Подизање оптужнице против полицајца Саше Пејовића, возача начелника Управе саобраћајне полиције генерала Драгише Симића пропагандни је потез смишљен да се полицајац најнижег ранга искористи као жртвено јагње у заштити недодирљивих.

Читава прича, медијски је искоришћена и спинована од самог почетка наводима о такозваном угрожавању безбедности колоне службених возила која је обезбеђивала председника државе Томислава Николића.

Од избијања читаве афере, у медијима су објављиване разне приче да колона службених возила није имала укључена светла за сигнализацију па самим тим возачи и нису могли да знају да ли су возила под пратњом. Да је возилом које је пресекло колону управљао лично генерал Драгиша Симић, односно да је био присутан у возилу на месту сувозача и тражио од возача да „дода гас“.

Тих дана чуле су се изјаве из МУП-а да је могуће утврдити идентитет возача који је угрожавао колону прегледом сигурносних камера са наплатне рампе и да ће све изаћи на видело. На жалост, и поред велике помпе, до данас нико из Министарства није објаснио шта се заиста десило и објавио снимак са наплатне рампе.  Сада наједном, оптужује се искључиво возач који  је слушао свог претпостављеног.

Сви ми који радимо у полицији знамо да најнижи полицијски службеник, возач, објективно није у могућности да одбије захтев претпостављеног – да пожури и “дода гас“. Функционери и старешине увек негде журе, они не обраћајући пажњу на дозвољену брзину кретања, за њих закони у главном не важе јер њима нико не може, као и у овом случају. Због тога им држава купује брзе и луксузне аутомобиле, екстра класе који могу свуда стићи за минимално време.

Очито је да је и у овом случају, неко је журио кући, па је возач морао да „притисне гас“, а сигурно је и то да није могао знати ко је у колони возила, нити му је била намера да угрози председника државе.

Сада долазимо до тога, да ће епилог читаве афере бити да ће колега Саша Пејовић морати да преузме одговорност, јер други нема ко. Било би врло незгодно оптужити новопеченог генерала полиције,  начелника Управе саобраћајнe полиције, и хероја који хвата криминалце да има икакве везе, чак и моралне, за угрожавање безбедности председника државе.

На жалост, плашимо се да истину никада нећемо сазнати јер је обичан полицајац – возач, само потрошна роба која служи за жртвовање. А то није усамљени случај, примера има много.

Многе колеге полицајци које возе високе старешине и функционере, морају да слушају и испуњавају туђе жеље често невољно кршећи саобраћајне прописе да би стигли на време и показали своју умешност и оданост. Те колеге немају могућност да одбију захтеве претпостављених или могућност да се некоме жале, а они који се одлуче и скупе храброст и то учине завршавају на нижим и мање плаћеним радним местима. Управо због тога они ћуте или преузимају одговорност  јер са ниским примањима не могу да преживе.

Плашимо се да је и колега Саша Пејовић у врло сличној ситуацији, да штити претпостављеног односно да је приморан да изиграва жртвено јагње.

Шеф службе за информисање и портпарол
Синдиката српске полиције
Драган 
Жебељан

Број: 10-01/013
Београд, 26.01.2013.год.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.