Skip to main content

Ознака: репрезентативни синдикати

Једно је сигурно репрезентативни синдикати бију туђе битке!

Napisao/la Милан na . Objavljeno u Ауторски текстови. 2 коментара на Једно је сигурно репрезентативни синдикати бију туђе битке!

Синдикализам у Министарству унутрашњих послова је релативно млад. Тако млад и уједно тако истрошен, излизан, запрљан… Питамо се зашто је толико мало времена потребно да се контаминира оно што вековима уназад није када је реч о синдикализму у општем смислу успело разним групама и системима на светском нивоу…? Синдикализму у МУП-у је било потребно мање од деценије да системски готово искорени оно што је смисао синдикализма, а то је вера код људи, код запослених да уједнињени и доследни могу и да хоће да се изборе за боље сутра…

Како се успева искоренити код људи вера и нада да би могло бити боље и да је потребно да запослени буду хомогени управо на сликовит начин илустроваће данашња емисија на телевизији са националном фреквенцијом „N 1“. Неки би рекли „америчка телевизија“, други „једна од ретких без утицаја-слободна“, али ми је зовемо телевизија са националном фреквенцијом. За нас је онда као и свака друга телевизија. Дакле, данас у 17,15 часова имаћемо прилике да гледамо мегдан два реперезентативна синдиката како ће укрстити мачеве и из свих могућих оружја ударити једни на друге у покушају да објасне грађанству Србије, а уједно и запосленима у МУП-у како су они баш ти којима је потребно указати поверење, који су прави, који су чисти, који су сјајни и који их заступају на најбољи могући начин; те како су они други све супротно од ових првих и како је неопходно обрисати их са синдикалне сцене МУП-а. Да ли су и да ли ће икада ови представници сести за сто и да се договоре око конкретних корака не би ли заједно наступили према послодавцу а како би нама радницима било боље и како би се изборили за бољи статус и већа права… ? Пре ће астероид ударити у земљу, него што ћемо то доживети, на жалост, па зато нам и јесте овако!

За недовољно упућене ваљало би напоменути да у МУП егзистира преко 30 синдиката од којих се само њих четири могу назвати синдикатима према броју чланова наравно, остало је све лош покушај појединаца али и послодавца кроз историју синдикализма. Од та четири синдиката два су репрезентативна. Оно што је трагично јесте да су оба репрезентативана синдиката сврстана, што му дође као приклон одређеним структурама обично политичким, те су тако једни уз власт док су други уз опозицију. Сада полако ствари постају јасније… Дакле немамо ми овде борбу за људска права, за права радника… Ми овде имамо политичку борбу… Битно је сврстати се, бити црн или бео, леви или десни. Поставља се питање где смо ту ми запослени у МУП? Где су наша права? Ко их заступа, како и на који начин? Једно је сигурно репрезентативни синдикати бију туђе битке ! Они више нису у служби свога чланства, запослених. Они се не боре да би смо задржали стечена права и изборили се нова већа и достојна човека у 21. веку. Где се и за кога боре више није тајна, свима је јасно.

Данас је најтеже бити несврстан! Ако ниси леви онда си десни, ако ниси десни онда си леви… Не можеш бити у средини… или си наш или си њихов и тако у круг… Синдикат српске полиције је сврстан и он је на страни запослених у МУП, али то сврставање је имагинарно оно не постоји нити се прихвата, од ССП-а се очекује све само да не буде несврстан али ССП иако указује на своју сврстаност а то је синдикализам, права радника и борба за бољи статус и већа права не признаје му се то. Супротно Уставу, законима и свим подзаконским актима отет је статус репрезентативности ССП-у. За нас је то само део борбе и ствар процеса, јер једно је сигурно многи су долазили и одлазили али ССП је увек био ту за све запослене и одолевао и временима и људима и тако ће и даље бити.

Позивамо све запослене да угасе ТВ и упале мозак, попуне приступницу ССП-а и дају још већу снагу и легитимитет једином достојном да носи име синдиката у МУП!

Служба за информисање ССП

ПОКЛОН ЧЕСТИТКЕ: ЗАШТО 1000 А НЕ 9000 ДИНАРА?

Napisao/la Миле Лазаревић na . Objavljeno u Обавештења. Нема коментара на ПОКЛОН ЧЕСТИТКЕ: ЗАШТО 1000 А НЕ 9000 ДИНАРА?

По први пут после 15 година Министарство унутрашњих послова исплатило је новчану поклон-честитку деци запослених поводом Нове Године. Људи су углавном задовољни, има и незадовољних висином исплаћеног износа, а верујемо да ником није превише и да је новац добродошао свакоме.

Ако знамо да је ово прва исплата те врсте након пуно, пуно времена, онда морамо бити задовољни. Али ако знамо висине новчаних износа које добијају деца запослених у јавним предузећима (листом губиташким), онда места незадовољству итекако има. Али и реалног простора за унапређење.

Не желимо овде да судимо чија је кривица на делу, да ли послодавца који ће увек тежити да исплати што мање новца, или пак репрезентативних синдикалних централа које су у више наврата доказале своју неспособност и неефикасност у заштити радних права својих чланова. Само ћемо предочити чињенично стање и поставити неколико питање свим читаоцима.

Законски основ за исплату оваквог поклона лежи у Закону о раду који у члану 119. предвиђа могућност и као максимални износ поклона одређује „неопорезиви износ“, што опет по Закону о дохотку грађана у овој години износи 9.313,00 динара.

Посебним колективним уговором за државне органе предвиђена је обавеза послодавца да је „дужан да обезбеди деци запослених старости до 15 година поклон за Нову годину – новчану честитку у вредности до неопорезивог износа који је предвиђен законом којим се уређује порез на доходак грађана.

Дакле, исплатом било ког износа у распону од 1,00 па до 9.313,00 динара послодавац формално испуњава своју уговорну обавезу и места било каквим утужењима нема!

Надам се да је сада мало јаснија незавидна позиција запослених у МУП?!

Дужни смо додати још и то да се путем ПКУ може уговорити и исплата виших износа од неопорезивог, само што би се на тај део плаћао порез. Такође, може се уговорити давање поклон-честитке и деци старијој од 15 година, с тим да се и у том случају плаћа порез. Значи, могућности су велике само репрезентативни синдикати требају бити довољно јаки, довољно убедљиви на преговорима са послодавцем.

А предуслов синдикалне јачине јесте чист образ руководства и бројност чланства. Имају ли то данас синдикати у Србији?

Постављамо питање да ли је било толико тешко избацити ту једну малу реч „ДО“, па да износ не буде „до неопорезивог износа“ већ да прецизно буде одређен? Да ли је било тешко макар одредити неку минималну границу испод тих девет хиљада али барем у износу од, на пример, пет хиљада динара?

Ако су то већ пропустиле да ураде синдикалне централе, да ли су наши репрезентативни синдикати уопште покушали тако нешто да предложе? Или су били тако кратковиди и борећи се међусобно, занемарили тако битну одредбу у ПКУ?

А питање морамо да поставимо и вама, колегинице и колеге – да ли добро размислите, кад попуњавате приступницу, чију приступницу попуњавате? Коме дајете свој новац и своје поверење? Или то урадите, тек онако, реда ради, тек да сте чланови било ког синдиката јер „сви су синдикати исти“?

Нисмо сви исти, не дозвољавамо да тако буде! Разликујемо се! Наши чланови то знају. А сазнаће и сви запослени врло брзо, јер ћемо, верујемо, и ми учествовати у преговорима за склапање следећег ПКУ!

Служба за информисање ССП
Миле Лазаревић

Командире, не хвалите се туђим радом!

Napisao/la Миле Лазаревић na . Objavljeno u Обавештења. Нема коментара на Командире, не хвалите се туђим радом!

Након скоро три месеца борбе, коју је водио Синдикат српске полиције, за исплату посебне накнаде полицијским службеницима Полицијске управе у Врању, ангажованим на раду са имигрантима у месецу децембру прошле године, коначно ће исплата зарађеног новца бити извршена до краја ове седмице. То нас, међутим, није спречило да поставимо питање одговорности оних који су нерадом или неодговорношћу допринели том маратонском поступку.

Нисмо планирали ни да објављујемо овакву вест јер се ту заиста немамо чиме дичити и поносити – једва се изборисмо за исплату зарађеног! Јака ствар! Али, с обзиром да се један репрезентативан синдикат, Независни синдикат полиције или, како то они воле за себе да кажу, „највећи синдикат“, хвали том исплатом као својим великим успехом, не можемо да останемо неми. И то из више разлога.

Најпре, морамо да кажемо да је тужно по синдикализам и све запослене у МУП, када се репрезентативан синдикат хвали таквим „резултатима“! Још тужније је када се тај синдикат, у недостатку свог рада, хвали туђим трудом, туђим потрошеним временом.

Историју наше борбе за исплату те накнаде немамо уопште потребу да доказујемо, остала је забележена и може се видети на нашем сајту у текстовима извештаја са месечних састанака у Кабинету, где је то питање у континуитету било на дневном реду. Али смо дужни истину нашим члановима и свим запосленима.

Независни синдикат полиције ни на који начин није учествовао у решавању овог проблема, напротив њихов представник у Врању је човек који се пре може назвати делом тог проблема. Наиме, члан ИО НСП из Врања, који се данас хвали некаквим резултатом, командир је Полицијске станице у Прешеву, Марјан Петровић. Командир са израженим начелничким амбицијама, по добром старом обичају тог синдиката.

Подсетимо, реч је о једном од дугогодишњих руководилаца ПУ Врање, ПУ у којој годинама нису издавани налози за прековремени рад. Тако да су приче о синдикалним успесима руководиоца који не поштује основна права запослених – у најмању руку лицемерне. Јер, док у ПУ Врање није заживео ССП, запослени, а богами и руководиоци нису знали како изгледају налози за прековремени рад. А хвалити се исплатом посебне накнаде једнако је хвалити се исплатом путних трошкова – и у једном и у другом случају реч је о неотуђивом праву запослених.

Командир полицијске станице Прешево, господин Марјан Петровић, никако не може бити заслужан за решавање овог проблема кашњења у исплати зарађеног, већ напротив, као руководилац он је један од одговорних за то. Он је део МУП-ове администрације, оличења спорости и склоности ка компликовању и најједноставнијих процедура. Господин Петровић је морао да по службеној дужности, као старешина људи који су оштећени, покрене то питање и ургира решавање, а не да, како су цинично навели „чека да му се обрате запослени“, и то исти они којима је старешина!!!

О поверењу запослених у ПС Прешево најбоље говори податак да су преко 90% њих чланови управо нашег синдиката. Синдиката српске полиције чији активисти стоје уз људе у строју, на пункту или у рову, деле храну и воду са њима. Не седе у топлим командирским канцеларијама, не командују и дисциплински не гоне своје колеге! Наши активисти дисциплинске пријаве пишу против старешина, по заслузи.

Синдикат српске полиције наставља искрену борбу, а запослени нека и надаље цене и добро промисле којем синдикату ће дати поверење. Да ли ће бити чланови синдиката који се бори за њихов интерес или ће ићи у синдикате који су, њиховим новцем, спонзори послодавца.

Служба заинформисање ССП
Миле Лазаревић

Синдикат данас (3): зашто су синдикати у МУП-у немоћни и слаби?

Napisao/la Зоран Стојчић na . Objavljeno u Ауторски текстови. Нема коментара на Синдикат данас (3): зашто су синдикати у МУП-у немоћни и слаби?

У данашње време новац има веома велику, пресудну вредност и од њега зависи стање у друштву. Он нам даје услове за моћ и  независност, али нам даје и социјални престиж. Наравно, новац је и главно оружје синдикатима у борби за права радника, где се јачина синдиката осим у броју чланова, огледа у њиховој финансијској структури. Међутим, поставља се питање да ли синдикати рационално располажу новцем који поседују, прикупљеним највећим делом од чланарине и малим процентом од донација?

Хтели то да признамо или не, синдикализам у МУП-у је огледало синдикализма у Србији. Слабости синдиката се огледају у нетранспарентном пословању, недовољном укључивању чланова у доношењу одлука и њиховом избору у органе синдиката. Синдикате красе доживотни, нестручни или компромитовани руководиоци којима је дата велика моћ одлучивања. Наравно добар број њих има старе, добро познате склоности,  њихов је превасходан циљ добијање материјалне и финансијске користи од синдиката.  Све ово за последицу има разочарење радника у синдикате,  промену њихове свести и погледа на синдикализам.

У МУП-у постоји 29 званично регистрованих синдиката. Да је много, много је, сви то знамо, али што више  мањих синдиката имамо, већи су слабији. А то и јесте циљ сваког послодавца. Разлог формирања великог броја патуљастих синдиката, углавном, није вера у боље сутра или могућност да са десетак или пар стотина чланова-познаника могу нешто добро да учине за све нас. Ако погледамо њихова руководства слика ће бити много јаснија. Углавном су то сада бивши руководиоци већих синдиката, навикнути на одређене привилегије и личне користи.

Међутим, чија је кривица за постојање оволиког броја синдиката, где је нужна последица (па и циљ?) слабљење већих синдиката и губитак поверења чланова у све друге? Одговор није једноставан али, нажалост, кривица је обострана. Кривица великих синдиката састоји се у томе што су горе поменутим слабостима дозволили своје урушавање, а одговорност запослених лежи у томе што дају поверење таквим синдикатима, које оснивају и воде више пута компромитовани лидери. Ево једног примера:  Бивши члан руководства једног репрезентативног синдиката који је због малверзација са новцем добио кривичну пријаву од дојучерашњих сабораца, и истеран из истог, оснива други мањи синдикат и  привлачи неколико стотина чланова-познаника. Док је тако јачао, дешавале су се чудне ствари. Једна од тих је, да је тај човек, судећи према новинским чланцима, на ауто-путу у цивилу , службеним возилом изигравао саобраћајца, заустављао возила и тражио новац. Наравно, био је пријављен, потом ухапшен и задржан неколико дана у притвору али нечијом „добром“ вољом бива ослобођен.  Да невоља за њега буде већа, из синдиката чији је главни оснивач бива истеран, да би недуго затим, формирао још један, још мањи синдикат са једва  стотинак чланова. Трећи по реду синдикат.  Питање је да ли то његови чланови знају, а ако знају нек размисле да ли би таквој особи дали да им причува новац?

Репрезентативни синдикати у МУП-у су сваким даном све слабији у броју чланова и њиховом поверењу. Разлоге сви знамо: неуспели штрајк 2014 године, веома брзо напредовање њихових руководиоца, неслагање са осталим синдикатима и неприхватање понуђене сарадње, нетранспарентност, нерешавање проблема првенствено својих чланова, па потом и осталих запослених, незаинтересованост и недовољно укључивање у доношење законских и подзаконских прописа, бланко сагласност на „анализу ризика“ итд. У циљу прикривања своје немоћи али и свог нерада, њихова политика се свела пре свега на „куповину“ чланства. То је један вид старог али успешног „синдикализма“ у Србији где новчаним давањима пре свега новим члановима, покушавају да одрже привид јаких синдиката, притом слабећи своје финансије, које су неопходне за ону праву, јаку и организовану синдикалну борбу. Гледајући њихове сајтове и фејсбук странице можемо видети хвалоспеве о томе како су, рецимо, новим члановима купили штампач, рачунар, поправили возило, купили део униформе, опремили службене просторије, организовали прославе и слично. Практично тиме синдикати преузимају обавезе послодавца и новцем чланова финансирају МУП. А при томе ретко који истински проблем запослених успевају да реше…

Права синдилна борба подразумева усмеравање свих потенцијала, па и финансија којима синдикат располаже, у циљу притиска на послодавца да горе поменуте ствари обезбеди, из његовог испланираног буџета. Иако знамо да је рак-рана МУП-а недовољан и лоше планиран буџет и да синдикат није дужан нити обавезан да крпи рупе помажући им на горе поменуте начине, већина синдиката, укључујући и репрезентативне, ипак то раде. С једне стране задовољан послодавац, ослобођен бриге за своје обавезе, а са друге стране лажно задовољни чланови који су одавно навикнути на то. Послодавац задовољно трља руке – социјална тензија је пала. Због таквог односа према члановима, они временом почињу да гледају на синдикате као на неког коме је ДУЖНОСТ да им обезбеди папир, штампач, рачунар, пакетић, новчану помоћ, путовање, полутке на рате и сл. При томе заборављајући, додуше не својом већ кривицом синдиката, главну и основну сврху оснивања и постојања сваког синдиката – истинску борбу за заштиту њихових права и побољшање услова рада. Како се борити да нам буде боље када су расходи скоро свих синдиката за горе поменуте ствари 70-90% целог буџета? Како имати јак и независтан синдикат способан за дуготрајан исцрпљујући штрајк, који располаже финансијским могућностима да за време штрајка свим члановима гарантује исплату пуне зараде?

Да ли ћемо коначно да схватимо да смо чувених 10.000 динара које смо добијали сваког месеца изгубили због таквог односа, где је боље да се учланимо у други синдикат који нам, рецимо, за рођење једнократно даје 15.000, а „онај тамо“ ССП 10.000? А због оног што нам дао 15.000 за рођење детета остадосмо без свакомесечне „десетке“.

Да ли ћемо почети сви да се, као репрезентативни синдикати, за наша права боримо куповином штампача, униформи, рачунара, полутки на рате или ћемо се уозбиљити и већ једном схватити да синдикат мора чувати и јачати своје финансије за убудуће?

Управо их горе поменутих разлога, иако ССП, за разлику од других синдиката, свакодневно јача и расте, нема још увек довољну снагу да сам промени неке ствари у глобалу, а које се тичу повећања плате, добијање нових возила итд. Ми поштујемо новац наших чланова и не расипамо га, акумулирамо га у буџет и штрајкачки фонд, улажемо у наше активисте, трошимо га на обилазк организационих јединица где решавамо проблематику где год се појавимо.

Када запослени у МУП пажљиво прочитају овај текст, схвате његов циљ и сви заједно променимо угао гледања на синдикате, можемо очекивати да нам ускоро буде боље. А до тада, пружите подршку ССП јер смо једни од ретких заговорника оне праве синдикалне борбе, финансијски транспарентни, отворени за сарадњу са другима и без шарених лажа за чланове. Истину на видело па ма колико болна да је.

Уосталом, мото овог синдиката јесте: ЗАДОВОЉАН ЧЛАН, ЈАК СИНДИКАТ!!!

Служба за информисање ССП
Зоран Стојчић

Синдикат данас (2): како унапредити синдикални рад?

Napisao/la Миле Лазаревић na . Objavljeno u Ауторски текстови. Нема коментара на Синдикат данас (2): како унапредити синдикални рад?

У данашње време људима је све теже и да замисле да неко некоме помаже тек тако и без задњих намера. Тешко им је да поверују у то да се неко бави синдикалним радом несебично. Уобичајена сумња је да синдикални активисти имају неки интерес, најчешће мисли иду ка томе да они – сигурно добијају новац за тај рад или имају додатне погодности, блиски су руководству послодавца па ће то искористити за напредовање, итд. Ма шта ту има да се мисли? И зашто баш да им помогнемо у остваривању личних амбиција. Ми ћемо добити шта?

Тешко је људима да схвате и прихвате чињеницу да је неко спреман да жртвује миран живот и слободно време да покуша променити на боље систем изнутра, да тај неко тек тако изабере тежак пут уместо да оклева и чека боља времена или једноставно да се препусти судбини.

А у ствари, не треба ту много да се  мисли. Ако сматрамо да постоји потреба да наша права и наши раднички интереси буду заштићени, требало би да и сами активно учествујемо и „узмемо ствар у своје руке“. Да сами одлучимо који људи ће да нас представљају. Да то омогућимо људима који нам уливају поверење, да делују и говоре у наше име и да им дамо пуну подршку. Морамо заувек оставити иза нас време када су људи на такве позиције именовани путем формалних или унапред режираних избора. Не треба препустити било коме да гласа и одлучује у наше име. Тек ако активно учествујемо у раду синдиката и избору руководства, тада имамо и морално право да критикујемо изабране, да им тражимо полагање рачуна али и оставке уколико не оправдају наше поверење.

Време је да и МУП схвати оно што успешни послодавци одавно знају – да ефикасне синдикалне или професионалне организације могу да буду изузетно корисне за било ког послодавца, јер преко њих добија праву повратну информацију не/задовољства радника. Информацију неискривљену страхом, неоптерећену болесном зависности и улизиштвом или пак наглашено стегнуту због хијерархијске структуре. Ова врста односа често може сачувати неку организацију од колапса, изазваног одвајањем руководства од реалности, претераним отуђењем руководства од запослених.

Могућности које пружа синдикално и друго удруживање не користе се довољно ефикасно у нашој земљи, ту смо јако далеко од жељеног у поређењу са земљама са развијеним цивилним друштвом. Стиче се утисак да се традиционални синдикати и професионалне организације, велике синдикалне централе у Србији, али и репрезентативни синдикати у МУП, углавном одржавају на инерцији чланства из прошлости, које се све више и више смањује. Имамо и много нових малих синдиката који, подстицани разочарењем и незадовољством или пак од стране послодавца, ничу свакодневно, али ту ипак нема довољно нових идеја, синдиката спремних да понуде алтернативу. Част изузецима.

Ипак, постоје разлози за оптимизам, јер видимо више позитивних резултата проистеклих из привременог или трајног удруживања. Запослени у јавном сектору, па и МУП, у последњих неколико година изгледа да доживљавају судбину оних који раде у приватном и потребан им је снажан и добро организован синдикат. Синдикат српске полиције доказао је да је у стању да покаже да у МУП раде живи људи, грађани Србије са именом и презименом, а не само анонимни бројеви. Надамо се да ће тај тренд да се у будућности настави и прошири!

Упркос одређеним ограничењима у остваривању права на слободу удруживања у МУП-у (нарочито у погледу спровођења ефикасних штрајкова), и даље има довољно механизама да утичемо и штитимо интересе запослених путем протеста, јавних кампања, тужби судовима због незаконитих одлука и слично. Наравно, основни услов за све то јесте активна подршка чланства. И укпрупњавање синдикалне сцене!

Времена се мењају и захтевају се нови односи са јавношћу и са чланством, што заузврат захтева реформу целокупног синдикалног покрета. Неизбежне су болне реформе свих синдиката, али оне генерално морају имати благотворан ефекат ако се правилно спроведу, а то се не може десити без сарадње људи који су свесни проблема у потпуности. Синдикати се морају одрећи неких људи који су годинама својеврсни синдикални фикуси, људи који годинама обављају одређене одговорне функције у синдикатима без икаквих резултата у раду. Савремени облици организације синдиката не смеју да дозволе постојање функционера који су само неми  посматрачи већ сви морају бити активни учесници и давати адекватан допринес.

Синдикат српске полиције од свог оснивања био је лидер у иновацијама у раду, приступима решавању проблема, предлагали смо решења, често и непопуларна, али сврсисходна и ефикасна. Све више и више људи почиње да схвата неопходност примене таквог приступа раду са члановима, решавању проблема, неопходност приближавања и изградњи поверења и сарадње са организацијама цивилног друштва и независним државним органима, тако да нема сумње да ће у нашем синдикату бити довољно људског капацитета за спровођење неопходних реформи и враћања синдикализма у МУП на „прави пут“!

Служба за информисање ССП
Миле Лазаревић

Синдикат данас(1): зашто бити члан?

Napisao/la Миле Лазаревић na . Objavljeno u Ауторски текстови. Нема коментара на Синдикат данас(1): зашто бити члан?

Никада није било више дилема него што је то случај данас – да ли су синдикати и други слични облици удруживања уопште добра или лоша ствар за запослене? Сви послодавци, у различитим областима, својски заступају савремену тезу да синдикати ништа корисно не раде већ коче реформе, а самим тим и економски и сваки други развој.

Послодавци понекад тврде да их синдикалне вође уцењују и прете им непотребним ударима и тако себи неовлашћено обезбеђују додатни приход или друге користи.

Сведоци смо постојања и таквих синдикалних лидера који показују животни стандард у нескладу са својим основним занимањима – наставници, рудари, поштанских радници, полицајци итд. Сведоци смо и метеорских каријерних успона појединих синдикалних лидера! На нека лица првих људи синдикалних организаџија навикли смо тако дуго да их узимамо здраво за готово, као да су рођени и да ће увек бити синдикалци. Највеће и најстарији организације међу њима имају моћне елементе корпоративне структуре.

Некада је то оправдано, некада не, али на синдикате по дифолту пада критика, слично као на политичке партије – да ништа корисно не раде и никоме не помажу, осим личном интересу малог круга људи блиских њиховим лидерима.

Дакле, намеће се закључак да су они заправо штетни облици удруживања запослених?

Међутим, људско памћене генерално је кратко, а сећање на историјске моменте изгледа још краће и лако се заборавља да већина права која уживамо данас нису одувек била ту и да су освајана у некој ранијој фази, често уз цену озбиљних жртвава, протеста, штрајкова, отпуштања са посла. То не значи да та права не могу врло лако бити изгубљена. Јесмо ли брзо заборавили блиску прошлост када смо радили и преко 250 сати месечно? Без увећања за ноћни рад, прековремени рад, рад на дан државних и других празника… Да ли је тако брзо избледело сећање на малтретирање полицајаца од стране надобудних старешина и кажњавање умањењем плате без повода и без права на жалбу?!

Права су изборена тешком муком а лако их можемо изгубити и због тога свако од нас мора да буде спреман, да лично учествује у заштити својих права и легитимних интереса. Ако нисмо спремни да дамо све од себе, не можемо ни да очекујемо добијање жељеног резултата. Када немамо довољно снаге да се сами одупремо, она се стиче удруживањем – формалним или не. Срећом, увек постоји могућност да удружимо снаге са људима који се боре за исте циљеве и заједничким напорима постигнемо жељено. Избор је само наш лични.

У већини случајева, међутим, људи схвате ову могућност, на другачији, тежи начин. Тек у, по њих лично, тешком тренутку, када су им директно угрожена права или интереси, одлучују да се придруже великој и јакој групи. Па чак и тада, када се нешто тако деси и одлуче се за придруживање синдикату, бринући само о себи, неки од њих и тада желе да остану анонимни и не подлегну ни минималном ризику.

Но, то их не лишава права да критикују оне који покушавају да учине нешто за опште добро. То их не спречава да поставе питање „Шта је то синдикат урадио за њих?“. Заборављају да синдикат није нека отуђена организација, страно ткиво на телу запослених, већ смо синдикат сви ми заједно.

Синдикат је јак онолико колико смо сложни и колико су активни и на борбу спремни сви његови чланови!

Служба за информисање ССП
Миле Лазаревић

Делују ли вам забринуто за судбину радника?!

Село гори, а репрезентативни се свађају!

Napisao/la na . Objavljeno u Обавештења. Нема коментара на Село гори, а репрезентативни се свађају!

Док нам МУП ставља омчу око врата, предлогом Уредбе о начину остваривања накнаде трошкова за долазак и одлазак са посла, све кунући се у Закон о полицији, а практично укидајући реалне накнаде путних трошкова, већина синдиката се понаша крајње неуобичајено.

ССП је наравно одмах јавно одбацио предлог текста Уредбе као неодржив и увод у озбиљне сметње у фунционисању службе, с обзиром на најмање 1/3 запослених који путују међуградским  превозом, за који неће следити било каква накнада. Подсећања ради, одмах након усвајања Закона, на који смо узалуд улагали амандмане, поднели смо иницијативу Уставном суду Србије са предлогом оцене неколико спорних чланова, међу којима и члан 189. на који се послодавац сада позива. О квалитету тог закона говори чињеница да је сам себи контрадикторан, јер у члану 155. став 5. стоји одредба: „Руководилац је дужан да у случају прековременог рада обезбеди полицијском службенику превоз, односно накнади трошкове превоза од места становања до места обављања прековременог рада и обратно.“ Дакле, приликом прековременог рада ће надокнадити комплетне трошкове, а приликом редовног рада не.

ССП ће помоћ потражити и од Повереника за заштиту равноправности јер је јасно да смо законом и предложеном уредбом дискриминисани у односу на све друге запослене у Србији. Такође, и од Заштитника грађана тражићемо мишљење и помоћ овим поводом.

Свакако нећемо да седимо скрштених руку и оптужујемо злу коб или судбину. Ал нећемо ни да ћутимо и правимо се да је све у реду, да не укажемо на заиста скандалозно понашање два репрезентативна синдиката! Један од њих је отишао на састанак и практично подржао предлог уз неке смешне, козметичке примедбе, да би касније наводно одбио предлог. Други није чак ни отишао на састанак Радне групе, да би данас из све снаге напао овај први како је продао интересе запослених. Стиче се утисак да им је то једина тактика у одбрани права запослених и била – неодласком на састанак за себе зграбити алиби и онда окривити онај други репрезентативни синдикат за издају!

Предлог текста Уредбе од стране Радне групе, али и понашање репрезентативних синдиката, најбољи су показатељ разлога којим су били вођени, када су заједно, удруженим снагама, одбили активно учешће ССП, па чак и само физичко присуство састанцима Радних група, без права гласа. Нису желели сведоке, па сада могу да тумаче и преносе како им се допадне.

Хоћемо ли и даље да забијамо главе у песак… ћутимо (а неки пут и радујмо се) кад другом колеги укину путне трошкове, кад старешинама укину награђивање, кад једни добију посебну накнаду за рад са мигрантима, а други не (а раде исти посао), кад се колеге купају на ливади и спавају са пацовима,…
А они нас мељу једног по једног… И напослетку ће нас све самлети…

Докле ћемо да ћутимо и да трпимо??? Докле ће више да нас обмањују репрезентативни синдикати?
ССП никада није нападао друге синдикате, гледамо само у своје двориште, али ово, што нам се сада дешава, превазишло је сваку границу. Колеге, из репрезентативних синдикате, крајње је време да изађете из свог оклопа и да превазиђете сопствену сујету и коначно заједно седнемо за исти сто и најхитније договоримо како да заштитимо голу егзистенцију запослених и МУП!Преузмите иницијативу и докажите оправданост свог постојања и статуса који имате (питање је да ли га и заслужујете). Или се склоните са сцене! Време је!