Интервју са Глишом Видовићем, председником ССП – I део

Share Button

Иако је председник Синдиката српске полиције готово свакодневно присутан на страницама званичног сајта ССП кроз разне дописе, саопштења и слично, иако се са њим виђамо редовно с обзиром да Глишо веома често службено борави у Београду и у прилици смо да са њим разговарамо о различитим аспектима синдикалне активности, осетили смо потребу да на један други, директнији начин чланству и заинтересованој јавности представимо личност којој смо указали поверење, да представимо неке његове, како у вези са неким актуалним догађајима у Министарству, тако и у вези са активностима Синдиката. Бројне теме заслужују да се о њима изјаснимо као Синдикат,  али се кроз дописе и саопштења не може увек све рећи. Служба за информисање ССП је искористила последњи Глишин боравак у Београду да са њим обави интервју из кога ћемо у наставцима пренети најзанимљивије детаље.

 СЗИ: Г. Видовићу, ово је Ваш први интервју за Службу за информисање ССП. Нека правила налажу да се у таквим приликама крене од неких општих, условно речено релаксирајућих питања. Нажалост, актуална збивања у МУП Р Србије  „не дозвољавају“ нам такав приступ. Сведоци смо, управо ових дана, као и читава јавност, ужасног злочина који је, постоји основана сумња, извршио један припадник Жандармерије. Реакције јавности су нам познате, као и реакције руководства Министарства с тим у вези. У те реакције спада и експресна смена команданта Жандармерије генерала Дикића, коју је на захтев директора полиције спровео министар унутрашњих послова. Реакције на ову смену су, како у јавности, тако и међу запосленима, различите.

Глишо Видовић: Као прво, желим да искажем саучешће породици убијених, њима је сигурно најтеже, њихову бол не може ништа ублажити. Овај стравичан злочин, међутим, имаће несагледиве последице и по породицу осумњиченог за овај злочин, па и по њега самог. Злочин је, несумњиво, допринео и покушајима одређених центара моћи да се утиче на смањење угледа искључиво једне елитне јединице Министарства као што је Жандармерија. Злочин је, дакле, нанео вишеструку штету и појединцима, Министарству унутрашњих послова и државним институцијама а не само Жандармерији како се покушава приказати у медијима.  Истовремено, за сваку похвалу је професионализам радника Управе криминалистичке полиције, који су  у рекордном року открили осумњиченог починиоца и привели га правди.

Што се Вашег питања тиче, моја размишљања иду у два правца. Први је, да ли се злочин могао спречити, а други је смена генерала Дикића.

Синдикат српске полиције већ дуже време упозорава на непостојање адекватне психолошке службе у Министарству, на неодговарајућу организацију психолошке службе у оквиру Министарства, на недостатак квалитетне селекције кадрова приликом пријема на рад, али и њиховог праћења током рада. Доказ за то су бројни случајеви самоубистава полицијских службеника, али ево, и оваквих случајева. ССП је, у циљу побољшања психолошке превенције, сачинио свој предлог Стратегије Психолошке превенција запослених у МУП и дао га послодавцу, али га је послодавац одбио са таквом ароганцијом која превазилази норме цивилизованог, колегијалног и професионалног понашања. Како другачије протумачити више него омаловажавајући наступ помоћника министра г. Жељка Којића који нам је поручио да је ССП злоупотребљен од стране Мирјане Смиљанић, шефа Службе за психолошку превенцију ССП и да смо сви ми њени „пацијенти“. Ја, наравно, не могу да тврдим да би у случају прихватања предлога Стратегије  наведени злочин био спречен као и већ бројна поменута самоубиства полицијских службеника, али сам уверен да је тај предлог добра полазна основа да се пријем кадрова врши уз стручну психолошку превенцију као и да се сви кадрови прате кроз рад, а управо у циљу сужавања простора за појаву оваквих или сличних случајева. Држава нам није понудила одговарајући контра-предлог, што значи да га она нема или барем да га није спровела ако га има. На жалост за овакву ситуацију нико неће одговарати.

Ако причамо о смени генерала Дикића, сматрам да се ради о политичком договору и нечијем интересу.

СЗИ: У јавности се спекулише да између генерала Дикића с једне и директора г.Вељовића с друге стране, већ дуже време букти прави мали рат. Због тога многи сматрају да је ово била само згодна прилика за смену генерала Дикића. У прилог томе наводе и чињенице да је генерал Дикић управо од г. Вељовића добијао највише оцене за свој рад, да до сада никада није поменуо поремећене односе у Жандармерији, иако је то из медија било познато и онима који нису превише упућени у сва дешавања у Министарств. Можемо приметити да је, веома индикативна изјава г. Вељовића да је овај злочин само кап која је прелила чашу, што значи да је чашу немо посматрао док је она била пуна. Да ли је одговорност командира краљевачког одреда барем на истом нивоу као и генерала Дикића. Треба ли одговорне тражити и на вишем нивоу? Да ли је било потребно да се деси овај злочин, да се деси та  „одлучујућа кап“ или је морало раније да се реагује?

Глишо Видовић: Верујте ми да бих веома лако и без икакве гриже савести могао да покажем прстом на појединце као кривце за овај догађај, али то је најлакше учинити. Међутим, основни проблем је у непостојању квалитатног система о којем сам већ причао и у неспремности политичких и државних структура да препознају потребу за једним таквим системом који ће самоубиства, убиства, криминал и корупцију међу полицијским службеницима смањити на најмању могућу меру. Чак нису толико проблем они који ту потребу не препознају, већ они који, иако знају шта је потребно, свесно не чине ништа да се начини било какав позитивни помак на том плану. Кривица је,пре свега у руководству Министарства, али и у Дирекцији полиције која нам није пружила очекивану подршку нашим захтевима, а управо наоружани припадници полиције су најчешће уплетени у овакве или сличне случајеве, мислим на самоубиства и убиства и разне теже облике криминала. Што се тиче конкретног питања на ком нивоу треба тражити одговорност за   овај злочин, мислим да нико не би требало да буде аболиран од одговорности и о томе сам, чини ми се, већ довољно рекао у вом тренутку. На потезу су државни органи.

СЗИ: Остаје отужан утисак да је смена генерала Дикића пропраћена у медијима са таквом помпом да би и продуценти „Фарме“ и „Великог брата“ могли позавидети на гледаности оних делова информативног програма у којима је тема био генерал Дикић

Глишо Видовић: Тешко да се не могу сложити са вама. Смена генерала Дикића је потпуно у други план бацила сам злочин, жртве су маргинализоване. Наравно, медији користе сваку прилику и њима се, хајде да кажем, ништа не може замерити или, у најмању руку, остављам то њима на душу. Оно што мени лично смета је естрадизација полиције у тако битним питањима, у ствари, нама уопште није потребна естрадизација по било ком питању. Нема никакве потребе, говорим у професионалном смислу, да се медији користе на такав начин. Схватам ја да су другачија времена, да се не може као некад све обављати иза затворених врата, али, овако нешто је, по мени, недопустиво. Просто је незамисливо да министар каже, парафразираћу: „Потписаћу захтев за разрешење са дужности, не интересују ме разлози наведени у решењу“ или „Ја га нисам ни предложио на то место, ја сам имао неке друге предлоге“. Шта се тиме желело рећи!?

СЗИ: Не чини ли Вам се да је овом приликом прекршен Закон о заштити података о личности тако што је објављено пуно име и презиме осумњиченог за овај злочин?

Глишо Видовић: Без имало сумње у професионалост и ефикасност колега из Управе криминалистичке полиције када је у питању откривање и привођење осумњиченог за овај страшни злочин, не могу се отети утиску да је пуним објављивањем имена и презимена осумњиченог прекршен поменути Закон, осумњичени је и пре изласка пред правосудне органе осуђен и од стране јавности и од стране највиших представника државних органа. Не браним ни злочин ни осумњиченог, али је овакав потез противзаконит, непрофесионалан и неморалан. Ако се од полицијских службеника на нижим положајима, с потпуним правом, тражи законитост у раду, то исто очекујем и од највиших руководилаца Министарства.

СЗИ: Поједини експерти из области безбедности, као нпр. професор Зоран Драгишић са факултета безбедности, изјавили су да су се део Жандармерије потпуно отргао државној контроли. Како Ви тумачите ту изјаву и како ће се, по Вашем мишљењу, развијати „ситуација“ у Жандармерији?

Глишо Видовић: Ту изјаву сам и ја прочитао у средствима информисања. Не могу никако да се сложим са професором Драгишићем, наравно, уколико је његова изјава верно пренета као таква у средствима информисања. Таква изјава није утемељена у чињеничном стању. Просто ми се чини да је професор Драгишић на овај начин, овако неодмереном и непримереном изјавом, желео да избаци себе у први план, а не да на озбиљан начин анализира стање у Жандармерији. Жао ми је што нигде нисам наишао на његов деманти у вези са овом изјавом.

Чињеница је да у тој организационој постоје бројни проблеми, да у њој владају лоши међуљудски односи, прате је бројне афере и то не може нико оспорити. Познато је и да је против генерала Дикића прошле године поднета тужба због злостављања на раду, то је било и у средствим јавног информисања, а са свим проблемима су, то је више него јасно, упознати и директор и министар. Зашто су они допустили да све то оде до тачке до које је дошло, на то питање они дугују одговор и држави и јавности.

Нисам у могућности да предвидим како ће се развијати даља ситуација у Жандармерији, али као припадник полиције, као неко ко с поносом носи ову униформу, имам право на мишљење да са избором новог команданта Жандармерије не би требало журити. Треба пронаћи праву личност. Та личност треба да има одређене карактеристике: стручност, професионални ауторитет међу колегама, познавање људи у жандармерији, личност за коју се не везују никакве афере у прошлости, личност која није склона медијском експонирању, и личност која, ни у ком случају, неће зависити од политичких чинилаца. Наравно да се списак потребних особина овиме не завршава. Такође је веома  битно да се оствари заиста искрен договор руководства око избора новог команданта. На жалост, како чујем, мада су то за сада само спекулације, већ постоје дисонатни тонови релевантних чинилаца око избора новог команданта Жандармерије. Надам се да се ове спекулације неће показати као тачне.

СЗИ: По особинама које сте навели, очито сматрате да новог команданта Жандармерије треба тражити у самом Министарству.

Глишо Видовић: Ја сам уверен да Министарство располаже довољно квалитетним кадровима од којих би могло да се пробере, од којих би неко могао бити нови командант Жандармерије. Добрих и квалитетних људи има, потребно је само да се они који о томе одлучују ослободе навике да старешине постављају по критеријуму личне блискости са појединцима. Не би такође ваљало новог команданта тражити ван Министарства. Није тако давно било када је из Војске Србије у Жандармерију дошао пуковник Тешић, који није имао потребне квалитете да би постао генерал у Војсци, али је ту своју амбицију успео да оствари у Жандармерији. То је била деградација Жандармерије и деградација Министарства у целини. Још кад томе додамо, како се прича, да је на радним састанцима у Жандармерији главну реч имала његова супруга…. бламажа је била још већа. Жандармерији не требају неостварени војни кадрови. Такви потези делују демотивишуће на запослене у Министарству, јер је то јасна порука: „Ма колико и ма како ви добро радили, ви нисте довољно добри, зато ћемо довести оне које нису били довољно добри на неком другом месту, јер су они и као такви далеко бољи од вас.“ Није ово карактеристично само за Жандармерију, било је сличних потеза и у неким другим организационим јединицама Министарства.

СЗИ: Не чини ли Вам се да и у Министарству има оних којима је превасходни циљ да постану генерали, па чак и без икаквог утемељења у закону и у актима о унутрашњој организацији и систематизацији.

Глишо Видовић: Добро сте то приметили. Додела генералских чинова у Министарству је постала средство корупције којим високи руководиоци везују за себе појединце од којих се очекује лојалност или их награђују за већ показану приврженост. То није карактеристично само за садашње руководство, било је тога и раније, али је у садашњем тренутку то доведено до бесмисла, односно до обесмишљавања генералских чинова. Како другачије тумачити чињеницу да је генералски чин додељен лицу из Сектора за заједничке послове. Па, једна од замерки странаца пре десетак година је била милитаризација, како су они тумачили увођење чинова у Министарство, због чега су ови и укинути у свим организационим јединицама осим у оним паравојним где чинови једино и имају смисла. Да не буде забуне, кад кажем паравојне, мислим на легалне паравојне формације у Министарству попут Жандармерије, САЈ-а и ПТЈ-а.

Наставиће се …

 

Коментари:

Коментар

4 Responses to "Интервју са Глишом Видовићем, председником ССП – I део"

  1. Pingback: Интервју са Глишом Видовићем, председником ССП – III део | Синдикат српске полиције ССП

  2. Mirko   22.07.2013 at 19:55

    Miroslave svaka cast, toliko….

  3. miroslav   22.07.2013 at 14:14

    Koliko ja znam iz medija njega su reketirali zelenasi pa je bio prinudjen na to a vi se nemojte baviti smenom generala i visokom politikom nego se borite za nasa osnovna prava(plate,regres,putni troskovi,dnevnice,i dr.)pa onda nece ni biti ovakvih slucajeva.

Морате бити пријављени да бисте оставили коментар Пријави се!