У просторијама Синдиката српске полиције 21.10.2013. године у времену од 11:00 до 12:45 одржан је радни састанак са представницима Београдског центра за безбедносну политику на тему психолошке подршке и превенције.
Испред Синдиката српске полиције састанку су присуствовали Мирјана Смиљанић, Драган Жебељан, Душан Малешевић, Миле Лазаревић и Милена Марковић.
Из Београдског центра за безбедносну политику састанку су присуствовали истраживачи Саша Ђорђевић и Аурелија Ђан.
Састанак је одржан у циљу идентификације проблема из области психолошке подршке и превенције запослених у Министарству унутрашњих послова а у циљу издавања збирке практичних предлога коју ће финансирати ОЕБС.
С обзиром да је у интересу запослених да се проблем неадекватно организоване психолошке службе у Министарству реши што пре, а да послодавац није начинио конкретне кораке у решавању проблема који се односе на проблеме из надлежности психолошке сужбе, Главни одбор ССП је одлучио да да пуну подршку Београдском центру за безбедносну политику и пружи све податке у вези писања овог стручног рада и препорука послодавцу. Наш циљ је да свим расположивим средствима, јавно утичемо на послодавца да проблем неадекватне психолошке службе реши у што краћем временском року.
Сматрамо да ће извавање збирке предлога практичне политике са темом психолошке превенције и подршке, утицати на послодавца да се прихвати наше предлог за формирање Центране психолошке сужбе у Министарству. У наредном периоду, озбиљно размишљамо да се овом темом позабавимо још студиозније и организујемо округли сто или јавну дебату.
Службе за информисање
Надам се да ће се ипак нешто уардити на унапређењу психолошке службе. Од 2008. године сам небројено пута писала стручне и конкретне предлоге за унапређење ове службе, али су сви завршавали у нечијим фасциклама, процењујући да је све то небитно. Решења и идеје су се, као и живот, мењале током ових пет година, али психолози пратећи трендове, нису прошуштали прилике да се уредно аргументованим дописима обраћају надређенима, на шта су сви остали глуви, до момента када је господин министар, коначно упознат са најновијом верзијом идеје о централизацији службе, као најбољем и најефикаснијем решењу. Тада су се огласили, али не као подршка већ као главни камен спотицања и неко коме је одједном “јако важно да психолошка служба остане где јесте”. Шта мислите зашто? Е то би био много дугачак одговор за овај простор.
Психолози који раде у психолошкој превенцији МУП-а тренутно могу да се ослоне искључиво на подршку свог министра и ССП.
Видећемо колико ће нам то бити довољна подршка.
Занимљиво је да се клинички психолози не укључују у овакве разговоре, што у оквиру својих друштава, што академски. У ствари, овде је реч о обостраној глувоћи и незаинтересованости. Медицински радници држе монопол над психолошким службама (што је потпуно неоправдано), а академска средина је организована према принципу “радимо колико мора, а не колико можемо”.