Iako je predsednik Sindikata srpske policije gotovo svakodnevno prisutan na stranicama zvaničnog sajta SSP kroz razne dopise, saopštenja i slično, iako se sa njim viđamo redovno s obzirom da Glišo veoma često službeno boravi u Beogradu i u prilici smo da sa njim razgovaramo o različitim aspektima sindikalne aktivnosti, osetili smo potrebu da na jedan drugi, direktniji način članstvu i zainteresovanoj javnosti predstavimo ličnost kojoj smo ukazali poverenje, da predstavimo neke njegove, kako u vezi sa nekim aktualnim događajima u Ministarstvu, tako i u vezi sa aktivnostima Sindikata. Brojne teme zaslužuju da se o njima izjasnimo kao Sindikat,  ali se kroz dopise i saopštenja ne može uvek sve reći. Služba za informisanje SSP je iskoristila poslednji Glišin boravak u Beogradu da sa njim obavi intervju iz koga ćemo u nastavcima preneti najzanimljivije detalje.

 SZI: G. Vidoviću, ovo je Vaš prvi intervju za Službu za informisanje SSP. Neka pravila nalažu da se u takvim prilikama krene od nekih opštih, uslovno rečeno relaksirajućih pitanja. Nažalost, aktualna zbivanja u MUP R Srbije  „ne dozvoljavaju“ nam takav pristup. Svedoci smo, upravo ovih dana, kao i čitava javnost, užasnog zločina koji je, postoji osnovana sumnja, izvršio jedan pripadnik Žandarmerije. Reakcije javnosti su nam poznate, kao i reakcije rukovodstva Ministarstva s tim u vezi. U te reakcije spada i ekspresna smena komandanta Žandarmerije generala Dikića, koju je na zahtev direktora policije sproveo ministar unutrašnjih poslova. Reakcije na ovu smenu su, kako u javnosti, tako i među zaposlenima, različite.

Glišo Vidović: Kao prvo, želim da iskažem saučešće porodici ubijenih, njima je sigurno najteže, njihovu bol ne može ništa ublažiti. Ovaj stravičan zločin, međutim, imaće nesagledive posledice i po porodicu osumnjičenog za ovaj zločin, pa i po njega samog. Zločin je, nesumnjivo, doprineo i pokušajima određenih centara moći da se utiče na smanjenje ugleda isključivo jedne elitne jedinice Ministarstva kao što je Žandarmerija. Zločin je, dakle, naneo višestruku štetu i pojedincima, Ministarstvu unutrašnjih poslova i državnim institucijama a ne samo Žandarmeriji kako se pokušava prikazati u medijima.  Istovremeno, za svaku pohvalu je profesionalizam radnika Uprave kriminalističke policije, koji su  u rekordnom roku otkrili osumnjičenog počinioca i priveli ga pravdi.

Što se Vašeg pitanja tiče, moja razmišljanja idu u dva pravca. Prvi je, da li se zločin mogao sprečiti, a drugi je smena generala Dikića.

Sindikat srpske policije već duže vreme upozorava na nepostojanje adekvatne psihološke službe u Ministarstvu, na neodgovarajuću organizaciju psihološke službe u okviru Ministarstva, na nedostatak kvalitetne selekcije kadrova prilikom prijema na rad, ali i njihovog praćenja tokom rada. Dokaz za to su brojni slučajevi samoubistava policijskih službenika, ali evo, i ovakvih slučajeva. SSP je, u cilju poboljšanja psihološke prevencije, sačinio svoj predlog Strategije Psihološke prevencija zaposlenih u MUP i dao ga poslodavcu, ali ga je poslodavac odbio sa takvom arogancijom koja prevazilazi norme civilizovanog, kolegijalnog i profesionalnog ponašanja. Kako drugačije protumačiti više nego omalovažavajući nastup pomoćnika ministra g. Željka Kojića koji nam je poručio da je SSP zloupotrebljen od strane Mirjane Smiljanić, šefa Službe za psihološku prevenciju SSP i da smo svi mi njeni „pacijenti“. Ja, naravno, ne mogu da tvrdim da bi u slučaju prihvatanja predloga Strategije  navedeni zločin bio sprečen kao i već brojna pomenuta samoubistva policijskih službenika, ali sam uveren da je taj predlog dobra polazna osnova da se prijem kadrova vrši uz stručnu psihološku prevenciju kao i da se svi kadrovi prate kroz rad, a upravo u cilju sužavanja prostora za pojavu ovakvih ili sličnih slučajeva. Država nam nije ponudila odgovarajući kontra-predlog, što znači da ga ona nema ili barem da ga nije sprovela ako ga ima. Na žalost za ovakvu situaciju niko neće odgovarati.

Ako pričamo o smeni generala Dikića, smatram da se radi o političkom dogovoru i nečijem interesu.

SZI: U javnosti se spekuliše da između generala Dikića s jedne i direktora g.Veljovića s druge strane, već duže vreme bukti pravi mali rat. Zbog toga mnogi smatraju da je ovo bila samo zgodna prilika za smenu generala Dikića. U prilog tome navode i činjenice da je general Dikić upravo od g. Veljovića dobijao najviše ocene za svoj rad, da do sada nikada nije pomenuo poremećene odnose u Žandarmeriji, iako je to iz medija bilo poznato i onima koji nisu previše upućeni u sva dešavanja u Ministarstv. Možemo primetiti da je, veoma indikativna izjava g. Veljovića da je ovaj zločin samo kap koja je prelila čašu, što znači da je čašu nemo posmatrao dok je ona bila puna. Da li je odgovornost komandira kraljevačkog odreda barem na istom nivou kao i generala Dikića. Treba li odgovorne tražiti i na višem nivou? Da li je bilo potrebno da se desi ovaj zločin, da se desi ta  „odlučujuća kap“ ili je moralo ranije da se reaguje?

Glišo Vidović: Verujte mi da bih veoma lako i bez ikakve griže savesti mogao da pokažem prstom na pojedince kao krivce za ovaj događaj, ali to je najlakše učiniti. Međutim, osnovni problem je u nepostojanju kvalitatnog sistema o kojem sam već pričao i u nespremnosti političkih i državnih struktura da prepoznaju potrebu za jednim takvim sistemom koji će samoubistva, ubistva, kriminal i korupciju među policijskim službenicima smanjiti na najmanju moguću meru. Čak nisu toliko problem oni koji tu potrebu ne prepoznaju, već oni koji, iako znaju šta je potrebno, svesno ne čine ništa da se načini bilo kakav pozitivni pomak na tom planu. Krivica je,pre svega u rukovodstvu Ministarstva, ali i u Direkciji policije koja nam nije pružila očekivanu podršku našim zahtevima, a upravo naoružani pripadnici policije su najčešće upleteni u ovakve ili slične slučajeve, mislim na samoubistva i ubistva i razne teže oblike kriminala. Što se tiče konkretnog pitanja na kom nivou treba tražiti odgovornost za   ovaj zločin, mislim da niko ne bi trebalo da bude aboliran od odgovornosti i o tome sam, čini mi se, već dovoljno rekao u vom trenutku. Na potezu su državni organi.

SZI: Ostaje otužan utisak da je smena generala Dikića propraćena u medijima sa takvom pompom da bi i producenti „Farme“ i „Velikog brata“ mogli pozavideti na gledanosti onih delova informativnog programa u kojima je tema bio general Dikić

Glišo Vidović: Teško da se ne mogu složiti sa vama. Smena generala Dikića je potpuno u drugi plan bacila sam zločin, žrtve su marginalizovane. Naravno, mediji koriste svaku priliku i njima se, hajde da kažem, ništa ne može zameriti ili, u najmanju ruku, ostavljam to njima na dušu. Ono što meni lično smeta je estradizacija policije u tako bitnim pitanjima, u stvari, nama uopšte nije potrebna estradizacija po bilo kom pitanju. Nema nikakve potrebe, govorim u profesionalnom smislu, da se mediji koriste na takav način. Shvatam ja da su drugačija vremena, da se ne može kao nekad sve obavljati iza zatvorenih vrata, ali, ovako nešto je, po meni, nedopustivo. Prosto je nezamislivo da ministar kaže, parafraziraću: „Potpisaću zahtev za razrešenje sa dužnosti, ne interesuju me razlozi navedeni u rešenju“ ili „Ja ga nisam ni predložio na to mesto, ja sam imao neke druge predloge“. Šta se time želelo reći!?

SZI: Ne čini li Vam se da je ovom prilikom prekršen Zakon o zaštiti podataka o ličnosti tako što je objavljeno puno ime i prezime osumnjičenog za ovaj zločin?

Glišo Vidović: Bez imalo sumnje u profesionalost i efikasnost kolega iz Uprave kriminalističke policije kada je u pitanju otkrivanje i privođenje osumnjičenog za ovaj strašni zločin, ne mogu se oteti utisku da je punim objavljivanjem imena i prezimena osumnjičenog prekršen pomenuti Zakon, osumnjičeni je i pre izlaska pred pravosudne organe osuđen i od strane javnosti i od strane najviših predstavnika državnih organa. Ne branim ni zločin ni osumnjičenog, ali je ovakav potez protivzakonit, neprofesionalan i nemoralan. Ako se od policijskih službenika na nižim položajima, s potpunim pravom, traži zakonitost u radu, to isto očekujem i od najviših rukovodilaca Ministarstva.

SZI: Pojedini eksperti iz oblasti bezbednosti, kao npr. profesor Zoran Dragišić sa fakulteta bezbednosti, izjavili su da su se deo Žandarmerije potpuno otrgao državnoj kontroli. Kako Vi tumačite tu izjavu i kako će se, po Vašem mišljenju, razvijati „situacija“ u Žandarmeriji?

Glišo Vidović: Tu izjavu sam i ja pročitao u sredstvima informisanja. Ne mogu nikako da se složim sa profesorom Dragišićem, naravno, ukoliko je njegova izjava verno preneta kao takva u sredstvima informisanja. Takva izjava nije utemeljena u činjeničnom stanju. Prosto mi se čini da je profesor Dragišić na ovaj način, ovako neodmerenom i neprimerenom izjavom, želeo da izbaci sebe u prvi plan, a ne da na ozbiljan način analizira stanje u Žandarmeriji. Žao mi je što nigde nisam naišao na njegov demanti u vezi sa ovom izjavom.

Činjenica je da u toj organizacionoj postoje brojni problemi, da u njoj vladaju loši međuljudski odnosi, prate je brojne afere i to ne može niko osporiti. Poznato je i da je protiv generala Dikića prošle godine podneta tužba zbog zlostavljanja na radu, to je bilo i u sredstvim javnog informisanja, a sa svim problemima su, to je više nego jasno, upoznati i direktor i ministar. Zašto su oni dopustili da sve to ode do tačke do koje je došlo, na to pitanje oni duguju odgovor i državi i javnosti.

Nisam u mogućnosti da predvidim kako će se razvijati dalja situacija u Žandarmeriji, ali kao pripadnik policije, kao neko ko s ponosom nosi ovu uniformu, imam pravo na mišljenje da sa izborom novog komandanta Žandarmerije ne bi trebalo žuriti. Treba pronaći pravu ličnost. Ta ličnost treba da ima određene karakteristike: stručnost, profesionalni autoritet među kolegama, poznavanje ljudi u žandarmeriji, ličnost za koju se ne vezuju nikakve afere u prošlosti, ličnost koja nije sklona medijskom eksponiranju, i ličnost koja, ni u kom slučaju, neće zavisiti od političkih činilaca. Naravno da se spisak potrebnih osobina ovime ne završava. Takođe je veoma  bitno da se ostvari zaista iskren dogovor rukovodstva oko izbora novog komandanta. Na žalost, kako čujem, mada su to za sada samo spekulacije, već postoje disonatni tonovi relevantnih činilaca oko izbora novog komandanta Žandarmerije. Nadam se da se ove spekulacije neće pokazati kao tačne.

SZI: Po osobinama koje ste naveli, očito smatrate da novog komandanta Žandarmerije treba tražiti u samom Ministarstvu.

Glišo Vidović: Ja sam uveren da Ministarstvo raspolaže dovoljno kvalitetnim kadrovima od kojih bi moglo da se probere, od kojih bi neko mogao biti novi komandant Žandarmerije. Dobrih i kvalitetnih ljudi ima, potrebno je samo da se oni koji o tome odlučuju oslobode navike da starešine postavljaju po kriterijumu lične bliskosti sa pojedincima. Ne bi takođe valjalo novog komandanta tražiti van Ministarstva. Nije tako davno bilo kada je iz Vojske Srbije u Žandarmeriju došao pukovnik Tešić, koji nije imao potrebne kvalitete da bi postao general u Vojsci, ali je tu svoju ambiciju uspeo da ostvari u Žandarmeriji. To je bila degradacija Žandarmerije i degradacija Ministarstva u celini. Još kad tome dodamo, kako se priča, da je na radnim sastancima u Žandarmeriji glavnu reč imala njegova supruga…. blamaža je bila još veća. Žandarmeriji ne trebaju neostvareni vojni kadrovi. Takvi potezi deluju demotivišuće na zaposlene u Ministarstvu, jer je to jasna poruka: „Ma koliko i ma kako vi dobro radili, vi niste dovoljno dobri, zato ćemo dovesti one koje nisu bili dovoljno dobri na nekom drugom mestu, jer su oni i kao takvi daleko bolji od vas.“ Nije ovo karakteristično samo za Žandarmeriju, bilo je sličnih poteza i u nekim drugim organizacionim jedinicama Ministarstva.

SZI: Ne čini li Vam se da i u Ministarstvu ima onih kojima je prevashodni cilj da postanu generali, pa čak i bez ikakvog utemeljenja u zakonu i u aktima o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji.

Glišo Vidović: Dobro ste to primetili. Dodela generalskih činova u Ministarstvu je postala sredstvo korupcije kojim visoki rukovodioci vezuju za sebe pojedince od kojih se očekuje lojalnost ili ih nagrađuju za već pokazanu privrženost. To nije karakteristično samo za sadašnje rukovodstvo, bilo je toga i ranije, ali je u sadašnjem trenutku to dovedeno do besmisla, odnosno do obesmišljavanja generalskih činova. Kako drugačije tumačiti činjenicu da je generalski čin dodeljen licu iz Sektora za zajedničke poslove. Pa, jedna od zamerki stranaca pre desetak godina je bila militarizacija, kako su oni tumačili uvođenje činova u Ministarstvo, zbog čega su ovi i ukinuti u svim organizacionim jedinicama osim u onim paravojnim gde činovi jedino i imaju smisla. Da ne bude zabune, kad kažem paravojne, mislim na legalne paravojne formacije u Ministarstvu poput Žandarmerije, SAJ-a i PTJ-a.

Nastaviće se …