ДИРЉИВА ПРИЧА О АКЦИЈИ СПАСАВАЊА
Догађај о којем пишемо подсећа на заплет неког доброг филма или књиге.
Све се десило у раним јутарњим часовима, 12.07.2014 године. Четворочлану породицу Стевановић, која је мирно спавала у свом стану број 22, на трећем спрату зграде у Лозници, пробудио је око 5 сати ујутро врисак комшинице са четвртог спрата „Устајте људи, пожар“.
Зоран Стевановић, глава породице, искочио је из кревета, осврћући се ка кревецу где је лежао његов осмомесечни син Вук и соби где је спавала трогодишња ћерка Милица.
На брзину се обукао и кренуо ка излазним вратима. Како је отворио врата, густ црни дим и пламени језици су онемогућавали да изађе из стана у ходник. Зоран је добро реаговао, затворио је врата, узео душек, наквасио га водом и ставио на већ врела улазна врата да спречи продирање дима у стан. Деца су чула галаму, уплашила се и почела да плачу. Супруга Марина је покушавала да их смири.
Зоран наводи: „Окретао сам се по стану, телефонирао пријатељима и само гледао како да спасем породицу и изведем их из зграде“.
Након двадесетак минута, у соби је приметио одсјај од ротационих светала са возила. Погледао је кроз прозор и било му је лакше. Стигли су ватрогасци, који су одмах приступили гашењу извора пожара на другом спрату, и пошто се нису могли пробити кроз ходник, кренули су да са камиона усмеравају мердевине ка његовом прозору.
Убрзо је старији ватрогасац био на мердевинама, попео се до прозора на трећем спрату, и изговорио следеће речи: „Прво деца и жена, не бојте се, биће све у реду“.
Те његове речи, поглед пун смирености као и вешти покрети, дали су наду породици Стевановић и осећај сигурности да могу да му повере најмлађе чланове своје породице.
Пошто је његов син био стар само 8 месеци, ватрогасац је предложио да га ставе у торбу, што су и урадили, и заширнали је. Из торбе је вирила само глава детета. Ватрогасац је узео торбу, ставио је око врата и уз тепање детету, спустио га до колега који су чекали на платформи.
Одмах након тога, поново се попео се до прозора породице Стевановић. На реду је била трогодишња Милица, која није хтела да иде са „чиком“, без плишаног меде којег је чврсто држала у наручју. Колега Радосав Павловић је узео девојчицу, чврсто је загрлио једном руком, док је она грлила плишаног меду и тако се спустио до платформе. Родитељи су одахнули, деца су била спашена. Након деце, која су одмах одвезена до болнице, спуштени су и родитељи Марина и Зоран.
Те вечери је евакуисано 34 станара из зграде. Брзом акцијом ватрогасаца и присебношћу станара спречене су теже последице пожара, који је избио због споја на инсталацијама у једном стану на другом спрату.
Деца нашег саговорника су одмах након прегледа пуштена из болнице, док је једно дете задржано три дана на лечењу.
Можда се питате, зашто о овом догађају пишемо четири године после?
Зато што су се чланови породице Стевановић обратили представнику Синдиката српске полиције – синдикалне групе Лозница, са жељом, да се јавно захвале колеги ватрогасцу-спасиоцу Павловићу, као и свим другим колегама у МУП-у Лозница, који свакодневно, а понекад ризикујући и своје животе брину о безбедности грађана Лознице.
Колега Павловић скромно одговара да спасавање грађана није само његова заслуга, већ заједнички напор колега из ватрогасно-спасилачке јединице и колега из ПС Лозница. Те вечери је био ван дужности, али је на позив колега дошао и дао све од себе, као и протеклих 31 годину , кад год је за тим постојала потреба.
Хвала колеги Павловићу, а хвала и породици Стевановић, која уме да цени и препозна искрену оданост и пожртвованост припадника МУП-а на извршењу свакодневних задатака.
Служба за информисање ССП