fbpx
Skip to main content

Ознака: ссп синдикат српске полиције закон о полицији мањкав

Одложити доношење и примену Уредбе – омогућити премештаје!

Суочени са далекосежним последицама евентуалног усвајања и примене спорне Уредбе, као и са недоследношћу репрезентативних синдиката, још једном смо апеловали на министра да покаже државничку мудрост и спречи даљне осиромашење више хиљада запослених у Министарству унутрашњих послова. Председник синдиката Лазар Ранитовић упутио је дописа министру др Небојши Стефановићу, који вам преносимо у целости:

Поштовани господине министре,

У име Синдиката српске полиције и у име више хиљада запослених у Министарству, позивам Вас да још једном размислите о неодрживости предложене Уредбе Владе Републике Србије о начину и условима остваривања права на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада запослених у Министарству унутрашњих послова.

Потпуно смо свесни обавезе МУП да обезбеди спровођење Закона о полицији који у члану 189. даје смернице у том смислу, ограничавајући територију за коју следи накнада на територију општине рада, као и максимални износ накнаде. Али морате имати у виду недоследност и контрадикторност самог закона који у члану 155. ставу 5. превиђа управо супротно: „Руководилац је дужан да у случају прековременог рада обезбеди полицијском службенику превоз, односно накнади трошкове превоза од места становања до места обављања прековременог рада и обратно.“

Подсећамо Вас да и важећи колективни уговор за државне органе гарантујем свим запосленим право на правичну накнаду путних трошкова и да ће применом овакве Уредбе практично доћи до практичног раскида Анекса посебног колективног уговора за полицијске службенике који сте потписали са репрезентативним синдикатима. Наравно, сам системски закон опште важности, Закон о раду, гарантује иста права свим запосленим у Републици Србији и применом одредби ЗОП доћи ћемо у ситуацијуда наше колеге буду дискриминисане у односу на остале грађане.

Господине министре, још једном Вам указујемо да најмање 1/3 свих запослених у МУП спада у категорију путника који свакодневно путују из града у град, прелазећи често и више стотина километара. То наравно није логично, није ни економски исплативо, и стога разумемо послодавца који се води начелном економичности. Али то начело нико не сме да стави испред основних људских права и ефикасности самог система безбедности. Сигурни смо да Вам је позната хронична непопуњеност систематизованих радних места у великим градовима, првенствено у Београду. Познато вам је да неколико хиљада државних и полицијских службеника раде у Београду а живе у унутрашњости.

Да ли је ико од посланика у Скупштини Србије, који, узгред будиречено, наплаћују пуну цену доласка из својих пребивалишта у Београд где обављају своје радне задатке, да ли је ико од њих доносећи овакав Закон о полицији, мислио да је реално могуће пронаћи преко хиљаду полицијских службеника за Полицијску бригаду само на општини Чукарица, или пак неколико стотина припадника Жандармерије само на београдској општини Раковица, нишкој Палилули или Краљеву?

Да ли је неко мислио о томе да ће такав режим исплате накнада довести до даљњег сиромашења већ исувише осиромашених људи? Синдикат српске полиције страхује да ће људи бити приморани да бирају између прехрањивања породице и финансирања доласка на посао. Немамо дилему шта ће сваки савестан родитељ да изабере, и плашимо се да ће долазити до великих проблема у функционисању службе.

Овако предложена Уредба сигурно неће погодити већину високих руководилаца у МУП-у који свакодневно прелазе по више стотина километара службеним аутомобилима који су им дати на стално коришћење, већ најниже рангиране полицијске службенике и друге запослене, због чега је она дубоко неправедна, неразумна и неодржива.

Неодржива је јер не нуди никакву алтернативу. Потрено је да, пре доношења Уредбе, свима заинтересованима за премештај у место становања то и  омогућите у неком разумном року. Након тога, уколико и даље остане известан број путника, а мораће да их буде због потреба службе, урадити обрачун накнаде трошкова према томе. За оне којима не дозволите премештаје, или организујте превоз или платите реалну накнаду трошкова. То је једини пут у трајно и одрживо решавање проблема изазваних високим износима накнада за трошкове доласка на посао и одласка са посла.

Неразумна је јер очигледно нико није мислио на негативне последице које би могле наступити у функционисању Министарства унутрашњих послова и безбедности грађана. Да ли постоји процена о могућем одливу кадрова са потребним знањем и искуством и како би се њихово одсуство надоместило, посебно ако се узме у обзир велики број непопуњених радних места у складу са систематизацијом и реалним потребама?!

С обзиром на на потенцијалне, очекиване проблеме у функционисању службе које ће усвајање и примена Уредбе неминовно изазвати, као и због чињенице да је неколико синдиката, међу којима и ССП, поднело иницијативу Уставном суду за оцену законитости Чл. 189 ЗОП, предлажемо да сачекате са усвајањем и применом наведене Уредбе до одлуке Уставног суда, и да, у међувремену, омогућите премештаје свим заинтересованим радницима!

Председник ССП
Лазар Ранитовић

Молба заштитнику права грађана

Београд, 25.02.2016. године, – Председник Синдиката српске полиције, Лазар Ранитовић, упутио је данас допис Заштитнику права грађана, господину Саши Јанковић. У допису му указује на погубна решења у новом Закону о полицији, којим се, у неколико одредби, грубо крше права запослених у Министрству унутрашњих послова.

Господину Јанковићу је предочено да смо, као организација директно заинтересована за заштиту права наших чланова, Уставном суду Србије поднели иницијативу за покретање поступка оцене уставности и законитости Закона о полицији. Обзиром да је, на основу члана 19. Закона о заштитнику грађана, Заштитник овлашћен да покрене поступак пред Уставним судом за оцену уставности и законитости закона, других прописа и општих аката, овом приликом смо га замолили да, након што сагледа наше примедбе на ЗОП, уколико сматра да за то има основа, покрене поступак пред Уставним судом за оцену уставности и законитости одредби ЗОП.

Допис преносимо у целости а читаоце подсећамо да смо посебно апострофирали одредбе ЗОП које регулишу: остваривање права на штрајк, посебне слове за престанак радног односа, накнаду трошкова доласка и одласка са посла, временског рока за промену распореда рада, право жалбе на годишњу оцену запосленог.

Настави са читањем

Српска Жандармерија данас и законска регулатива

Историјски почеци данашње Жандармерије вежу се за другу половину XIX века када је формирана Жандармерија као специјална, војно-полицијска јединица, чији је положај утврђен Законом о устројству Војног министарства који је ступио на снагу 1864. године. У каснијем периоду положај Жандармерије је дефинисан Законима о Жандармерији из 1881. године и 1921. године.

Након успостављања нове државе, по завршетку II светског рата, Жандармерија је из идеолошких разлога укинута.

Тек након петооктобарских догађаја из 2000. године, одлуком Владе Републике Србије, дана 25. јуна 2001. године поново је оформљена Жандармерија, овога пута као посебна јединица у оквиру Ресора јавне безбедност Министарства унутрашњих послова.

Упркос томе што постоји већ скоро петнаест година, организација и надлежности Жандармерије нису дефинисани ни једним  Законом. Ако и постоји разумевање да то, у она бурна времена после 2001. године, није могло бити учињено изменама и допунама тадашњег Закона о унутрашњим пословима, сасвим је нејасно зашто законодавац није искористио прилику када је доносио Закон о полицији из 2005. године.

Ни први преднацрт Закона о полицији из јула 2014. године није предвиђао дефинисање Жандармерије као посебне јединице у оквиру Министарства, већ су само поменуте јединице за посебну намену, без навођења назива Жандармерије.

12399007_10204224474045509_127712787_n

Први који је у јавности указао на овај недостатак и на потребу „легализације“ Жандармерије и њеног смештања у законске оквире, био је Синдикат српске полиције који је, на својој интернет страници и у емисији „Радар“ РТВ Војводине од 24.02.20015. године, изнео став да jе Жандармерији, због њених специфичности, потребно посветити једно посебно поглавље у оквиру будућег Закона о полицији или чак да њен положај, делокруг рада и функционисање буду обухваћени посебним законом, наводећи то и као услов да српска Жандармерија уђе у европску породицу жандармерија и полицијских снага са војним статусом. Оваквом ставу се готово нема шта ни одузети ни додати.

Тек после тога, у новом преднацрту, а касније и у нацрту Закона о полицији, у ставу 2. члана 21. у делу који се односи на Дирекцију полиције, помиње се, између осталих, Жандармерија као посебна јединица полиције у седишту Дирекције полиције. Додатно, у ставу 4. члана 22. ЗОП наводи се да „Специјална јединица полиције, Хеликоптерска јединица и Жандармерија када се ангажује један или више одреда у максималном капацитету, ангажују се на предлог руководиоца надлежне организационе јединице уз претходно одобрење директора полиције и сагласност министра“. Став 5. каже да „Жандармерија, осим изузетка из става 4. овог члана, ангажује се на предлог руководиоца уз претходно одобрење директора Полиције“.

У свега три реченице у оквиру Нацрта Закона о полицији у поглављу о Дирекцији полиције, није ни могло стати ништа више: нема ни једне речи о надлежности, делокругу рада и организационој структури Жандармерије, чиме се оставља могућност да свака будућа влада „прави“ Жандармерију „по својој мери“.

Занимљиво би било и обичном читаоцу, како је ова проблематика регулисана у појединим земљама које имају дугу историју жандармерије или других полицијских снага са војним атрибутима.
gendarmerie nacionale

У Француској се положај и функционисање Жандармерије регулише посебним Законом о жандармерији (LOI n° 2009-971 du 3 août 2009 relative à la gendarmerie nationale), док се рад турске жандармерије заснива на Закону о дужностима и овлашћењима Жандармерије (Jandarma teşkilat, görev ve yetkileri kanunu) из 1983. године. Иако се њени почеци везују за 1850. годину, модерна румунска Жандармерија је настала Одлуком Владе бр. 0749 од 5. јула 1990. године трансформисањем из  Garda și Ordine trupelor HQ., а њена организација и функционисање дефинисани су посебним законом – Закон 116/98, чије је доношење представљало веома важан моменат у процесу демократизације Румуније. Овај Закон се посматра као један од кључних момената у процесу реформисања румунских институција и стабилизације Румуније на њеном демократском курсу. Остао  је на снази до 2004. године, када је ступио на снагу  Закон 550/2004, којим је румунска Жандармерија дефинисана као специјализована државна установа са војним статусом у оквиру Министарства управе и унутрашњих послова, која, у складу са законом, спроводи своје атрибуте у заштити јавног реда и безбедности, права грађана и основних слобода, јавног и приватног власништва, у спречавању и откривању криминала и других повреда закона, као и у заштити темељних државних институција и у борби против тероризма. Законом су утврђени организација и функционисању румунске Жандармерије, њен статус, дужности и овлашћења, организација и вођство, те права и обавезе установе.

Законско упориште за своје постојање шпанска Цивилна гарда (Guardia Civil) налази у закону La Ley Orgánica guardia civil2/1986, од 13. 03.1986. године. Процес успостављања законског оквира за особље Цивилне гарде довршен је усвајањем закона La Ley 28/1994 од 18. октобра 1994, а њему је претходио la Ley 17/1989, од 19.07.1989. године који се односио на професионално oсобље. Треба поменути и најновији Закон од 22. 10. 2007. године – la Ley Orgánica 11/2007– којим се регулишу права и обавезе чланова Цивилне гарде, као и la Ley Orgánica 12/2007 од истог датума којим се успоставља Дисциплински одбор Цивилне гарде и утврђују стандарди од изузетног значаја за креирање статута за њене припаднике. Иако је ситуација са шпанском Цивилном гардом по питању законске регулативе мало „компликованија“ него у горе наведеним европским земљама, наводимо детаљније њен пример да бисмо указали на озбиљност коју поједине државе показују у регулисању статуса и функционисања полицијских снага са војним атрибутима, што српска Жандармерија свакако јесте.

Ако кренемо даље од Европе, видећемо да се и тамо рад националних жандармерија и полицијских снага са војним статусом углавном регулише посебним законима, пример Канаде (Loi sur la Gendarmerie royale du Canada, dernière modification 2014-11-28 ), да не помињемо неке друге земље Централне и Јужне Америке.

Српска Жандармерија као највећа и најбројнија оружана формација сталног састава у МУП Р Србије, са свим својим специфичностима које се огледају, пре свега, у њеном полувојном карактеру, захтева да се новим Законом о полицији, а можда и посебним законским актом, на шта непобитно наводе искуства из развијених европских земаља, прецизније дефинише њен положај, делокруг рада, организациона структура и начин функционисања, методологија рада и начин употребе, као и услови под којима се она може употребити, а у циљу успостављања демократске контроле над њом. На то нас упућују и наша искуства из историје Жандармерије.

Посебан законски акт би био кориснији и за саму Жандармерију јер би чвршће утврдио њену позицију у безбедносном систему Републике, а омогућио би и квалитетнију селекцију кадрова и бољу обуку за њене припаднике. Претпоставка је да би се посебним законским актом остварили предуслови за селективнију употребу жандармеријских снага које се данас често ангажују у ситуацијама када за то и не постоје довољни разлози.

И на крају, иако мање важно, али не и неважно, остварили би се услови за приступање српске Жандармерије Асоцијацији европских и медитеранских жандармеријских и полицијских снага са војним статусом „FIEP“.

Шеф службе за информисање ССП
Миле Лазаревић

Закон о полицији мањкав

Број:  56и /011
Београд, 05.12.2011.године

Синдикат српске полиције није задовољан усвојеним прелогом Закона о изменама и допунама Закона о полицији и сматра да ће исхитрено усвајање овог закона створити велике проблеме у даљем раду с обзиром да је овакав закон непрецизан и мањкав.
Наш синдикат сматра да је неопхдно и важно да закон који регулише рад Министарства унутрашњих послова треба да промени име и бави се свим радницима а не само полицијским службеницима. Парадоксално је да нам се основни и системски закон зове „Закон о полицији“ а да прописује рад и функционисање читавог Министарства. С тога, системски и основни закон би се требао звати „Закон о Министарству унутрашњих послова“, а да се у оквиру њега садржи део који би се односо и на полицију. Неопходно је да се јасно одвоје надлежности и начини  рада и поступања  полицијских службеника као и надлежности државних службеника запослених у МУП. Постојећим законом то није предвиђено нити регулисано.

Истичемо да је полиција само један део Министарства и да је сасвим неприродно да се закон бави исључиво полицијским службеницима – полицајцима. У Министарству унутрашњих послова ради велики број људи који нису полициајци а у основном закону о њима нема ни речи.
Некадашњи назив Закона о полицији имао је смисао јер је полицијски посао био примаран у односу на све друге послове, у данашње време када у МУП постоје четири сектора и Дирекција полиције, долазимо до преплитања неколико закона и недоречености и правног вакума основног и системског закона, који би морао јасно правно регулисати рад Министарства унутрашњих послова.
Мањкаво је да се радно правни статус лица који нису полицијски службеници регулише Актом о систематизацији радних места, који се кроји како коме одговара и како ко стигне, а притом носи ознаку тајности, тако да јавност није и не може бити упозната са садржином и детаљима. То ствара места за разне злоупотребе и корупцију.
У овом предлогу Закона о полицији, ти проблеми нису решени као ни многе друге ствари, а што ће се показати у наредном периоду.
Синдикат српске полиције од послодавца није био обавештен нити је утицао у раду и доношењу овог мањкавог закона.