Уместо што је држава амнестирала осођенике и пустила их кућама, могла је да таква лица искористи за друштвено користан рад, рецимо у чишћењу снега.
Сматрамо да усвојени Закон о амнестији не доприноси подизању поверења грађана у државу и њене институције. Чин милосрђа који је држава показала није смео да се односи на насилнике, хулигане и све оне који су кривично дело учинили са умишљајем.
Законодавац је требао да предвиди могућност да амнестирани буду они осуђеници који су кривично дело учинили из нехата или крајње нужде.

Међутим, на слободу су се пуштају сви они који су кривично дело учинили свесно и са умишљајем, а то је за сваку осуду.
Такође, осуђеници се на слободу пуштају, без мишљења и процене стручњака да ли су схватили тежину свог дела, да ли се кају и да ли постоји опасност да на слободи, дело понове.
Полазећи од чињенице да су полицијски службеници у свим државама представници државе и закона и да су по основној функцији, гарант стабилног јавног реда и мира у друштву, да штите живот и имовину грађана, а да су те полицајце неки неодговорни грађани, спречавали у обављању посла, нападали, повређивали или убијали на дужности, долазимо до парадокса да је та иста држава за коју раде полицајци, амнестирала и ослободила такве осуђенике.
Сада, поучени овим примером, можемо да очекујемо да таква и слична лица, понове своје дело, надајући се да ће их нека наредна власт амнестирати.
У ово случају очигледно је да држава не мисли на своје полицајце, а то није случај са осталим државама у свету. Добар пример за то је УСА.
У озбиљним и стабилним државама, физички напад на полицајца вреднује се моного теже него напад на обичног грађанина, јер се сматра да је то напад на државу. Таква лица осуђују се на дугогодишњу робију.
На жалост у Србији, лица која спречавају или нападају полицајце најчешће не завршавају у притвору а тужиоци и судије су према њима благонаклони. Таква лица на крају судског поступка најчешће бивају осуђени условним или минималним казнама затвора, или у најгорем случају плаћањем нагодбе или плаћањем у хуманитарне сврхе.
Сама чињеница да су затвори у Србији препуни и да држави недостају затворски капацитети, поразно звучи и даје јасну поруку да је криминал међу грађанима узао великог маха.
Не сећам се да је тај проблем имала бивша држава Југославија? Ако је аргумент политичара да су нам затвори пуни и да се нема пара за оброке затвореника, шта нам је чинити?
Да ли треба да градимо нове затворе или да окрећемо главу од криминалаца и пуштамо их на слободу? Или можда треба да мењамо законе и смањујемо дужину прописаних затворских казни?
У сваком случају, друштво је на губитку, а овим примером очиглено се види друштвени проблем пораста криминала који се покушава решити Законом о амнестији.
С друге стране, држава је могла да осуђенике пусти кућама, али не као слободне грађане, већ да им се одреди друштвено користан рад.
На тај начин држава би уштедела, ослободила затворске капацитете, док би смањила трошкове чишћења снега на улицама, обезбедила помоћ у болницама, старачким домовима и слично. На жалост, стиче се утисак да о томе нико није размишљао.
Сматрамо да уколико држава желели да уштеди, то може увођењем реда у трошењу пара пореских обвезника, смањењем привилегија политичарима, укидањем луксузних службених аутомобила, смањењем обезбеђења многим личностима и слично. Уместо тога, на улицу враћају криминалце и насилнике што је за сваку осуду.

Број: 143и/012
Београд, 12.12.2012. године

Портпарол
Синдиката српске полиције
Драган  Жебељан

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.