Зрењанин, 29.09.2016. године, – У организацији невладиних организација Београдског центра за безбедносну политику и Друштва против корупције из Зрењанина, у хотелу „Војводина“, одржана је панел дискусија под називом „Како сврсисходно трошити новац за потребе безбедности грађана?“. На дискусији је учешће узео и Синдикат српске полиције. Представници ССП су били члан ГО Синиша Ћук и заменик председника синдиката Миле Лазаревић, који је уједно био и један од панелиста. Излагање су имали и Предраг Петровић, извршни директор БЦБП и Зоран Башић, директор ДРПКО, а модератор је био Владимир Ерцег истраживач БЦБП.
Велику пажњу присутних привукло је излагање Милета Лазаревића, у којем се осврнуо на студију случаја „Борбене патике без борбе“ (инспирисану управо нашим открићима и указивањем на нелогичности у јавној набавци обуће за полицијске службенике), навео још неке примере јавних набавки који изазивају противуречна мишљења и изнео виђење ССП о томе како обезбедити сврсисходно трошење новца у МУП-у, као и о месту синдиката у свему томе.
Његово излагање преносимо у целости:
На почетку бих хтео да организаторима панел дискусије – Београдском центру за безбедносну политику и Друштву против корупције, изразим захвалност што су нам омогућили да у њој активно учествујемо и на тај начин постанемо део овог пројекта, који би, по својој суштини, требало да представља интерес свих запослених у МУП-у. Због тога, иако овде учествујем као представник ССП, верујем да ћу на овом месту представљати и интересе других синдиката запослених у МУП-у, барем оног већег дела.
Како сам схватио, непосредан повод за ову панел дискусију је студија случаја „Борбене патике без борбе: анализа сврсисходности јавне набавке борбених патика у МУП Р Србије“ коју су реализовали аутори из ДРПКО-а.
Због тога би било целисходно да се, одмах на почетку, са неколико речи одредимо, са нашег становишта, према самој студији, дa укaжeмo нa њeнe дoбрe, aли и нa нeкe лoшe стрaнe.
Као што су аутори добро приметили, у МУП Р Србије, за разлику од војске, не постоје усвојени стандарди за униформу, обућу и друге делове опреме, а који би, да постоје, омогућили потенцијалним произвођачима или добављачима да буду много раније упознати са ониме што се од њих очекује, какав се квалитет тражи и тако им дали више времена да се прилагоде захтевима.
Такође, не постоји дугорочни план набавке униформе и делова униформе и њихове замене, чиме би се плански омогућило да се на потенцијалним тендерима јави више заинтересованих клијената, а што би, по некој теорији, требало да допринесе компетитивности учесника на тендеру, односно квалитетнијој „роби“ коју нуде, а као крајњи резултат би требало да буде квалитетније опремање полицијског службеника. А то и јесте крајњи циљ – да се новац пореских обвезника, дакле запослених и у приватном и у јавном сектору, најбоље искористи.
Свакако да би томе у значајној мери допринело да МУП „изађе из ормара“ и да објави тачан број полицијских службеника којима је потребно набавити униформу, обућу и друге делове униформе, а „сакривање“ МУП-а иза „акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места“, који је, видите чуда, службена тајна пре свега за запослене, а онда и за јавност, а није никаква тајна за стране држављане који раде у Министарству, а нису у њему запослени, е то је тотални нонсенс. Морам нагласити да су у већини европских земаља систематизација радних места и број запослених у полицији јавно доступни.
Међутим, чак и да се објави тачан број униформисаних полицијских службеника, нисмо сигурни да би то било довољно. Јер, да ли сви униформисани полицијски службеници треба да имају борбене патике?! Шта је са обичним плитким ципелама? Да ли је иста обућа потреба, рецимо саобраћајне полиције и јединица за специјалне намене, те специјалистичке јединице и Жандармерије? Тек кад се дође до тих одговора, тек онда можемо говорити о планској набавци и занављању униформе и делова униформе?
Аутори студије су добро приметили да је цена коју је „Гепард“ понудио на тендеру неуобичајено ниска и да су постојали предуслови да се због тога њихова понуда одбије. И ми у ССП смо то благовремено приметили, јер сматрамо да се за тај новац не може добити квалитетна борбена патика која испуњава светске стандарде, па није то ни понуда „Круника“ која је нешто виша, али можете ли замислити на какву бисмо осуду из самог руководства МУП-а али и једног дела јавности наишли да смо на то указали. Било би то у смислу: „Види незадовољника, до јуче нису имали ништа, сада им се даје ново и опет су незадовољни“. Не дај, Боже, да смо рекли (иако нас то нико није ни питао): „Хоћемо Хај-текову (Hi-Tech) обућу, какав „Гепард“, какав „Круник“, каква „Сандра-Корпико“, какви бакрачи!“
Овиме сам желео да истакнем неке добре стране поменуте студије ДРПКО-а.
Међутим, тешко је не приметити да поменута студија у истраживачком делу није умногоме одмакла од онога што је ССП урадио још почетком 2015. године.
Као што се из ње да видети, највећа разлика је у томе што је ДРПКО успео да од МУП добије податке о извршеним лабораторијским контролама током 2014. године (узгред, будиречено, и ССП је покушао то исто, али су надлежни у МУП одбили да то учине, што јасно указује на једну другу врсту проблема, а то је да МУП, из само њему знаних разлога, одбија да комуницира са својим запосленима, који су директно заинтересовани за предмет набавке, али је био принуђен да ипак пошаље поменуте извештаје „ван куће“). Ово, дакако, указује на потребу постајања организација из области цивилног сектора попут БЦБП-а и ДРПКО-а, јер се без њих не би дошло до ових извештаја који потврђују наше почетне сумње да није било праве контроле квалитета обуће, да није било међуфазне контроле, да не постоји записник о квалитативној контроли примљене робе у МУП-у, као и неке друге сумње а што потврђује и подношење кривичних пријава против неких одговорних лица у МУП-у.
Сам наслов студије случаја: „Борбене патике без борбе: анализа сврсисходности јавне набавке борбених патика у МУП Р Србије“, није одговарајући, јер се бави само делом набавке борбених патика, и то оном која је везана за фирму „Гепард доо“, а набавка је у истом периоду вршена и преко фирме „Круник доо“ из Београда, а да не спомињемо фирму „Сандра-Корпико“ из Пожаревца чија се обућа појављује у магацинима МУП, а да нема ниједног податка о томе да је она учествовала на тендерима.
Остаје због тога мало горак укус у устима због чињенице да се аутори студије нису потрудили да додатно расветле чињеницу да је „Круник“ у време расписивања тендера, према јавно доступним подацима из АПР-а, имао само једног запосленог, те је зато у самом старту било јасно да се ради само о посреднику у набавци борбених патика. Или можда и није јасно, али је у сваком случају требало показати мало већу иницијативу у разјашњавању свих околности с тим у вези.
Према неким директним, провереним сазнањима, у појединим кутијама са борбеним патикама, налазиле су се декларације и „Круника“ и „Сандре“. Да ли то значи да је „Сандра“ пласирала у МУП своје производе преко „Круника“?! Ако је то тачно, да ли је „Круник“ био потребан као посредник? Ако то није тачно, како се обућа „Сандре“ појавила у магацинима МУП-а? Да ли постоји одговарајућа документација о провери квалитета ове обуће у лабораторијским условима? Да ли је у овом случају било све у складу са словом закона? Ако јесте, да ли је баш било у духу закона?
Све су то питања на која заслужујемо одговор. И ми запослени, али и целокупна јавност.
Из објективних, 
али и из субјективних разлога: недостатак стручних људи, решавање неких унутрашњих проблема који су нас погодили управо у време када се појавила ова „проблематика“ око набавке униформе и делова униформе, ССП није био у могућности да се овоме посвети на жељени начин, али мислимо да смо, с обзиром на горе изнете околности, довољно учинили и „дали довољно материјала“ да неко други настави тим путем, што на жалост, није искоришћено у довољној мери.
Да не говоримо о томе да је ово била прилика да се читава набавка униформе, борбених патика и чарапа обједини у једну целовиту студију, јер би се тиме могао постићи већи ефекат.
Сада бих се вратио на саму тему ове панел дискусије – Како сврсисходно трошити новац за потребе безбедности грађана. Одговор је за нас једноставан: стручним, професионалним и домаћинским односом према повереним дужностима и обавезама, што би требало да важи за све оне који су укључени у процес јавних набавки у МУП-у. То подразумева идентификовање потреба, дугорочно и средњорочно планирање, утврђивање механизама контроле.
За нас као чланове синдиката је веома важно питање да ли синдикати у МУП-у могу имати улогу у планирању јавних набавки и да ли синдикати у МУП-у могу имати неку улогу у механизмима контроле јавних набавки. Одговор на оба ова питања је : ДА, синдикати у МУП-у, без обзира на њихов статус да ли су репрезентативни или не, могу и морају имати своју улогу, како у планирању јавних набавки, тако, а можда и више, и у контролним механизмима. Мишљења смо да у прилог овоме говоре управо наше активности у вези са набавком униформе, обуће и чарапа и другим деловима униформе. Да није било нас, при томе не мислим искључиво на ССП, већ на синдикате у полицији уопште, тешко да би запослени у МУП-у могли да нађу икога ко би заступао њихове интересе пред послодавцем у вези са спорним набавкама, тешко да би ико за њих сазнао, а тиме и за очите системске недостатке у планирању јавних набавки и контроли читавог процеса.
Наравно да смо свесни чињенице да ни синдикати у МУП-у нису Богом дани па да је за све потребна њихова сагласност, јер нити су увек и у свему довољно стручни, нити су сви увек добронамерни. Ипак, мишљења смо да све оно што се односи на стандард запослених може бити предмет инетересовања синдиката, а то је, у суштини, све оно где се троши новац пореских обвезника. Свако трошење новца неминовно утиче на наш стандард – у позитивном или у негативном смислу. Наравно да сми ми заинтересовани да сваки потрошени динар допринесе побољшању нашег стандарда, а не да у томе назадујемо.
Класичан пример за то је управо наведена студија случаја. Ко у Министарству може бити заинтересованији од полицијског службеника?! Ко ће проводити целокупно радно време у униформи, ко ће стајати на киши више сати, ко ће користити оне смешне чарапе које смо добили ако не он – полицијски службеник. Зато сматрамо да имамо право да будемо део контролног механизма када је у питању набавка ове врсте робе. И имамо право да кажемо: „Од новца пореских обвезника купили сте и дали сте нам смеће. На тај начин сте преварили и нас и њих.“
Ко нам може забранити, и који би нормални ум био против тога, да се интересујемо када је у питању јавна набавка тих чувених ланча пакета, у конкретном случају фирме СЗТР „Ђурђевић“ из Пећинаца. Да ли неко мисли да треба да аминујемо то што су нам на терену даривали свакакво ђубре, уцрвљале месне производе, одвратног изгледа, мириса и укуса, и то без икаквог тендера. Не, ми то нећемо учинити. И опет је потрошен новац пореских обвезника. А онда нам појединци приговарају како, ето, нисмо задовољни, а добијамо храну за бадава. Не, ми не добијамо храну, углавном добијамо нешто што ни пас не би могао да поједе.
И опет, баш на нашу иницијативу, након јавног указивања на сајту ССП, министарство је формирало комисију која је након узорковања и контроле хране на терену, донела одлуку о промени добављача. Посебна занимљивост је то да ни за „Ђурђевића“ нема трагова да је уопште учествовао на тендеру.
Као што видите, ово су више него очигледни примери, где су синдикати као представници запослених довољно стручни и могу и морају имати своју улогу у контролним механизмима. Ми ћемо се за то борити и тражићемо подршку целокупне јавности да ту улогу и добијемо, да је нико не може оспорити.
Постоје и неки други случајеви, где, наравно синдикати уз одређену меру опрезности, могу, до неке границе имати своју улогу. Најбољи пример за то је набавка неколико вишенаменских оклопних возила „Лазар 3“, оклопних возила „М-11“ и „М1-5“-укупно 20 таквих возила, с тим што ће до Нове године у Полицији бити у употреби шест „Лазара-3“ (барем су такве информације пренели неки медији, док други наводе различите цифре). Није на нама да дајемо квалификовану оцену да ли та војна возила одговарају потребама МУП-а, али свакако имамо право да знамо колико је таквих возила набављено, колика је њихова укупна цена, да ли је њихова набавка била предвиђена планом набавки за ову годину. На страну у овом тренутку, незваничне изјаве појединих лица из састава оних јединица које ће ова возила користити, а који су нам рекли да је набавка „Лазара“ несврсисходна. Остаје нејасно ко је то платио и из којих извора? Наравно да се и у овом случају ради о утрошеним огромним средствима из буџета.
При томе припадници тих истих специјалних јединица раде опремљени заштитним прслуцима са, углавном истеклим роком, трајања, а при извођењу гађања немају сви ни основна средства заштите као што су антифони на пример. Поново се ограђујем, јер нисам довољно стручан за ову област, али се питам шта је био приоритет за набавку – возила или основна средства заштите живота и здравља запослених.
Желим овом приликом да истакнем још један проблем који не мора имати директне везе само са овим случајем. Још од времена Слободана Милошевића, када је полицијски службеник поднео највећи терет рата на КиМ, независно од тога ко је био на власти, српски полицајац је у више наврата био принуђен да се из полицајца трансформише у војника и обратно. Све то остављало је негативне последице, тако да је и искусним старешинама понекад веома тешко да руководе јединицама које у свом саставу имају овакве људе, јер иако ова два посла изгледају слично, а нарочито ако је неко схватања да је „униформа-униформа“, они се у великој мери разликују. То се, наравно, дешава и данас, посебно у неким јединицама специјалне намене, када поједини полицијски службеници у неких 10-ак дана треба да се трансформишу из полицајца у војника и обратно.
У том контексту сматрамо да имамо право да поставимо питање шта ова набавка „Лазара“ значи, да ли то значи да ће опет неко морати да из улоге полицајца пређе у улогу војника?!
У неким другим областима је још теже одредити место и улогу синдиката у контролним механизмима и ми смо тога свесни, посебно зато што знамо да немамо довољно стручних људи за те области.
Задржаћемо се овом приликом на информационим технологијама. Свакако да синдикати неће одређивати правац и развој информационих технологија у МУП, а чињеница је да би тај развој требало да допринесе општем добру запослених у МУП-у и општој безбедности грађана. У зависности од плана и програма даљег развоја, као и расположивих средстава из буџета, зависиће и брзина тог развоја као и набавка потребног „хардвера“ и „софтвера“. Кад је у питању набавка „хардвера“ ситуација је можда нешто једноставнија што се тиче контроле набавке, али је много незгоднија ситуација са набавком „софтвера“. Синдикати тешко да могу ту на било који начин арбитрирати и давати квалификоване оцене, али свакако могу имати своје место и улогу, па макар и постављањем питања.
У овом тренутку, можда и најинтересантније питање, је у којој мери се користе сами капацитети МУП-а за прављење одређених апликација, односно софтвера, тј. колики су, у новцу изражени, резултати МУП-а у овој области, а колико је новца потрошено на ангажовање спољних сарадника. То отвара и питања да ли се и за овакву врсту набавки увек расписују тендери или се понекад ради без њих. Како то уопште функционише? Зашто нам се раније дешавало да поједини, добро котирани и перспективни стручњаци, носиоци послова, одлазе из МУП-а, да би се касније, као упосленици приватних фирми (ко је заборавио „Лутру“ и друге фирме бившег министра Михајловића), „враћали“ у МУП и за много веће новце обављали као приватници исти посао у МУП-у? Каква је ситуација у том погледу данас? Зашто се, а пракса тако показује, на уштрб одељења за развој форсира одељење за логистику? Колико се пута, нпр. од 2000. године, увећао састав логистике, а како изгледа данашњи „развој“ у односу на тај период? Какви су тренутно место и улога у МУП-у одељења за развој информационих технологија?
У одговору на ова и бројна друга питања која сам овом приликом поставио, крије се и одговор на питање: Да ли се у МУП-у сврсисходно троши новац?
Ако бих ишта могао да додам било би то да због лошег планирања и трошења буџета, те пробијања одређених трошкова у јавним и тајним набавкама, због непланираних увећаних трошкова услед мигрантске кризе, трошкова организације обезбеђења високоризичних јавних скупова, данак на крају сноси тај исти обични полицијац, који ради мокрих ногу, ком ускраћују право на реалну дневницу, практично му укидају накнаду за путне трошкове, забрањују награђивање и слично.
Што се тиче питања: Како се несврсисходно трошење новца у МУП одражава на безбедност грађана? – могу рећи само следеће:
Само добро психо-физички спреман, добро обучен и добро опремљен полицајац, може бити гарант безбедности штићених лица и објеката и грађана уопште.
Служба за информисање ССП
