Крај голготе запослених и победа ССП: Првомајско васкрснуће старих решења!

ССП није окренуо и други образ, већ оберучке прихватио наметнуту борбу. Данас смо победоносно дочекали васкрс закона и правде! "Анализа ризика" је дефинитивно и бесповратно завршена прича.

Крај голготе запослених и победа ССП: Првомајско васкрснуће старих решења!
Share Button

Београд, 30.04.2016. године, – Уочи два велика празника, верског и радничког, који се ове године поклопише, са великим поносом обавештавамо чланове и све запослене у Министарству унутрашњих послова, али пре свега колеге који су били распоређени на радна места у вези са анализом ризика, да је њиховој муци најзад дошао крај. Послодавац је коначно и јавно признао пораз и почео да уручује решења о распоређивању, којим се колеге враћају на своја стара/нова радна места.

Баш онако како смо по први пут најавили почетком марта у нашем тексту „Крах анализе ризика„, а касније потврђивали такву информацију у извештајима са редовних састанак у Кабинету министра, тај чудновати и накарадни покушај рационализације доживео је свој потпуни крах, људи се враћају на своја радна места а број запослених у МУП-у је смањен природним одливом, односно добровољним раскидима радног односа и одласцима у пензију.

Подсећања ради, а са нескривеним великим поносом, поновићемо део речи из тог текста и овог пута:

„Сва ова дешавања око „анализе ризика“ представљају велики пораз послодавца и најодговорнијих за реализацију рационализације. Али је ово и велика победа Синдиката српске полиције који се од почетка супроставио оваквом начину „рационализације“, указивао на грешке и незаконитости. Обратили смо се и Поверенику Шабићу, Заштитнику Јанковићу и Уставном суду. Победа је и свих других синдиката који су јасно дигли глас и рекли свој суд о томе да је ово било сулудо. Нажалост, осим оних који су се храбро и веома делотворно супротставили овом безумљу, било је и оних који су се углавном усредсредили на објашњавање ситуације и на веома млаке, алибија ради, покушаје да ситуацију измене и поправе само за своје чланове, а поједини се готово ниједном речју нису успротивили и стали у заштиту запослених, па чак и отворено стали на страну безакоња. На читациома је да процене који су то синдикати. Довољно је „прочешљати“ сајтове свих синдиката у Министарству и видеће се колико је ко и шта урадио.

Ово је велика победа синдикализма у Министарству уопште, јер су сви релевантни синдикати, иако разједињени, без икакве координације и заједничког деловања, успели да створе синергију која се показала довољном да, барем у овом тренутку, спречи негативне последице једне, у суштини, дилетантске замисли неодговорних креатора „рационализације и декриминализације“. Ово је победа и разума и закона! Ово је шамар неукима и бахатима!

Ово је истовремено и порука свима онима сумњичавима који су беспоштедно критиковали рад синдиката у Министарству, који су некритички доводили у питање потребу постојања синдиката уопште, који су говорили да је свеједно да ли имамо синдикате или не, да су сви синдикати исти: НИЈЕ СВЕЈЕДНО!!! НИСМО СВИ ИСТИ!!! Дођите, придружите нам се, заједно смо јачи!!! Довољно је мало храбрости и мало воље.“

После овог текста, објављеног првог марта, као по нечијој команди, кренули су напади, вређање и омаложавање Синдиката српске полиције. Оптуживали су нас да обмањујемо и лажемо чланове и друге запослене, да користимо њихову несрећу за нашу промоцију. Упоређивали су нас са хулиганима и криминалцима. Говорили су да смо синдикат овог или оног руководиоца.  Да ли је то говорила љубомора оних који су се себично борили и изборили само за своје активисте, или пак сујета и злоба оних који су борбу предали без испаљеног метка, сложивши се са предлогом начина рационализације, остало је нејасно а ради се вероватно о свему томе заједно.

Нажалост, оно што ми нисмо успели да отклонимо, и нико никада неће, јесте то да су колегама, који су били у проблему, трајно остале ружне успомене на тај период, нервоза, страх, душевни бол, патња њихових породица… Само они сами знају кроз шта су пролазили и како им је било, а нама који смо са њима разговарали и давали им подршку остаје људска нада да до тога неће поново доћи. Али нам остаје и синдикални задатак да то убудуће унапред спречимо и не дозволимо поновну голготу запослених.

За тако нешто потребна је још већа снага Синдикату српске полиције, а она долази из мотивисаности и стручности активиста (што нам не мањка) али и из бројности чланства! Својим радом, залагањем и крајњим резултатом, на крају крајева, оправдали смо сврху постојања синдиката, заштитили смо стотине запослених! Овог пута позитиван резултат, срећом, није изостао, али све и да јесте, крајње време је да запослени схвате да без синдиката не могу. Да су послодавцу и држави само бројке, већ сада, а да ће у будућности то бивати све израженије. Синдикат је та велика породица која штити своје чланове од самовоље послодавца.

Коначно, поред свести о потреби чланства у синдикату, запослени треба да јасно разлуче ком синдикату ће припадати. Запослени морају да схвате да посао синдиката није онај којим се неки баве – да им купује климе, рачунарску опрему или делове униформе. Посао синдиката није ни да се бави трговином гардеробом и посуђем, да те гуликоже, трговце, доводи у службене просторије и, на тај начин, колегама избија последњи динар из џепа. Посао синдиката није ни да запослене обмањује чудесним кредитним картицама и уводи их у дужничко ропство. Синдикати који раде побројано су у ствари признали своју немоћ и свој пораз!

Сврха постојања синдиката јесте да послодавца натера на све то, да нам послодавац обезбеди зараду достојну човека, да нам набави и рачунарску и другу опрему, нове униформе и возила. Натерати послодавца да нам обезбеди безбедне услове рада, да нас законом заштити а нашој деци купи новогодишње пакетиће, како је то случај у свакој нормалној фирми. То мора бити циљ сваком синдикату.

Синдикату српске полиције свакако то јесте циљ али до његовог остварења се не може преко ноћи. Синдикат није неко страно, отуђено тело – синдикат чине сви његови чланови. Потребна нам је свака могућа подршка запослених. Време је да запослени препознају и почну да разликују рад сваког појединачног синдиката, да се не крију иза пароле „сви су исти“, већ да исчлањењем казни оне који не оправдавају поверење а да својим чланством подрже онај синдикат за који процене да вреди.

Јер нама репрезентативност није циљ већ средство за још снажнији отпор вољи послодавца. А ово је била само прва фаза и права борба тек предстоји. Не заборавите, или прочитајте ако већ нисте, члан 172. новог Закона о полицији и биће вам јасно о чему причамо.

Шеф службе за инфомисање ССП
Миле Лазаревић

Коментари:

Коментар

Морате бити пријављени да бисте оставили коментар Пријави се!