Užice, 29.01.2016. godine, – Nakon višemesečnog ukazivanja predlagačima zakona u MUP, nakon prezentovanja pogubnih rešenja u predlogu zakona široj javnosti, putem učešća na javnim raspravama, te nakon pripremanja amandmana na zakon i njihovog slanja svim poslaničkim grupama u Narodnoj Skupštini Republike Srbije, SSP može biti samo delimično zadovoljan postignutim.

Naime, usvojen je veliki broj naših predloga u cilju poboljšanja predloga zakona i to je ono što nas raduje. Ali, ono što je nedopustivo i veliki razlog za brigu, jeste da su prihvaćene uglavnom kozmetičke izmene i, po predlagača, manje bolne. Kvalitativnog pomaka zakona nije bilo u okviru razumnih očekivanja, zakon je u celini ostao nedorečen, sa dosta nelogičnosti i odredbi koje su u suprotnosti sa Ustavom Srbije i ratifikovanim međunarodnim konvencijama.

I pored nesumnjivih zakonskih unapređenja, rešenja do sada ne primenjivanih u MUP, kao što je karijerno napredovanje, stalna provera integriteta policijskih službenika i obaveza prijave imovinskog stanja funkcionera, zakon ipak ne može dobiti prelaznu ocenu.

Zbog toga je predsednik Sindikata srpske policije Lazar Ranitović, uputio danas dopis Predsedniku Republike Srbije, gospodinu Tomislavu Nikolić, u kojem ga moli u ime zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, ali i u ime svih građana Srbije, da iskoristi svoje ustavno ovlašćenje i ne potpiše ukaz o proglašenju Zakona o policiji.

U prilogu dopisa se navode i tri najdrastičnija primera kršenja Ustava i osnovnih ljudskih prava:

Republika Srbija
Predsednik Tomislav Nikolić

Poštovani gospodine Predsedniče,

Obraćamo se Vama kao prvom čoveku Srbije i prvom među svim Srbima, kao jednom od simbola naše državnosti i ustavnog poretka.

Molimo Vas da, kao šef države, izabran direktnom voljom građana, iskoristite svoja ustavna ovlašćenja i ne potpišete Zakon o policiji koji je usvojila Narodna skupština Republike Srbije dana 26.1.2016. godine.

Naime, usvojeni zakon obiluje nizom protivustavnih odredbi i rešenja kojima se narušavaju osnovna ljudska i građanska prava zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, ali i svih građana Republike Srbije. Usvojenim zakonom se narušavaju načela ustavnosti, zakonitosti i pravne sigurnosti i ugrožava sloboda sindikalnog udruživanja i okupljanja, pretpostavka nevinosti, a praktično se ukida zagrantovano pravo štrajk zaposlenih u MUP-u. Uz sve to, zakon obiluje i odrebama koje prkose zdravorazumskoj logici. U prilogu Vam dostavljamo samo neke od primera nedopustivih manjkavosti ovog zakona.

Molimo Vas, u ime članova Sindikata srpske policije, u ime zaposlenih u MUP, ali i u ime svih građana Srbije, da iskoristite svoje pravo iz člana 113. Ustava Republike Srbije i iz razloga napred navedenih manjkavosti, ne donesete ukaz o proglašenju Zakona o policiji, već ovaj zakon vratite Narodnoj skupštini Republike Srbije na ponovno razmatranje i odlučivanje.

Tim činom ćete zaštiti Ustav Republike Srbije i ugrožena ljudska prava građana ali i sprečiti nepotrebne sudske postupke koji bi sigurno usledili pred Ustavnim sudom Srbije i drugim sudovima, a koji bi imali za posledicu nepotrebno trošenje sredstava budžeta Republike Srbije.

Sindikata srpske policije
Predsednik
Lazar Ranitović

TRI PRIMERA NEDOPUSTIVIH MANJKAVOSTI NOVOG ZAKONA O POLICIJI 

I

Članom 172. stavom 1. tačkom 2. Zakona o policiji propisano je da radni odnos u MUP-u prestaje „kada se utvrdi da je prestao da ispunjava uslove za zasnivanje radnog odnosa predviđene članom 138. stav 1. ovog zakona, – danom utvrđenja ove činjenice“.

U skladu sa članom 138. stavom 1. ovog zakona to su sledeći uslovi:

• protiv koga se vodi krivični postupak za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti;
• koje je osuđivano zbog krivičnog dela za koja se gone po službenoj dužnosti;
• koje je osuđivano na kaznu zatvora u trajanju dužem od šest meseci;
• kome je radni odnos u državnom organu prestao zbog teške povrede službene dužnosti pravosnažnom odlukom nadležnog organa;
• kome je radni odnos u pravnom licu sa javnim ovlašćenjima prestao zbog povrede radne obaveze ili nepoštovanja radne discipline;
• koje je pravnosnažno osuđeno za prekršaj sa elementom nasilja ili drugi prekršaj koji ga čini nedostojnim za obavljanje poslova u Ministarstvu;
• ako se u postupku vršenja bezbednosne provere utvrde bezbednosne smetnje.

Uslovi pod rednim brojevima 3, 4. i 5. su nesporni, međutim – preostali uslovi su itekako neustavni, nezakoniti i neracionalni.

Tako je prvim uslovom predviđeno da radni odnos prestaje praktično započinjanjem krivičnog postupka protiv zaposlenog, a što je u suprotnosti sa pretpostavkom nevinosti kao jednom od temeljnih i univerzalnih načela, kod nas zagaratnovanu članom 34. Ustava Republike Srbije, kojim je propisano da se svako smatra nevinim dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda.

Propisivanjem drugog uslova za prestanak radnog odnosa zaposlenih u MUP-u – osuda zbog krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti – direktno se podriva ustavno načelo jedinstvenosti pravnog poretka Republike Srbije koje je, kao jedno od temeljnih načela svake države, čak na dva mesta proklamovano Ustavom Republike Srbije (članovima 4. i 194). Narušavanje jedinstva pravnog poretka se uspostavljanjem ovog uslova za prestanak radnog odnosa narušava na taj način što ovaj uslov nije predviđen za ostale državne službenike (Zakonom o državnim službenicima), već samo za zaposlene u MUP-u, koji su takođe državni službenici. Uz to ovaj uslov je sam po sebi apsurdan, jer veliki broj krivičnih dela koja se gone po službenoj dužnosti su i tzv. „incidentna“ krivična dela, kao npr. krivična dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja, koja se uglavnom izvršavaju bez umišljaja. Dakle, zar je logično da bilo koji zaposleni u MUP-u izgubio posao zbog toga što je svojim vozilom npr. izazvao saobraćajnu nezgodu u kojoj je treće lice (koje može biti i njegovo rođeno dete) zadobilo laku telesnu povredu u vidu npr. ogrebotine?! Dakle, ovaj uslov je potpuno nerezonski i neracionalan. Ono što je zakonodavac trebalo da učini jeste da propiše striktno krivična dela (kao što su npr. sva koruptivna krivična dela) usled kojih zaposlenom u MUP-u koji je za njih pravnosnažno osuđen, po sili zakona prestaje radni odnos.

Šesti uslov je takođe diskriminatorski, a baš kao i prethodni narušava jedinstvo pravnog poretka Republike Srbije, jer nije predviđen kao uslov za prestanak radnog odnosa svih drugih državnih službenika. Uz to, i on je nerezonski. Naime, šta ukoliko npr. pošten i častan policijski službenik podnese krivičnu prijavu nekom kriminalcu, a taj kriminalac ga sutra sretne na ulici dok šeta sa porodicom i počne da ga pred svima psuje, vređa, pljuje i fizički napadne. Taj policijski službenik, koji je tada van radnog vremena, naravno stane u zaštitu svoje porodice i štiteći sebe, uzvrati udarac i prilikom tog uzvraćanja udarca, prekorači nužnu odbranu, sud ga osudu opomenom, ali ipak osudi i… da li taj policijski službenik treba da ostane bez posla?!

Sedmi uslov za prestanak radnog odnosa – ako se u postupku vršenja bezbednosne provere utvrde bezbednosne smetnje, je takođe neustavan iz razloga što su njime takođe dira u pretpostavku nevinosti, a takođe se ostavlja mogućnost velikih zloupotreba od strane rukovodilaca i na ovaj način se praktično ozakonjuje mobing. Ukoliko se za nekog policijskog službenika smatra da je nečastan, neka sve nadležne službe preduzmu sve mere i sredstava koja im stoje na raspolaganju i njegovu nečasnost, korumpiranost i kriminalizovanost dokažu pred sudom, a ne da se samo na osnovu nekakvih indicija ljudima oduzima pravo na rad i zaposlenje.

Napominjemo da su ovi uslovi izmenama i dopunama još uvek važećeg Zakona o policiji već brisani (član 168), a nakon brojnih inicijativa podnetih Ustavnom sudu i preporuke Ustavnog suda. Uz, to, upravo smo ovih dana svedoci nekoliko presuda Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, kojima je država Srbija izgubila spor koji su protiv nje vodili bivši zaposleni u MUP-u koji su pre 5-6, pa i 10 godina, po ovom osnovu, ostali bez posla.

II

Članom 170. novog Zakona o policiji uređeno je „pravo na štrajk“. Međutim, sam način na koji je ovo pravo uređeno je takav da je ovo pravo svedeno samo na nominalni deo, ali je ono praktično ukinuto, odnosno onemogućeno i obesmišljeno propisivanjem velikog broja uslova. Takođe, odredbe ovog člana su u potpunosti nesaglasne sa Zakonom o štrajku i Zakonom o radu. Za sve izrečeno navešćemo samo nekoliko primera.

Tako je stavom 2. tačkom 4. kao razlog za uskraćivanje prava na štrajk propisano – u slučaju „drugih nepogoda i nesreća koje ometaju normalno odvijanje života i ugoržavaju bezbednost ljudi i imovine“. Koje su to druge nepogode i nesreće (i šta se podrazumeva pod nesrećom), jer se prilikom nepogoda proglašava vanredna situacija, a tada je pravo na štrajk uskraćeno. Uz to postoji minimum procesa rada koji se i za vreme štrajka mora poštovati. Sindikat srpske policije je, uvažavajući mogućnost nastanka nekih vanrednih događaja, nepogoda i nesreća, ranije predložio dopunu ovog člana tako da se dodaju reči „u većem obimu, ali ne u trajanju dužem od 24 sata od nastanka takve nepogode ili nesreće“. Na ovaj način bi se našla neka mera između prava na štrajk sa jedne i vanrednih događaja i okolnosti sa druge strane. Međutim ovaj naš predlog nije uvažen.

Stavom 5. je propisano da „rukovodilac organizacione jedinice, najkasnije deset dana pre početka štrajka određuje zaposlene koji su dužni da rade za vreme štrajka radi obezbeđivanja minimuma procesa rada, koji ne može biti manji od 60% zaposlenih“. Ovom odredbom se pravo na štrajk u potpunosti obezvređuje i obesmišljava, jer je u potpunosti neprirodno i nepravilno određivati minimum procesa rada spram broja izvrišalaca, već spram poslova koji ne trpe odlaganje. Uz to, najveći broj  organizacionih jedinica je popunjen sa manje od 70%, a i u onim organizacionim jedinicama gde je popunjenost radnih mesta 70% ili više, ni u redovnim okolnostima ne radi više od 60% zaposlenih, jer je uvek izvestan broj zaposlenih na godišnjem ili nedeljnom odmoru, plaćenom odsustvu, bolovanju itd. Dakle, jedini pravi način na koji bi se omogućilo pravo na štrajk, a istovremeno omogućilo da poslovi koji ne trpe odlaganje budu obavljani, jeste propisivanje minimuma procesa rada, tj. obima i vrste posla koji zaposleni moraju izvršiti, a što je i predviđeno Zakonom o štrajku i Zakonom o radu. Ne može se ostaviti na volju rukovodiocu da on određuje ko će štrajkovati, a ko ne, jer se na taj način pojedinima uskraćuje pravo na štrajku, a drugi zaposleni, koji možda ne žele da stupe u štrajk, teraju da štrajkuju. Neotuđivo je pravo svakog zaposlenog da sam odluči da li će štrajkovati ili ne.

Uz to članom 5. Zakona o štrajku je propisano da se štrajk upozorenja najavljuje 24 časa pre početka, dok se odluka o štrajku mora dostaviti 5 dana pre početka štrajka. Zakonom o policiji ti rokovi su 10 i 30 dana. Na ovaj način se takođe obesmišljava pravo na štrajk zaposlenih u MUP-u.

Dalje, stavom 6. propisano je sledeće: „Uz odluku o stupanju u štrajk dostavlja se izjava organizatora štrajka o načinu obezbeđivanja minimuma procesa rada u skladu sa stavom 4. ovog člana“. No, nije oraganizator štrajka taj koji treba da određuje šta je minimum procesa rada i na koji način će on taj minimum procesa rada obezbediti, već to treba da čini država, tačnije MUP je u obavezi da donese akt koji reguliše šta se podrazumeva pod minimumom procesa rada. To je obaveza poslodavca, jer je poslodavac taj koji donosi bezbednosne procene i planove za zaštitu građana i imovine, a ne štrajkači.

Napominjemo da Republuka Srbija mora poštovati Konvenciju Međunarodne organizacije rada broj 87 o sindikalnim slobodama i zaštiti sindikalnih prava i pravo zaposlenog da se sindikalno organizuje i bude član sindikata. Zagarantovana prava radnika ne mogu se oduzimati. Oduzimanje prava na štrajk, a što se praktično čini novim Zakonom o policiji, predstavlja kršenje ljudskih prava i povelja EU koje je Srbija potpisala i za koje se obavezala da će ih se pridržavati. Takođe pomenuti članovi nisu u skladu sa Zakonom o štrajku i Ustavom Republike Srbije i u slučaju da Zakon o policiji bude proglašen u ovakvom obliku Sindikat srpske policije biće prinuđen da zatraži ocenu ustavnosti zakona i u smislu člana 170.

III

Članom 189. novousvojenog Zakona o policiji predviđena je isplata naknade za odlazak na rad i povratak sa rada, tzv. putni troškovi, samo na teritoriji opštine ili grada zaposlenja i samo do iznosa 20% od prosečne neto plate u MUP.

Ovan član nije u skladu sa Zakonom o radu, ali ni sa zdravim razumom jer je smisao naknade putnih troškova naknada realnih, stavarnih troškova, a ne nekakavih statističkih. Kako se može ograničiti pravo na putne troškove, kao jednog od univerzalnih radničkih prava, na taj način što će se propisati maksimalan iznos naknade ili tako što će se vezati samo za određeni prostor ili deonicu puta?

Na ovaj način se takođe diskriminišu zaposleni u MUP-u među sobom, jer npr. zaposleni koji je rođen i živi u Kragujevcu, a radi u Beogradu, je diskriminsan u odnosu na onog koji živi i radu u Beogradu na istim poslovima – prvom se isplaćuje samo deo stvarnih putnih troškova, a drugom celokupan iznos (takođe realnih, stvarnih) putnih troškova.

Na ovaj način se poslodavac meša i u privatne stvari zaposlenih – mesto stanovanja, što je potpuno neshvatljivo za savremene standarde prava.

Možda je suština problema najočiglednija kod posebnih jedinica u MUP-u, kao što su žandarmerija i policijska brigada. Naime, jedinice žandarmerije su locirane u svega četiri grada, a jedinice policijske brigade samo u jednom – Beogradu. Jedini način da se ove jedinice popune jeste da se u njih uključe ljudi sa područja cele Srbije, a onda se tim ljudima uskraćuje pravo na naknadu stvarnih putnih troškova. Bez tih ljudi te jedinice ne bi postojale. Je li cilj da se svi ti ljudi presele u ta četiri grada i u Beograd, a da ostatak Srbije ostane pust ili je cilj da ti ljudi zatraže premeštaje u organizacione jedinice u mestu svog prebivališta, pa da navedene, vitalno značajne, posebne jedinice MUP-a ostanu bez ljudstva?

Služba za informisanje SSP