Posao je državni, al odgovornost i šteta su lični!
Policijskom službeniku je svakim danom sve teže da obavlja svoje osnovne policijske poslove. U današnjim uslovima rada on mora da ulaže izuzetne napore kako bi postigao i redovne a kamoli izvandredne rezultate rada, a naravno, za to da bude skromno nagrađen. Skrivanje kriminalaca ispod maski ljudskih i manjinskih prava, značajan uticaj politike, izraženiji nego ranije, loše zakonske odredbe koje ograničavaju policijskog službenika u obavljaju službenih radnji i primeni ovlašćenja, samo su neki od faktora koji destimulišu policijskog službenika. Kad na to dodamo još i sramotne presude (ne)zavisnog sudstva, koje u saradnji sa prepametnim i nabeđenim tužiocima, većinom presuđuju u korist one druge strane, doveli su do toga da je policijski službenik postao zadnja lestvica u sistemu bezbednosti.
Navedeno deprimira policijske službenike, uverava ih da je borba za pravdu iluzija i gubljenje vremena, postaju razočarani, gube volju za rad, strahuju za svoju egzistenciju i bezbednost, trpe veliki pritisak, postaju nesigurni u postupanjima i sve to se manifestuje na terenu.
I pored svega toga, velika većina policijskih službenika se trudi da svoj posao obavlja maksimalno profesionalno, sakrivajući emocije i privatne probleme, znajući unapred da će se naći u nebranom grožđu. Jer kako god da se okrene, kako god postupili, nepisano je pravilo da se uvek posle dobre intervencije nešto loše desi. Da li su to pretnje, ucene, uznemiravanja telefonom, oštećenje imovine, sačekuše, privatne tužbe, svejedno je, pritisak i strah od neočekivanog uvek postoji. Vrlo često taj policajac doživi i mobing i zlostavljanje na radu od strane pretpostavljenih, a opet baš zbog dobrog rada i postupanja – kao svojevrsna kazna jer je dirnuo u posao nekome dovoljno moćnom i uticajnom.