Посао је државни, ал одговорност и штета су лични!
Полицијском службенику је сваким даном све теже да обавља своје основне полицијске послове. У данашњим условима рада он мора да улаже изузетне напоре како би постигао и редовне а камоли извандредне резултате рада, а наравно, за то да буде скромно награђен. Скривање криминалаца испод маски људских и мањинских права, значајан утицај политике, израженији него раније, лоше законске одредбе које ограничавају полицијског службеника у обављају службених радњи и примени овлашћења, само су неки од фактора који дестимулишу полицијског службеника. Кад на то додамо још и срамотне пресуде (не)зависног судства, које у сарадњи са препаметним и набеђеним тужиоцима, већином пресуђују у корист оне друге стране, довели су до тога да је полицијски службеник постао задња лествица у систему безбедности.
Наведено депримира полицијске службенике, уверава их да је борба за правду илузија и губљење времена, постају разочарани, губе вољу за рад, страхују за своју егзистенцију и безбедност, трпе велики притисак, постају несигурни у поступањима и све то се манифестује на терену.
И поред свега тога, велика већина полицијских службеника се труди да свој посао обавља максимално професионално, сакривајући емоције и приватне проблеме, знајући унапред да ће се наћи у небраном грожђу. Јер како год да се окрене, како год поступили, неписано је правило да се увек после добре интервенције нешто лоше деси. Да ли су то претње, уцене, узнемиравања телефоном, оштећење имовине, сачекуше, приватне тужбе, свеједно је, притисак и страх од неочекиваног увек постоји. Врло често тај полицајац доживи и мобинг и злостављање на раду од стране претпостављених, а опет баш због доброг рада и поступања – као својеврсна казна јер је дирнуо у посао некоме довољно моћном и утицајном.