Umesto što je država amnestirala osođenike i pustila ih kućama, mogla je da takva lica iskoristi za društveno koristan rad, recimo u čišćenju snega.
Smatramo da usvojeni Zakon o amnestiji ne doprinosi podizanju poverenja građana u državu i njene institucije. Čin milosrđa koji je država pokazala nije smeo da se odnosi na nasilnike, huligane i sve one koji su krivično delo učinili sa umišljajem.
Zakonodavac je trebao da predvidi mogućnost da amnestirani budu oni osuđenici koji su krivično delo učinili iz nehata ili krajnje nužde.

Međutim, na slobodu su se puštaju svi oni koji su krivično delo učinili svesno i sa umišljajem, a to je za svaku osudu.
Takođe, osuđenici se na slobodu puštaju, bez mišljenja i procene stručnjaka da li su shvatili težinu svog dela, da li se kaju i da li postoji opasnost da na slobodi, delo ponove.
Polazeći od činjenice da su policijski službenici u svim državama predstavnici države i zakona i da su po osnovnoj funkciji, garant stabilnog javnog reda i mira u društvu, da štite život i imovinu građana, a da su te policajce neki neodgovorni građani, sprečavali u obavljanju posla, napadali, povređivali ili ubijali na dužnosti, dolazimo do paradoksa da je ta ista država za koju rade policajci, amnestirala i oslobodila takve osuđenike.
Sada, poučeni ovim primerom, možemo da očekujemo da takva i slična lica, ponove svoje delo, nadajući se da će ih neka naredna vlast amnestirati.
U ovo slučaju očigledno je da država ne misli na svoje policajce, a to nije slučaj sa ostalim državama u svetu. Dobar primer za to je USA.
U ozbiljnim i stabilnim državama, fizički napad na policajca vrednuje se monogo teže nego napad na običnog građanina, jer se smatra da je to napad na državu. Takva lica osuđuju se na dugogodišnju robiju.
Na žalost u Srbiji, lica koja sprečavaju ili napadaju policajce najčešće ne završavaju u pritvoru a tužioci i sudije su prema njima blagonakloni. Takva lica na kraju sudskog postupka najčešće bivaju osuđeni uslovnim ili minimalnim kaznama zatvora, ili u najgorem slučaju plaćanjem nagodbe ili plaćanjem u humanitarne svrhe.
Sama činjenica da su zatvori u Srbiji prepuni i da državi nedostaju zatvorski kapaciteti, porazno zvuči i daje jasnu poruku da je kriminal među građanima uzao velikog maha.
Ne sećam se da je taj problem imala bivša država Jugoslavija? Ako je argument političara da su nam zatvori puni i da se nema para za obroke zatvorenika, šta nam je činiti?
Da li treba da gradimo nove zatvore ili da okrećemo glavu od kriminalaca i puštamo ih na slobodu? Ili možda treba da menjamo zakone i smanjujemo dužinu propisanih zatvorskih kazni?
U svakom slučaju, društvo je na gubitku, a ovim primerom očigleno se vidi društveni problem porasta kriminala koji se pokušava rešiti Zakonom o amnestiji.
S druge strane, država je mogla da osuđenike pusti kućama, ali ne kao slobodne građane, već da im se odredi društveno koristan rad.
Na taj način država bi uštedela, oslobodila zatvorske kapacitete, dok bi smanjila troškove čišćenja snega na ulicama, obezbedila pomoć u bolnicama, staračkim domovima i slično. Na žalost, stiče se utisak da o tome niko nije razmišljao.
Smatramo da ukoliko država želeli da uštedi, to može uvođenjem reda u trošenju para poreskih obveznika, smanjenjem privilegija političarima, ukidanjem luksuznih službenih automobila, smanjenjem obezbeđenja mnogim ličnostima i slično. Umesto toga, na ulicu vraćaju kriminalce i nasilnike što je za svaku osudu.

Broj: 143i/012
Beograd, 12.12.2012. godine

Portparol
Sindikata srpske policije
Dragan  Žebeljan