Podizanje optužnice protiv policajca Saše Pejovića, vozača načelnika Uprave saobraćajne policije generala Dragiše Simića propagandni je potez smišljen da se policajac najnižeg ranga iskoristi kao žrtveno jagnje u zaštiti nedodirljivih.

Čitava priča, medijski je iskorišćena i spinovana od samog početka navodima o takozvanom ugrožavanju bezbednosti kolone službenih vozila koja je obezbeđivala predsednika države Tomislava Nikolića.

Od izbijanja čitave afere, u medijima su objavljivane razne priče da kolona službenih vozila nije imala uključena svetla za signalizaciju pa samim tim vozači i nisu mogli da znaju da li su vozila pod pratnjom. Da je vozilom koje je preseklo kolonu upravljao lično general Dragiša Simić, odnosno da je bio prisutan u vozilu na mestu suvozača i tražio od vozača da „doda gas“.

Tih dana čule su se izjave iz MUP-a da je moguće utvrditi identitet vozača koji je ugrožavao kolonu pregledom sigurnosnih kamera sa naplatne rampe i da će sve izaći na videlo. Na žalost, i pored velike pompe, do danas niko iz Ministarstva nije objasnio šta se zaista desilo i objavio snimak sa naplatne rampe.  Sada najednom, optužuje se isključivo vozač koji  je slušao svog pretpostavljenog.

Svi mi koji radimo u policiji znamo da najniži policijski službenik, vozač, objektivno nije u mogućnosti da odbije zahtev pretpostavljenog – da požuri i “doda gas“. Funkcioneri i starešine uvek negde žure, oni ne obraćajući pažnju na dozvoljenu brzinu kretanja, za njih zakoni u glavnom ne važe jer njima niko ne može, kao i u ovom slučaju. Zbog toga im država kupuje brze i luksuzne automobile, ekstra klase koji mogu svuda stići za minimalno vreme.

Očito je da je i u ovom slučaju, neko je žurio kući, pa je vozač morao da „pritisne gas“, a sigurno je i to da nije mogao znati ko je u koloni vozila, niti mu je bila namera da ugrozi predsednika države.

Sada dolazimo do toga, da će epilog čitave afere biti da će kolega Saša Pejović morati da preuzme odgovornost, jer drugi nema ko. Bilo bi vrlo nezgodno optužiti novopečenog generala policije,  načelnika Uprave saobraćajne policije, i heroja koji hvata kriminalce da ima ikakve veze, čak i moralne, za ugrožavanje bezbednosti predsednika države.

Na žalost, plašimo se da istinu nikada nećemo saznati jer je običan policajac – vozač, samo potrošna roba koja služi za žrtvovanje. A to nije usamljeni slučaj, primera ima mnogo.

Mnoge kolege policajci koje voze visoke starešine i funkcionere, moraju da slušaju i ispunjavaju tuđe želje često nevoljno kršeći saobraćajne propise da bi stigli na vreme i pokazali svoju umešnost i odanost. Te kolege nemaju mogućnost da odbiju zahteve pretpostavljenih ili mogućnost da se nekome žale, a oni koji se odluče i skupe hrabrost i to učine završavaju na nižim i manje plaćenim radnim mestima. Upravo zbog toga oni ćute ili preuzimaju odgovornost  jer sa niskim primanjima ne mogu da prežive.

Plašimo se da je i kolega Saša Pejović u vrlo sličnoj situaciji, da štiti pretpostavljenog odnosno da je primoran da izigrava žrtveno jagnje.

Šef službe za informisanje i portparol
Sindikata srpske policije
Dragan  Žebeljan

Broj: 10-01/013
Beograd, 26.01.2013.god.