КОМЕ ВЕРОВАТИ НА ГЛОБАЛНОМ ТРЖИШТУ СИНДИКАТА?
Последњих неколико година широм Србије, од стране запослених у државним органима масовно се покрећу судски поступци ради заштите њихових радничких права. Наравно, међу туженима од стране својих радника налази се и МУП, а по нашим подацима је у самом врху по броју утужења. С једне стране, стварно је „тужно сећи грану на којој седиш“ јер од скромне плате преко 45000 запослених издржавају своје породице, а с друге, живимо у демократском друштву и по правилу, примена прописа би требало бити обавеза и питање нечије одговорности. Када у пракси, услед многобројних фактора настану проблеми у тој примени, почиње главобоља за све оне у ланцу функционисања: оштећеног радника, руководиоца, послодавца и синдиката. Има ли лека?
Тржиште је презасићено лековима. Апотеке као главни дистрибутери нуде различите врсте лекова: јефтине, а спороделујуће, мало скупље, али са нежељеном реакцијом, и најскупље, а најделотворније. У свим овим случајевима продавци у апотекама задовољно трљају руке након продаје. Међутим, како би избегли трошкове, притиске и нежељене ефекте, а притом се излечили, потребно је на време и превентивно деловати, ући у саму срж настанка болести и искоренити је.
Навели смо једну кратку аналогију са апотекама, продавцима и лековима алудирајући на синдикате, адвокате и механизме, како би на метафоричан начин представили ситуацију у којој се налазимо. Појавом многобројних синдиката у МУП-у, чији тачан број стварно не знамо, јер је подложан променама (има их око тридесетак), настало је, економским речником – презасићење тржишта. Синдикати, сходно политици и својим интерним актима користе различите механизме ради стварање поверења и привлачења чланства, где поједини притом не маре за крајње последице. Лажи, обмане и пласирање дезинформација користећи друштвене мреже, стварају заблуду и неповерење међу радницима МУП-а. Приликом дељења одређених новости и дешавања, често долазимо до ситуације да су потпуне исте ствари између три или четири синдиката контрадикторне. Коме веровати?
Верујте себи. Потребно је урадити оно најтеже – да у мору података који од стране синдиката у МУП-у свакодневно круже интернетом, почевши од куповина на рате, преко стандардних објава „биће исплата путних трошкова“ па све до протеста и тужби, уради њихово филтрирање и обрада и да на такав начин свако понаособ донесе кључну одлуку. Логички чврсту, јаку и необориву, поткрепљену свим чињеницама и резултатима. Она би требало да буде главни окидач датог поверења и легитимитета синдикату да неког заступа. Ако нечије поверење, односно, нечија одлука услед нових информација буде доведена у питање, понавља се овај поступак. .
Апотеке су као поједини синдикати, стално се отварају, али и мењају власнике и оне нам у једном броју случајева и не требају. Ми се можемо излечити и пре настанка првих симптома и решити тај проблем једном за свагда – директно ући у суштину и разлоге настанка болести и уз правилно пресимптомско лечење, стрпљењем и упорношћу доћи до оздрављења организма. А то, нажалост, не може баш свако…
Још један доказ томе је и 1. мај, дан када се традиционално организују манифестације и протести широм света. Овај дан је показао да је синдикална свест и борба за радничка права у Србији на веома ниском нивоу. Желели ми то да признамо или не, он је постао само један у низу неколико нерадних дана који се празнују, практично један сасвим обичан продужен породични викенд. Тако је већ деценијама, а од стране неколико синдиката он се обележава само симболичним протестом, у коме, нажалост, углавном учествују само стотинак њихових активиста и мали број радника . Када на крају то све сумирамо, враћамо се по старом . Први мај је и ове године показао да синдикати у Србији немају довољно снаге, а радничка класа довољно самопоуздања, поверења и храбрости да се у што већем броју окупе на једном месту и укажу на веома тежак статус радничке класе. Главни разлог лежи у томе да су радници у Србији „продани“ више пута у претходних неколико година.
До повратка њиховог поверења, синдикатима остају други начини синдикалне борбе, где хтели, не хтели, они морају у договору са послодавцима направити један одговорајући баланс где ће сви бити задовољни. А један од најсврсисходнијих начина за то је – КОЛЕКТИВНО ПРЕГОВАРАЊЕ.
Служба за информисање ССП
Зоран Стојчић