Како време одмиче и календарска година се ближи свом крају, једно те исто питање изнова постаје актуелно. Исто питање као и неколико претходних година, негде у ово доба: како са остатком буџета МУП-а измирити све обавезе према запосленима и другим повериоцима? Запослени у Сектору за материјално-финансијске послове се налазе у деликатној ситуацији – како, са остатком новца у буџету, да одреде приоритете поред толиких захтева и некако „попуне све рупе”.

Кад започнемо анализу у МУП-у, како бисмо пронашли главне кривце за овакво стање у буџету, отварају нам се врата климатизованих и раскошно уређених канцеларија у којима седе руководиоци горе поменутог Сектора, затим Сектора за људске ресурсе, руководиоци 12 Управа у седишту Дирекција полиције, као и већина руководиоца свих Управа ван седишта Дирекције полиције – Подручних полицијских управа, руководиоци задужени за планирање, организовање и реализацију свих активности у министарству. Сви су они помало, свако из свог делокруга рада, сходно својим овлашћењима, допринели оваквом стању буџета.

Задњих неколико година рестриктивне мере Владе Републике Србије у погледу штедње нису заобишле ни онакотанак буџет МУП. И уместо да надлежни руководиоци дигну глас, изврше притисак и искажу стварне проблеме са којима се сусрећу у раду, они су погнуте главе, прећутно све то прихватили и на леђа запослених натоварили последице мера штедње. Наравно они сами, као и високи функционери МУП-а са платама преко 100.000 динара, луксузним лимузинама на личном задужењу и кожним фотељама у топлим канцеларијама, нису то ни осетили, па су се мало и погубили у реалности. Како и не би кад „сит гладном не верује“.

Овде ћемо навести само неке од примера са којим је већина запослених упозната. Сетимо се само  лоше планираног конкурса за основну полицијску обуку (ЦОПО), где је, пре неколико година, више од 500 тадашњих полазника, на основу конкурса требало бити распоређено сходно месту свог пребивалишта. И одједном, на крају школовања сваке класе, нечијим исхитреним и непромишљеним одлукама они бивају распоређени у ПУ за град Београд.  То је довело до тога да, због нерешених стамбених питања, немогућности одвајања од породице и слично, две трећине њих почиње да свакоднвено путује из удаљених крајева Србије, створивши тако изненада велики расход у делу буџета МУП-а опредељеном за „накнаду трошкова за долазак на посао и одлазак са посла“. Узгред будиречено, то је био један од главних разлога зашто се у том периоду каснило са исплатом путних трошкова и више од годину дана. Овај пример смо навели због садашње ситуације, где нас од стране послодавца, уз активну или прећутну подршку репрезентативних синдиката, очекује доношење катастрофалне Уредбе Владе Републике Србије о начину и условима остваривања права на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада запослених у Министарству унутрашњих послова. Наравно, оваквих и сличних примера има безброј, ту су и свима нама добро познати чувени тендери за јавне набавке, где нас и дан данас убеђују да нам је МУП, издвојивши средства, обезбедио нове униформе, а заборављају да је то новац нама одузет приликом умањења плате у два наврата, када смо остали без око 18% плате у јесен 2014. године.

„Дана xx.xx.xxxx у xx часова очекује се долазак делегације xx. Потребно је да организационе јединице обезбеде довољан број полицијских службеника…“ . Након оваквих наредбодавних депеша послатих из Дирекције полиције или Управа из њеног састава, прва реакција руководиоца организационих јединица је хватање за главу уз речи: „Шта ће им побогу толико људи? Где да пронађем толики број, организујем и редован рад, а не остварим додатне трошкове МУП-у у погледу прековременог рада, дневница за ангажовање, возила и слично?“ Не залазећи у безбедносне процене које доносе високо позиционирани руководиоци задужени за планирање активности, који очигледно не маре за трошкове у буџету, већ се искључиво воде паролом да је боље да на терену има више полиције него што је то стварно потребно. Наравно да је безбедност свих грађана на првом месту, али је потребно у планирању и организовању послова направити баланс сходно финансијским, техничким и кадровским могућностима. А то се, нажалост, у пракси ретко дешава.

На крају долазимо до оних примера са којима се и најчешће срећемо. Због којих чак и вицеви настају, где је за појединце поштовање правног поретка непозната категорија. Исти ти руководиоци мисле да могу све и да су Богом дати да одлучују о свему. Поједини начелници и командири полицијских управа и станица су уверени како су свемогући, најпаметнији и незаменљиви. Они, који таквим размишљањем и односу према раду крше права запослених на све стране, правдајући се малим буџетом, директно су одговорни за стварање енормних трошкова, који се у буџету не могу предвидети и тачно испланирати. Ти ванредни издаци су последица трошкова у судским и дисциплинским поступцима, као и пенала у виду великих камата, где по обичају МУП увек губи парнице, а све то бива плаћено кривицом горе поменутих руководиоца. Неосноване дисциплинске пријаве, вишак радних сати и прековремени рад, путни трошкови, дненивце, накнаде, јубиларне награде, неискоришћени ГО, све су то случајеви где, најчешће кривицом начелника и командира, долази до непоштовања позитивних правних прописа и директне штете по буџет МУП-а. Нажалост, за све они не сносе никакве финансијске, правне и кадровске последице, због тога опуштено настављају и надаље са истим понашањем,  углавном све до пензионисања.

Синдикат српске полиције овим текстом нема намеру да омаловажава било чији рад, желимо искључиво да укажемо на грешке из прошлости, како се не би поновиле и у планирању следећег буџета за 2017. годину. Послодавац је сада на потезу, очекујемо да ће у наредном периоду предузети одговарајуће мере и радње, како би се стало на пут оваквом самовољном понашању и на тај начин остварила уштеда новац у буџету.

Служба за информисање ССП

Leave a Reply

Your email address will not be published.