили не само његово доношење, већ и његову израду током последњих више од годину дана, те често указивали на бројне нелогичности и неправилности у тексту нацрта овог закона. Иако су неке од тих Ваших сугестија и критика уважене (као и неке на које смо указали ми и неке друге организације, удружења и јавне личности), усвојени ЗОП садржи одређене мањкавости. Те мањкавости се, по нашем мишљењу, огледају и у томе што одређене одредбе ЗОП нису сагласне са Уставом и позитивно правним прописима, пре свега са Законом о раду, Законом о штрајку, Законом о државним службеницима и Законом о радним односима у државним органима.

Овом приликом ћемо Вам указати само на неке од тих несагласности, а где услед примене тих одредби ЗОП може доћи до повреда права и слобода грађана у већем обиму и већег значаја.

С обзиром на то да сте Ви, на основу члана 19. Закона о заштитнику грађана, овлашћени да покренете поступак пред Уставним судом за оцену уставности и законитости закона, других прописа и општих аката, то Вас овом приликом молимо да, након што сагледате наше примедбе на ЗОП, уколико сматрате да за то има основа, покренете поступак пред Уставним судом за оцену уставности и законитости одредби ЗОП на које ћемо Вам указати у наставку текста. Сматрамо да је изузетно важно тај поступак покренути у што краћем року, јер услед примене одређених одредби ЗОП може доћи до повреда права и слобода грађана (запослених у МУП) у већем обиму и већег значаја.

• Члан 170. ЗОП гласи:

„Право на штрајк

Запослени у Министарству имају право на штрајк у складу са законом и колективним уговором и слободно одлучују о свом учешћу у штрајку.

Полицијски службеници немају право на штрајк у случају:

1) ратног стања, ванредног стања, ванредне ситуације или стања повећаног ризика;

2) насилног угрожавања уставног поретка Републике Србије;

3) проглашења елементарне непогоде или непосредне опасности од њеног настанка на подручју две или више полицијских управа Министарства или на целој територији Републике Србије;

4) других непогода и несрећа које ометају нормално одвијање живота и угрожавају безбедност људи и имовине.

Запослени у Министарству, осим полицијских службеника из става 2. овог члана, могу почети штрајк ако се обезбеди минимум процеса рада који обезбеђује безбедност људи и имовине или је незаменљив услов живота и рада грађана.

Руководилац организационе јединице, најкасније десет дана пре почетка штрајка одређује запослене који су дужни да раде за време штрајка ради обезбеђивања минимума процеса рада, који не може бити мањи од 60% запослених.

Штрајк упозорења најављује се најкасније пет дана пре почетка штрајка, а штрајк се најављује достављањем одлуке о ступању у штрајк, најкасније 15 дана пре ступања у штрајк.

Уз одлуку о ступању у штрајк доставља се изјава организатора штрајка о начину обезбеђивања минимума процеса рада у складу са ставом 4. овог члана.

Одлуком о ступању у штрајк утврђују се: захтеви запослених, време почетка штрајка, место окупљања учесника у штрајку (ако се штрајк испољава окупљањем запослених) и штрајкачки одбор, који заступа интересе запослених.

Представници Министарства и штрајкачког одбора дужни су да од дана најаве штрајка, па све до самог окончања штрајка, преговарају ради споразумног и мирног решавања колективног спора, у складу са прописима о мирном решавању радних спорова и начелима узајамног поверења и заштите економских и социјалних интереса.

Ако се штрајк испољава окупљањем запослених, штрајк се организује и место окупљања одређује применом одредаба закона којим се уређује јавно окупљање.

Полицијски службеници који учествују у штрајку, не могу за време штрајка да носе оружје и друга средства принуде.“

Сматрамо да одредбе члана 170. ставова 4. и 5. ЗОП нису у сагласности Уставом и Законом о штрајку („Сл. лист СРЈ“, бр. 29/96 и „Сл. гласник РС“, бр. 101/2005 – др. закон и 103/201 – одлука УС – у наставку: Закон о штрајку) и на овакав начин уређено право на штрајк је само декларативног карактера, јер је онемогућено и обесмишљено прописивањем изузетно великог, непотребног и непримереног броја услова за његово остварење.

Сматрамо да одредба става 4. члана 170. ЗОП није у сагласности са чланом 61. Устава и чланом 10. Закона о штрајку. Наиме, чланом 61. Устава прописано је право сваког запосленог на штрајк, те да оно може бити ограничено само законом, сходно природи или врсти делатности. Међутим, одредбом члана 170. става 4. ЗОП, предвиђено је ограничење права на штрајк мимо услова предвиђеног чланом 61. ставом 2. Устава – „сходно природи и врсти делатности“, јер се одређивање запослених који су дужни да раде за време штрајка од стране руководиоца организационе јединице не може подвести под услов „природе и врсте делатности“, јер „природа и врста делатности“ не зависи од личности запосленог. Овим се директно и грубо нарушава, онемогућава и обесмишљава право запосленог на штрајк, јер оно, овако како је прописано, уместо да је неотуђиво од воље запосленог, више не зависи од воље запосленог (а што је основна претпоставка штрајка), већ искључиво од апсолутне (ничим ограничене) воље руководиоца организационе јединице (тј. представника послодавца) – руководилац организационе јединице је тај који пре почетка штрајка може без икаквог образложења и одговорности одлучити да одређеним запосленим (одређеним лицима, не одређеном броју запослених!) забрани штрајк. Како се одлуком о ступању у штрајк послодавцу достављају подаци о члановима штрајкачког одбора, као и изјава организатора штрајка о начину обезбђења минимума процеса рада, то је, на начин прописан чланом 170. ставом 5. ЗОП, послодавцу остављена могућност да практично онемогући тиме што ће одредити да су запослени који су дужни да раде за време штрајка заправо чланови штрајкачког одбора и они запослени који су се изјаснили за штрајк.

Сматрамо да одредба члана 170. става 4. ЗОП није у сагласности са чланом 10. Закона о штрајку ни у погледу начина одређивања минимума процеса рада. Предметном одредбом ЗОП минимум процеса рада се не одређује у смислу члан 10. Закона о штрајку, односно сходно обиму, врсти и интензитету рада којим се обезбеђује сигурност људи и имовине, већ статистички, тако што се прописује да минимум процеса рада подразумева да свој посао за време штрајка мора обављати најмање 60% запослених.

Сматрамо да се право на штрајк и на овај начин обесмишљава, јер је потпуно неприродно и неправилно одређивати минимум процеса рада спрам броја запослених, већ то треба чинити спрам послова који не трпе одлагање. Уз то, у највећем броју организационих јединица у Министарству унутрашњих послова (у наставку текста: МУП) попуњеност систематизованих радних места је мање од 70%, док је у организационим јединицима у којима је попуњеност систематизованих радних места већа од 70%, ни у редовним околностима није радно ангажовано више од 60% запослених, јер је увек известан број запослених одустан по неком од законских основа (годишњи одмор, недељни одмор, плаћено одсуство, боловање,…). Закључак да се на овако прописан начин право на штрајк практично укида намеће једноставна рачуница: уколико је у редовним околностима ангажовано свега 60% запослених, а број оних који су дужни да раде за време штрајка не сме бити мањи од 60% запослених – онда добијамо резултат да неће бити запослених који ће моћи да остваре своје право на штрајк.

Сматрамо да одредба члана 170. става 5. ЗОП није у сагласности са одредбом члана 11. Закона о штрајку у погледу најкраћег рока за најаву штрајка. Наиме, одредбом члана 170. става 5. ЗОП прописана је обавеза најаве штрајка запослених у МУП 15 дана пре ступања у штрајк, док је одредбом члана 11. Закона о штрајку тај рок за запослене који обављају делатности од јавног интереса и делатности од посебног значаја за одбрану и безбедност Републике Србије – 10 дана.

На овај начин се полицијски службеници стављају у неповољнији положај у односу на остале запослене, што има за последицу несагласност одредбе из члана 170. става 5. ЗОП и са чланом 21. Устава (забрана дискриминације) и са члановима 4. и 194. Устава (начело јединства правног поретка).

*                       *                       *

• Члан 172. ЗОП гласи:

„Посебни случајеви престанка радног односа

Поред случајева престанка радног односа по сили закона утврђених другим прописима, полицијском службенику, односно осталим запосленима, радни однос у Министарству престаје:

1) када се утврди да су подаци о испуњавању услова за заснивање радног односа из члана 137. овог закона лажни – даном утврђења ове чињенице;

2) када се утврди да је престао да испуњава услове за заснивање радног односа предвиђене чланом 138. став 1. овог закона тач. 1), 2), 4), 5) и 7) овог закона – даном утврђења ове чињенице;

3) када се утврди да је правноснажном пресудом осуђен на безусловну казну затвора у трајању дужем од шест месеци – даном доношења решења о престанку радног односа;

4) ако је два пута узастопно оцењен негативном оценом – „недовољан – 1“;

5) ако одбије одлазак на лечење од болести зависности након коначне оцене и мишљења надлежне здравствене установе;

6) ако, након завршеног лечења од болести зависности, настану околности утврђене новом оценом и мишљењем надлежне здравствене установе које узрокују потребу даљег лечења, односно ако је полицијски службеник, односно други запослени својим понашањем спречавао своје оздрављење.“

Члан 138. ЗОП гласи:

„Члан 138

У радни однос у Министарство не може се примити лице:

1) против кога се води кривични поступак за кривична дела која се гоне по службеној дужности;

2) које је осуђивано због кривичног дела за које се гони по службеној дужности;

3) које је осуђивано на казну затвора у трајању дужем од шест месеци;

4) коме је радни однос у државном органу престао због тешке повреде службене дужности правоснажном одлуком надлежног органа;

5) коме је радни однос у правном лицу са јавним овлашћењима престао због повреде радне обавезе или непоштовања радне дисциплине;

6) које је правноснажно осуђено за прекршај са елементом насиља;

7) ако се у поступку вршења безбедносне провере утврде безбедносне сметње.

О лицу које жели да заснује радни однос у Министарству подаци се прикупљају у поступку вршења безбедносне провере.“

Сматрамо да члан 172. тачка 2. ЗОП није у сагласности са члановима 4, 21, 34. и 194. Устава и са члановима 76, 126. и 131. Закона о државним службеницима („Сл. гласник РС“, бр. 79/2005, 81/2005 – испр., 83/2005 – испр., 64/2007, 67/2007 – испр., 116/2008, 104/2009 и 99/2014 – у наставку текста: Закон о државним службеницима). Несагласност се односи на члан 138. став 1. тачке 1, 2. и 7. ЗОП у вези са чланом 172. тачком 2. ЗОП.

Сматрамо да одредбе из члана 138. става 1. тачака 1. и 7. ЗОП, а у вези са чланом 172. тачком 2. ЗОП нису у сагласности са чланом 34. Устава. Наиме, чланом 34. Устава прописано је и прокламовано једно од универзалних и темељних начела данашње цивилизације – претпоставка невиности, односно да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда, те да нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен. Међутим, одредбом члана 138. става 1. тачкама 1. и 7. ЗОП, а у вези са чланом 172. тачком 2. ЗОП, као услов за престанак радног односа запосленог у МУП прописано је вођење кривичног поступка против запосленог за кривична дела која се гоне по службеној дужности. То значи да самим подизањем оптужнице, односно оптужног предлога, запосленом у МУП, без доказане му кривице, престаје радни однос. Исто тако, „утврђивањем“ одређене безбедносне сметње се директно дира у претпоставку невиности, јер се одлука доноси не на основу неке правноснажне судске одлуке, већ на основу постојања само одређених индиција о могућим криминалним или другим активностима запосленог које су неспојиве са обављањем послова у МУП. Само постојање индиција, сумњи и претпоставки о нечасности или криминализованости неког запосленог у МУП не може и не сме бити разлог за престанак његовог радног односа, јер се на тај начин оставља велика могућност злоупотреба (па и „озакоњеног“-„уцењивачког“ мобинга) од стране руководилаца организационих јединица. Постојање таквих индиција, сумњи и претпоставки може бити само разлог да све надлежне службе предузму све мере и радње и употебе сва расположива средства како би прикупили доказе који би у каснијем кривичном поступку резултирали осуђујућом пресудом по запосленог.

Такође сматрамо да одредбе из члана 138. става 1. тачака 1. и 7. ЗОП, а у вези са чланом 172. тачком 2. ЗОП нису у сагласности са члановима 76, 126. и 131. Закона о државним службеницима, којима су предвиђени услови за престанак радног односа државног службеника. Међу свим тим прописаним условима не постоји услов којим се прописује да државном службенику престаје радни однос када против њега буде покренут кривични поступак због кривичног дела које се гони по службеној дужности. Такође, на овај начин запослени у МУП-у се стављају у подређени, дискриминаторски положај у односу на остале државне службенике, што има за последицу несагласност одредби из члана 138. става 1. тачака 1. и 7. ЗОП, а у вези са чланом 172. тачком 2. ЗОП, са чланом 21. Устава, којим је прописана било која врста дискриминације, односно којим је прописано право сваког грађанина на једнаку законску заштиту. Све ово има за последицу и несагласност одредби из члана 138. става 1. тачака 1. и 7. ЗОП, а у вези са чланом 172. тачком 2. ЗОП, са члановима 4. и 194. Устава, којима је прокламовано начело јединства правног поретка, а које се огледа у неједнаком прописивању услова за престанак радног односа запослених у МУП у односу на остале државне службенике.

Напомињемо да је овај услов већ био прописан, па брисан (члан 168) у оквиру претходног Закона о полицији („Сл. Гласник РС“, бр. 101/2005, 63/2009 – одлука УС и 92/2011), управо из разлога његове неуставности и незаконитости.

Уз то, сматрамо да одредба из члана 138. става 1. тачке 2. ЗОП, а у вези са чланом 172. тачком 2. ЗОП (раскид радног односа из разлога осуде за кривично дело које се гони по службеној дужности) није у сагласности ни са члановима 76, 126. и 131. Закона о државним службеницима, којима су предвиђени услови за престанак радног односа државног службеника. Ни овај услов није предвиђен за престанак радног односа државног службеника. То надаље, такође, има за последицу несагласност одредбе из члана 138. става 1. тачке 2. ЗОП, а у вези са чланом 172. тачком 2. ЗОП са чланом 21. Устава (забрана дискриминације) и са члановима 4. и 194. Устава (начело јединства правног поретка). Уз то, овај услов је противан универзалном начелу правичности, јер велики број кривичних дела која се гоне по службеној дужности чине и тзв. „инцидентна“ кривична дела, као нпр. кривична дела против безбедности јавног саобраћаја, која се углавном извршавају без умишљаја. С тим у вези, потпуно је нелогично да запосленом у МУП престане радни однос из разлога што је нпр. својим возилом изазвао саобраћајну незгоду у којој је теће лице (које може бити и његово дете) задобило лаку телесну повреду у виду огреботине! Овај пример показује сву нерационалност и неправичност постојања овог услова за престанак радног односа. Решење је у прописивању услова да правноснажна осуда на само одређена кривична дела (нпр. коруптивна, имовинска,…) може бити разлог за престанак радног односа, никако за било које кривично дело које се гони по службнеој дужности.

*                       *                       *

• Члан 189. став 1. ЗОП гласи:

„Запослени у Министарству има право на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада у висини трошкова само на територији општине или града запослења.“

Сматрамо да одредба члана 189. става 1. ЗОП није у сагласности са чланом 118. ставом 1. тачком 1. Закона о раду („Сл. гласник РС“, бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 и 75/2014 – у наставку текста: ЗОР), са чланом 51. Закона о радним односима у државним органима („Сл. гласник РС“, бр. 48/91, 66/91, 44/98 – др. закон, 49/99 – др. закон, 34/2001 – др. закон, 39/2002,49/2005 – одлука УСРС, 79/2005 – др. закон, 81/2005 – испр. др. закона, 83/2005 – испр. др. закона и 23/2013 – одлука УС – у наставку текста: ЗОРДО), а самим тим и са члановима 4, 21. и 194. Устава.

Сматрамо да предметна одредба није у сагласности са чланом 118. ставом 1. тачком 1. ЗОР и са чланом 51. ЗОРДО из разлога што је чланом 189. ставом 1. ЗОП прописано ограничење у погледу остваривања права на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада (путни трошкови) само на територију општине, односно града запослења, док наведеним одредбама ЗОР и ЗОРДО такво ограничење није прописано, већ је прописано да запослени има право на накнаду путних трошкова у висни цене превозне карте у јавном саобраћају (ЗОР), односно право на накнаду материјалних трошкова за превоз на рад и с рада (ЗОРДО). То надаље има за последицу несагласност одредбе из члана 189. става 1. ЗОП и са чланом 21. Устава (забрана дискриминације) и са члановима 4. и 194. Устава (начело јединства правног поретка).

*                       *                       *

• Члан 154. став 2. ЗОП гласи:

„Непосредни руководилац из става 1. овог члана дужан је да обавести полицијског службеника о распореду и промени распореда радног времена најмање 24 сата пре промене распореда радног времена.“

Сматрамо да одредба члана 154. става 2. ЗОП није у сагласности са чланом 56. ставовима 1. и 2. ЗОР, а самим ти ни са члановима 4, 21. и 194. Устава.

Одредбом члана 154. става 2. ЗОП прописана је обавзеза послодавца (тј. непосредног руководиоца) да полицијске службенике о распореду и промени распореда радног времена обавести најмање 24 сата пре промене распореда, док је чланом 56. ставовима 1. и 2. ЗОР прописана обавеза послодавца да о распореду и промени распореда радног времена обавести запослене најмање пет дана унапред, а изузетно, услед наступања непредвиђених околности, најмање 48 сати унапед. Дакле, на овај начин се полицијски службеници на још један начин стављају у неповољнији положај у односу на остале запослене, што има за последицу несагласност одредбе из члана 154. става 2. ЗОП и са чланом 21. Устава (забрана дискриминације) и са члановима 4. и 194. Устава (начело јединства правног поретка).

*                       *                       *

• Члан 167. ЗОП гласи:

„Оцењивање рада

Рад запослених у Министарству оцењује се годишње, у два циклуса са једном закључном оценом.

Позитивне оцене јесу „довољан – 2“, „добар – 3“, „истиче се – 4“ и „нарочито се истиче – 5“, а негативна оцена је „недовољан – 1“.

Напредовање из члана 165. овог закона, може се остварити на основу трогодишње просечне оцене која не може бити нижа од „истиче се – 4“.

Мерила и начин оцењивања полицијских службеника и других запослених у Министарству прописује Влада.“

Сматрамо да члан 167. ЗОП није у сагласности са чланом 36. ставом 2. Устава, јер ЗОП није прописано право запосленог у МУП на жалбу, односно приговор на годишњу оцену о раду, јер је чланом 36. ставом 2. Устава прописано да „свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.“

Годишња оцена о раду запосленог свакако представља одлуку којом се одлучује о на закону заснованом интересу запосленог, јер сходно одредби из члана 167. става 3. ЗОП запослени може остварити напредовање у служби само у случају да му трогодишња просечна оцена није нижа од „истиче се – 4“. Самим тим, запосленом се мора дати право на улагање жалбе, односно приговора на годишњу оцену о свом раду.

У случају да покренете поступак оцене уставности и законитости појединих одредби ЗОП, молимо Вас да нас о томе обавестите.

С поштовањем,

                                                                                        СИНДИКАТ СРПСКЕ ПОЛИЦИЈЕ
ПРЕДСЕДНИК
Лазар Ранитовић