Ужице, 29.01.2016. године, – Након вишемесечног указивања предлагачима закона у МУП, након презентовања погубних решења у предлогу закона широј јавности, путем учешћа на јавним расправама, те након припремања амандмана на закон и њиховог слања свим посланичким групама у Народној Скупштини Републике Србије, ССП може бити само делимично задовољан постигнутим.

Наиме, усвојен је велики број наших предлога у циљу побољшања предлога закона и то је оно што нас радује. Али, оно што је недопустиво и велики разлог за бригу, јесте да су прихваћене углавном козметичке измене и, по предлагача, мање болне. Квалитативног помака закона није било у оквиру разумних очекивања, закон је у целини остао недоречен, са доста нелогичности и одредби које су у супротности са Уставом Србије и ратификованим међународним конвенцијама.

И поред несумњивих законских унапређења, решења до сада не примењиваних у МУП, као што је каријерно напредовање, стална провера интегритета полицијских службеника и обавеза пријаве имовинског стања функционера, закон ипак не може добити прелазну оцену.

Због тога је председник Синдиката српске полиције Лазар Ранитовић, упутио данас допис Председнику Републике Србије, господину Томиславу Николић, у којем га моли у име запослених у Министарству унутрашњих послова, али и у име свих грађана Србије, да искористи своје уставно овлашћење и не потпише указ о проглашењу Закона о полицији.

У прилогу дописа се наводе и три најдрастичнија примера кршења Устава и основних људских права:

Република Србија
Председник Томислав Николић

Поштовани господине Председниче,

Обраћамо се Вама као првом човеку Србије и првом међу свим Србима, као једном од симбола наше државности и уставног поретка.

Молимо Вас да, као шеф државе, изабран директном вољом грађана, искористите своја уставна овлашћења и не потпишете Закон о полицији који је усвојила Народна скупштина Републике Србије дана 26.1.2016. године.

Наиме, усвојени закон обилује низом противуставних одредби и решења којима се нарушавају основна људска и грађанска права запослених у Министарству унутрашњих послова, али и свих грађана Републике Србије. Усвојеним законом се нарушавају начела уставности, законитости и правне сигурности и угрожава слобода синдикалног удруживања и окупљања, претпоставка невиности, а практично се укида загрантовано право штрајк запослених у МУП-у. Уз све то, закон обилује и одребама које пркосе здраворазумској логици. У прилогу Вам достављамо само неке од примера недопустивих мањкавости овог закона.

Молимо Вас, у име чланова Синдиката српске полиције, у име запослених у МУП, али и у име свих грађана Србије, да искористите своје право из члана 113. Устава Републике Србије и из разлога напред наведених мањкавости, не донесете указ о проглашењу Закона о полицији, већ овај закон вратите Народној скупштини Републике Србије на поновно разматрање и одлучивање.

Тим чином ћете заштити Устав Републике Србије и угрожена људска права грађана али и спречити непотребне судске поступке који би сигурно уследили пред Уставним судом Србије и другим судовима, а који би имали за последицу непотребно трошење средстава буџета Републике Србије.

Синдиката српске полиције
Председник
Лазар Ранитовић

ТРИ ПРИМЕРА НЕДОПУСТИВИХ МАЊКАВОСТИ НОВОГ ЗАКОНА О ПОЛИЦИЈИ 

I

Чланом 172. ставом 1. тачком 2. Закона о полицији прописано је да радни однос у МУП-у престаје „када се утврди да је престао да испуњава услове за заснивање радног односа предвиђене чланом 138. став 1. овог закона, – даном утврђења ове чињенице“.

У складу са чланом 138. ставом 1. овог закона то су следећи услови:

• против кога се води кривични поступак за кривична дела која се гоне по службеној дужности;
• које је осуђивано због кривичног дела за која се гоне по службеној дужности;
• које је осуђивано на казну затвора у трајању дужем од шест месеци;
• коме је радни однос у државном органу престао због тешке повреде службене дужности правоснажном одлуком надлежног органа;
• коме је радни однос у правном лицу са јавним овлашћењима престао због повреде радне обавезе или непоштовања радне дисциплине;
• које је правноснажно осуђено за прекршај са елементом насиља или други прекршај који га чини недостојним за обављање послова у Министарству;
• ако се у поступку вршења безбедносне провере утврде безбедносне сметње.

Услови под редним бројевима 3, 4. и 5. су неспорни, међутим – преостали услови су итекако неуставни, незаконити и нерационални.

Тако је првим условом предвиђено да радни однос престаје практично започињањем кривичног поступка против запосленог, а што је у супротности са претпоставком невиности као једном од темељних и универзалних начела, код нас загаратновану чланом 34. Устава Републике Србије, којим је прописано да се свако сматра невиним док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.

Прописивањем другог услова за престанак радног односа запослених у МУП-у – осуда због кривичног дела које се гони по службеној дужности – директно се подрива уставно начело јединствености правног поретка Републике Србије које је, као једно од темељних начела сваке државе, чак на два места прокламовано Уставом Републике Србије (члановима 4. и 194). Нарушавање јединства правног поретка се успостављањем овог услова за престанак радног односа нарушава на тај начин што овај услов није предвиђен за остале државне службенике (Законом о државним службеницима), већ само за запослене у МУП-у, који су такође државни службеници. Уз то овај услов је сам по себи апсурдан, јер велики број кривичних дела која се гоне по службеној дужности су и тзв. „инцидентна“ кривична дела, као нпр. кривична дела против безбедности јавног саобраћаја, која се углавном извршавају без умишљаја. Дакле, зар је логично да било који запослени у МУП-у изгубио посао због тога што је својим возилом нпр. изазвао саобраћајну незгоду у којој је треће лице (које може бити и његово рођено дете) задобило лаку телесну повреду у виду нпр. огреботине?! Дакле, овај услов је потпуно нерезонски и нерационалан. Оно што је законодавац требало да учини јесте да пропише стриктно кривична дела (као што су нпр. сва коруптивна кривична дела) услед којих запосленом у МУП-у који је за њих правноснажно осуђен, по сили закона престаје радни однос.

Шести услов је такође дискриминаторски, а баш као и претходни нарушава јединство правног поретка Републике Србије, јер није предвиђен као услов за престанак радног односа свих других државних службеника. Уз то, и он је нерезонски. Наиме, шта уколико нпр. поштен и частан полицијски службеник поднесе кривичну пријаву неком криминалцу, а тај криминалац га сутра сретне на улици док шета са породицом и почне да га пред свима псује, вређа, пљује и физички нападне. Тај полицијски службеник, који је тада ван радног времена, наравно стане у заштиту своје породице и штитећи себе, узврати ударац и приликом тог узвраћања ударца, прекорачи нужну одбрану, суд га осуду опоменом, али ипак осуди и… да ли тај полицијски службеник треба да остане без посла?!

Седми услов за престанак радног односа – ако се у поступку вршења безбедносне провере утврде безбедносне сметње, је такође неуставан из разлога што су њиме такође дира у претпоставку невиности, а такође се оставља могућност великих злоупотреба од стране руководилаца и на овај начин се практично озакоњује мобинг. Уколико се за неког полицијског службеника сматра да је нечастан, нека све надлежне службе предузму све мере и средстава која им стоје на располагању и његову нечасност, корумпираност и криминализованост докажу пред судом, а не да се само на основу некаквих индиција људима одузима право на рад и запослење.

Напомињемо да су ови услови изменама и допунама још увек важећег Закона о полицији већ брисани (члан 168), а након бројних иницијатива поднетих Уставном суду и препоруке Уставног суда. Уз, то, управо смо ових дана сведоци неколико пресуда Европског суда за људска права у Стразбуру, којима је држава Србија изгубила спор који су против ње водили бивши запослени у МУП-у који су пре 5-6, па и 10 година, по овом основу, остали без посла.

II

Чланом 170. новог Закона о полицији уређено је „право на штрајк“. Међутим, сам начин на који је ово право уређено је такав да је ово право сведено само на номинални део, али је оно практично укинуто, односно онемогућено и обесмишљено прописивањем великог броја услова. Такође, одредбе овог члана су у потпуности несагласне са Законом о штрајку и Законом о раду. За све изречено навешћемо само неколико примера.

Тако је ставом 2. тачком 4. као разлог за ускраћивање права на штрајк прописано – у случају „других непогода и несрећа које ометају нормално одвијање живота и угоржавају безбедност људи и имовине“. Које су то друге непогоде и несреће (и шта се подразумева под несрећом), јер се приликом непогода проглашава ванредна ситуација, а тада је право на штрајк ускраћено. Уз то постоји минимум процеса рада који се и за време штрајка мора поштовати. Синдикат српске полиције је, уважавајући могућност настанка неких ванредних догађаја, непогода и несрећа, раније предложио допуну овог члана тако да се додају речи „у већем обиму, али не у трајању дужем од 24 сата од настанка такве непогоде или несреће“. На овај начин би се нашла нека мера између права на штрајк са једне и ванредних догађаја и околности са друге стране. Међутим овај наш предлог није уважен.

Ставом 5. је прописано да „руководилац организационе јединице, најкасније десет дана пре почетка штрајка одређује запослене који су дужни да раде за време штрајка ради обезбеђивања минимума процеса рада, који не може бити мањи од 60% запослених“. Овом одредбом се право на штрајк у потпуности обезвређује и обесмишљава, јер је у потпуности неприродно и неправилно одређивати минимум процеса рада спрам броја извришалаца, већ спрам послова који не трпе одлагање. Уз то, највећи број  организационих јединица је попуњен са мање од 70%, а и у оним организационим јединицама где је попуњеност радних места 70% или више, ни у редовним околностима не ради више од 60% запослених, јер је увек известан број запослених на годишњем или недељном одмору, плаћеном одсуству, боловању итд. Дакле, једини прави начин на који би се омогућило право на штрајк, а истовремено омогућило да послови који не трпе одлагање буду обављани, јесте прописивање минимума процеса рада, тј. обима и врсте посла који запослени морају извршити, а што је и предвиђено Законом о штрајку и Законом о раду. Не може се оставити на вољу руководиоцу да он одређује ко ће штрајковати, а ко не, јер се на тај начин појединима ускраћује право на штрајку, а други запослени, који можда не желе да ступе у штрајк, терају да штрајкују. Неотуђиво је право сваког запосленог да сам одлучи да ли ће штрајковати или не.

Уз то чланом 5. Закона о штрајку је прописано да се штрајк упозорења најављује 24 часа пре почетка, док се одлука о штрајку мора доставити 5 дана пре почетка штрајка. Законом о полицији ти рокови су 10 и 30 дана. На овај начин се такође обесмишљава право на штрајк запослених у МУП-у.

Даље, ставом 6. прописано је следеће: „Уз одлуку о ступању у штрајк доставља се изјава организатора штрајка о начину обезбеђивања минимума процеса рада у складу са ставом 4. овог члана“. Но, није ораганизатор штрајка тај који треба да одређује шта је минимум процеса рада и на који начин ће он тај минимум процеса рада обезбедити, већ то треба да чини држава, тачније МУП је у обавези да донесе акт који регулише шта се подразумева под минимумом процеса рада. То је обавеза послодавца, јер је послодавац тај који доноси безбедносне процене и планове за заштиту грађана и имовине, а не штрајкачи.

Напомињемо да Републука Србија мора поштовати Конвенцију Међународне организације рада број 87 о синдикалним слободама и заштити синдикалних права и право запосленог да се синдикално организује и буде члан синдиката. Загарантована права радника не могу се одузимати. Одузимање права на штрајк, а што се практично чини новим Законом о полицији, представља кршење људских права и повеља ЕУ које је Србија потписала и за које се обавезала да ће их се придржавати. Такође поменути чланови нису у складу са Законом о штрајку и Уставом Републике Србије и у случају да Закон о полицији буде проглашен у оваквом облику Синдикат српске полиције биће принуђен да затражи оцену уставности закона и у смислу члана 170.

III

Чланом 189. новоусвојеног Закона о полицији предвиђена је исплата накнаде за одлазак на рад и повратак са рада, тзв. путни трошкови, само на територији општине или града запослења и само до износа 20% од просечне нето плате у МУП.

Ован члан није у складу са Законом о раду, али ни са здравим разумом јер је смисао накнаде путних трошкова накнада реалних, ставарних трошкова, а не некакавих статистичких. Како се може ограничити право на путне трошкове, као једног од универзалних радничких права, на тај начин што ће се прописати максималан износ накнаде или тако што ће се везати само за одређени простор или деоницу пута?

На овај начин се такође дискриминишу запослени у МУП-у међу собом, јер нпр. запослени који је рођен и живи у Крагујевцу, а ради у Београду, је дискриминсан у односу на оног који живи и раду у Београду на истим пословима – првом се исплаћује само део стварних путних трошкова, а другом целокупан износ (такође реалних, стварних) путних трошкова.

На овај начин се послодавац меша и у приватне ствари запослених – место становања, што је потпуно несхватљиво за савремене стандарде права.

Можда је суштина проблема најочигледнија код посебних јединица у МУП-у, као што су жандармерија и полицијска бригада. Наиме, јединице жандармерије су лоциране у свега четири града, а јединице полицијске бригаде само у једном – Београду. Једини начин да се ове јединице попуне јесте да се у њих укључе људи са подручја целе Србије, а онда се тим људима ускраћује право на накнаду стварних путних трошкова. Без тих људи те јединице не би постојале. Је ли циљ да се сви ти људи преселе у та четири града и у Београд, а да остатак Србије остане пуст или је циљ да ти људи затраже премештаје у организационе јединице у месту свог пребивалишта, па да наведене, витално значајне, посебне јединице МУП-а остану без људства?

Служба за информисање ССП