Skip to main content

Oznaka: reprezentativni sindikati

Jedno je sigurno reprezentativni sindikati biju tuđe bitke!

Napisao/la Milan na . Objavljeno u Autorski tekstovi. 2 komentara na Jedno je sigurno reprezentativni sindikati biju tuđe bitke!

Sindikalizam u Ministarstvu unutrašnjih poslova je relativno mlad. Tako mlad i ujedno tako istrošen, izlizan, zaprljan… Pitamo se zašto je toliko malo vremena potrebno da se kontaminira ono što vekovima unazad nije kada je reč o sindikalizmu u opštem smislu uspelo raznim grupama i sistemima na svetskom nivou…? Sindikalizmu u MUP-u je bilo potrebno manje od decenije da sistemski gotovo iskoreni ono što je smisao sindikalizma, a to je vera kod ljudi, kod zaposlenih da ujedninjeni i dosledni mogu i da hoće da se izbore za bolje sutra…

Kako se uspeva iskoreniti kod ljudi vera i nada da bi moglo biti bolje i da je potrebno da zaposleni budu homogeni upravo na slikovit način ilustrovaće današnja emisija na televiziji sa nacionalnom frekvencijom „N 1“. Neki bi rekli „američka televizija“, drugi „jedna od retkih bez uticaja-slobodna“, ali mi je zovemo televizija sa nacionalnom frekvencijom. Za nas je onda kao i svaka druga televizija. Dakle, danas u 17,15 časova imaćemo prilike da gledamo megdan dva reperezentativna sindikata kako će ukrstiti mačeve i iz svih mogućih oružja udariti jedni na druge u pokušaju da objasne građanstvu Srbije, a ujedno i zaposlenima u MUP-u kako su oni baš ti kojima je potrebno ukazati poverenje, koji su pravi, koji su čisti, koji su sjajni i koji ih zastupaju na najbolji mogući način; te kako su oni drugi sve suprotno od ovih prvih i kako je neophodno obrisati ih sa sindikalne scene MUP-a. Da li su i da li će ikada ovi predstavnici sesti za sto i da se dogovore oko konkretnih koraka ne bi li zajedno nastupili prema poslodavcu a kako bi nama radnicima bilo bolje i kako bi se izborili za bolji status i veća prava… ? Pre će asteroid udariti u zemlju, nego što ćemo to doživeti, na žalost, pa zato nam i jeste ovako!

Za nedovoljno upućene valjalo bi napomenuti da u MUP egzistira preko 30 sindikata od kojih se samo njih četiri mogu nazvati sindikatima prema broju članova naravno, ostalo je sve loš pokušaj pojedinaca ali i poslodavca kroz istoriju sindikalizma. Od ta četiri sindikata dva su reprezentativna. Ono što je tragično jeste da su oba reprezentativana sindikata svrstana, što mu dođe kao priklon određenim strukturama obično političkim, te su tako jedni uz vlast dok su drugi uz opoziciju. Sada polako stvari postaju jasnije… Dakle nemamo mi ovde borbu za ljudska prava, za prava radnika… Mi ovde imamo političku borbu… Bitno je svrstati se, biti crn ili beo, levi ili desni. Postavlja se pitanje gde smo tu mi zaposleni u MUP? Gde su naša prava? Ko ih zastupa, kako i na koji način? Jedno je sigurno reprezentativni sindikati biju tuđe bitke ! Oni više nisu u službi svoga članstva, zaposlenih. Oni se ne bore da bi smo zadržali stečena prava i izborili se nova veća i dostojna čoveka u 21. veku. Gde se i za koga bore više nije tajna, svima je jasno.

Danas je najteže biti nesvrstan! Ako nisi levi onda si desni, ako nisi desni onda si levi… Ne možeš biti u sredini… ili si naš ili si njihov i tako u krug… Sindikat srpske policije je svrstan i on je na strani zaposlenih u MUP, ali to svrstavanje je imaginarno ono ne postoji niti se prihvata, od SSP-a se očekuje sve samo da ne bude nesvrstan ali SSP iako ukazuje na svoju svrstanost a to je sindikalizam, prava radnika i borba za bolji status i veća prava ne priznaje mu se to. Suprotno Ustavu, zakonima i svim podzakonskim aktima otet je status reprezentativnosti SSP-u. Za nas je to samo deo borbe i stvar procesa, jer jedno je sigurno mnogi su dolazili i odlazili ali SSP je uvek bio tu za sve zaposlene i odolevao i vremenima i ljudima i tako će i dalje biti.

Pozivamo sve zaposlene da ugase TV i upale mozak, popune pristupnicu SSP-a i daju još veću snagu i legitimitet jedinom dostojnom da nosi ime sindikata u MUP!

Služba za informisanje SSP

POKLON ČESTITKE: ZAŠTO 1000 A NE 9000 DINARA?

Napisao/la Mile Lazarević na . Objavljeno u Obaveštenja. Nema komentara na POKLON ČESTITKE: ZAŠTO 1000 A NE 9000 DINARA?

Po prvi put posle 15 godina Ministarstvo unutrašnjih poslova isplatilo je novčanu poklon-čestitku deci zaposlenih povodom Nove Godine. Ljudi su uglavnom zadovoljni, ima i nezadovoljnih visinom isplaćenog iznosa, a verujemo da nikom nije previše i da je novac dobrodošao svakome.

Ako znamo da je ovo prva isplata te vrste nakon puno, puno vremena, onda moramo biti zadovoljni. Ali ako znamo visine novčanih iznosa koje dobijaju deca zaposlenih u javnim preduzećima (listom gubitaškim), onda mesta nezadovoljstvu itekako ima. Ali i realnog prostora za unapređenje.

Ne želimo ovde da sudimo čija je krivica na delu, da li poslodavca koji će uvek težiti da isplati što manje novca, ili pak reprezentativnih sindikalnih centrala koje su u više navrata dokazale svoju nesposobnost i neefikasnost u zaštiti radnih prava svojih članova. Samo ćemo predočiti činjenično stanje i postaviti nekoliko pitanje svim čitaocima.

Zakonski osnov za isplatu ovakvog poklona leži u Zakonu o radu koji u članu 119. predviđa mogućnost i kao maksimalni iznos poklona određuje „neoporezivi iznos“, što opet po Zakonu o dohotku građana u ovoj godini iznosi 9.313,00 dinara.

Posebnim kolektivnim ugovorom za državne organe predviđena je obaveza poslodavca da je „dužan da obezbedi deci zaposlenih starosti do 15 godina poklon za Novu godinu – novčanu čestitku u vrednosti do neoporezivog iznosa koji je predviđen zakonom kojim se uređuje porez na dohodak građana.

Dakle, isplatom bilo kog iznosa u rasponu od 1,00 pa do 9.313,00 dinara poslodavac formalno ispunjava svoju ugovornu obavezu i mesta bilo kakvim utuženjima nema!

Nadam se da je sada malo jasnija nezavidna pozicija zaposlenih u MUP?!

Dužni smo dodati još i to da se putem PKU može ugovoriti i isplata viših iznosa od neoporezivog, samo što bi se na taj deo plaćao porez. Takođe, može se ugovoriti davanje poklon-čestitke i deci starijoj od 15 godina, s tim da se i u tom slučaju plaća porez. Znači, mogućnosti su velike samo reprezentativni sindikati trebaju biti dovoljno jaki, dovoljno ubedljivi na pregovorima sa poslodavcem.

A preduslov sindikalne jačine jeste čist obraz rukovodstva i brojnost članstva. Imaju li to danas sindikati u Srbiji?

Postavljamo pitanje da li je bilo toliko teško izbaciti tu jednu malu reč „DO“, pa da iznos ne bude „do neoporezivog iznosa“ već da precizno bude određen? Da li je bilo teško makar odrediti neku minimalnu granicu ispod tih devet hiljada ali barem u iznosu od, na primer, pet hiljada dinara?

Ako su to već propustile da urade sindikalne centrale, da li su naši reprezentativni sindikati uopšte pokušali tako nešto da predlože? Ili su bili tako kratkovidi i boreći se međusobno, zanemarili tako bitnu odredbu u PKU?

A pitanje moramo da postavimo i vama, koleginice i kolege – da li dobro razmislite, kad popunjavate pristupnicu, čiju pristupnicu popunjavate? Kome dajete svoj novac i svoje poverenje? Ili to uradite, tek onako, reda radi, tek da ste članovi bilo kog sindikata jer „svi su sindikati isti“?

Nismo svi isti, ne dozvoljavamo da tako bude! Razlikujemo se! Naši članovi to znaju. A saznaće i svi zaposleni vrlo brzo, jer ćemo, verujemo, i mi učestvovati u pregovorima za sklapanje sledećeg PKU!

Služba za informisanje SSP
Mile Lazarević

Komandire, ne hvalite se tuđim radom!

Napisao/la Mile Lazarević na . Objavljeno u Obaveštenja. Nema komentara na Komandire, ne hvalite se tuđim radom!

Nakon skoro tri meseca borbe, koju je vodio Sindikat srpske policije, za isplatu posebne naknade policijskim službenicima Policijske uprave u Vranju, angažovanim na radu sa imigrantima u mesecu decembru prošle godine, konačno će isplata zarađenog novca biti izvršena do kraja ove sedmice. To nas, međutim, nije sprečilo da postavimo pitanje odgovornosti onih koji su neradom ili neodgovornošću doprineli tom maratonskom postupku.

Nismo planirali ni da objavljujemo ovakvu vest jer se tu zaista nemamo čime dičiti i ponositi – jedva se izborismo za isplatu zarađenog! Jaka stvar! Ali, s obzirom da se jedan reprezentativan sindikat, Nezavisni sindikat policije ili, kako to oni vole za sebe da kažu, „najveći sindikat“, hvali tom isplatom kao svojim velikim uspehom, ne možemo da ostanemo nemi. I to iz više razloga.

Najpre, moramo da kažemo da je tužno po sindikalizam i sve zaposlene u MUP, kada se reprezentativan sindikat hvali takvim „rezultatima“! Još tužnije je kada se taj sindikat, u nedostatku svog rada, hvali tuđim trudom, tuđim potrošenim vremenom.

Istoriju naše borbe za isplatu te naknade nemamo uopšte potrebu da dokazujemo, ostala je zabeležena i može se videti na našem sajtu u tekstovima izveštaja sa mesečnih sastanaka u Kabinetu, gde je to pitanje u kontinuitetu bilo na dnevnom redu. Ali smo dužni istinu našim članovima i svim zaposlenima.

Nezavisni sindikat policije ni na koji način nije učestvovao u rešavanju ovog problema, naprotiv njihov predstavnik u Vranju je čovek koji se pre može nazvati delom tog problema. Naime, član IO NSP iz Vranja, koji se danas hvali nekakvim rezultatom, komandir je Policijske stanice u Preševu, Marjan Petrović. Komandir sa izraženim načelničkim ambicijama, po dobrom starom običaju tog sindikata.

Podsetimo, reč je o jednom od dugogodišnjih rukovodilaca PU Vranje, PU u kojoj godinama nisu izdavani nalozi za prekovremeni rad. Tako da su priče o sindikalnim uspesima rukovodioca koji ne poštuje osnovna prava zaposlenih – u najmanju ruku licemerne. Jer, dok u PU Vranje nije zaživeo SSP, zaposleni, a bogami i rukovodioci nisu znali kako izgledaju nalozi za prekovremeni rad. A hvaliti se isplatom posebne naknade jednako je hvaliti se isplatom putnih troškova – i u jednom i u drugom slučaju reč je o neotuđivom pravu zaposlenih.

Komandir policijske stanice Preševo, gospodin Marjan Petrović, nikako ne može biti zaslužan za rešavanje ovog problema kašnjenja u isplati zarađenog, već naprotiv, kao rukovodilac on je jedan od odgovornih za to. On je deo MUP-ove administracije, oličenja sporosti i sklonosti ka komplikovanju i najjednostavnijih procedura. Gospodin Petrović je morao da po službenoj dužnosti, kao starešina ljudi koji su oštećeni, pokrene to pitanje i urgira rešavanje, a ne da, kako su cinično naveli „čeka da mu se obrate zaposleni“, i to isti oni kojima je starešina!!!

O poverenju zaposlenih u PS Preševo najbolje govori podatak da su preko 90% njih članovi upravo našeg sindikata. Sindikata srpske policije čiji aktivisti stoje uz ljude u stroju, na punktu ili u rovu, dele hranu i vodu sa njima. Ne sede u toplim komandirskim kancelarijama, ne komanduju i disciplinski ne gone svoje kolege! Naši aktivisti disciplinske prijave pišu protiv starešina, po zasluzi.

Sindikat srpske policije nastavlja iskrenu borbu, a zaposleni neka i nadalje cene i dobro promisle kojem sindikatu će dati poverenje. Da li će biti članovi sindikata koji se bori za njihov interes ili će ići u sindikate koji su, njihovim novcem, sponzori poslodavca.

Služba zainformisanje SSP
Mile Lazarević

Sindikat danas (3): zašto su sindikati u MUP-u nemoćni i slabi?

Napisao/la Zoran Stojčić na . Objavljeno u Autorski tekstovi. Nema komentara na Sindikat danas (3): zašto su sindikati u MUP-u nemoćni i slabi?

U današnje vreme novac ima veoma veliku, presudnu vrednost i od njega zavisi stanje u društvu. On nam daje uslove za moć i  nezavisnost, ali nam daje i socijalni prestiž. Naravno, novac je i glavno oružje sindikatima u borbi za prava radnika, gde se jačina sindikata osim u broju članova, ogleda u njihovoj finansijskoj strukturi. Međutim, postavlja se pitanje da li sindikati racionalno raspolažu novcem koji poseduju, prikupljenim najvećim delom od članarine i malim procentom od donacija?

Hteli to da priznamo ili ne, sindikalizam u MUP-u je ogledalo sindikalizma u Srbiji. Slabosti sindikata se ogledaju u netransparentnom poslovanju, nedovoljnom uključivanju članova u donošenju odluka i njihovom izboru u organe sindikata. Sindikate krase doživotni, nestručni ili kompromitovani rukovodioci kojima je data velika moć odlučivanja. Naravno dobar broj njih ima stare, dobro poznate sklonosti,  njihov je prevashodan cilj dobijanje materijalne i finansijske koristi od sindikata.  Sve ovo za posledicu ima razočarenje radnika u sindikate,  promenu njihove svesti i pogleda na sindikalizam.

U MUP-u postoji 29 zvanično registrovanih sindikata. Da je mnogo, mnogo je, svi to znamo, ali što više  manjih sindikata imamo, veći su slabiji. A to i jeste cilj svakog poslodavca. Razlog formiranja velikog broja patuljastih sindikata, uglavnom, nije vera u bolje sutra ili mogućnost da sa desetak ili par stotina članova-poznanika mogu nešto dobro da učine za sve nas. Ako pogledamo njihova rukovodstva slika će biti mnogo jasnija. Uglavnom su to sada bivši rukovodioci većih sindikata, naviknuti na određene privilegije i lične koristi.

Međutim, čija je krivica za postojanje ovolikog broja sindikata, gde je nužna posledica (pa i cilj?) slabljenje većih sindikata i gubitak poverenja članova u sve druge? Odgovor nije jednostavan ali, nažalost, krivica je obostrana. Krivica velikih sindikata sastoji se u tome što su gore pomenutim slabostima dozvolili svoje urušavanje, a odgovornost zaposlenih leži u tome što daju poverenje takvim sindikatima, koje osnivaju i vode više puta kompromitovani lideri. Evo jednog primera:  Bivši član rukovodstva jednog reprezentativnog sindikata koji je zbog malverzacija sa novcem dobio krivičnu prijavu od dojučerašnjih saboraca, i isteran iz istog, osniva drugi manji sindikat i  privlači nekoliko stotina članova-poznanika. Dok je tako jačao, dešavale su se čudne stvari. Jedna od tih je, da je taj čovek, sudeći prema novinskim člancima, na auto-putu u civilu , službenim vozilom izigravao saobraćajca, zaustavljao vozila i tražio novac. Naravno, bio je prijavljen, potom uhapšen i zadržan nekoliko dana u pritvoru ali nečijom „dobrom“ voljom biva oslobođen.  Da nevolja za njega bude veća, iz sindikata čiji je glavni osnivač biva isteran, da bi nedugo zatim, formirao još jedan, još manji sindikat sa jedva  stotinak članova. Treći po redu sindikat.  Pitanje je da li to njegovi članovi znaju, a ako znaju nek razmisle da li bi takvoj osobi dali da im pričuva novac?

Reprezentativni sindikati u MUP-u su svakim danom sve slabiji u broju članova i njihovom poverenju. Razloge svi znamo: neuspeli štrajk 2014 godine, veoma brzo napredovanje njihovih rukovodioca, neslaganje sa ostalim sindikatima i neprihvatanje ponuđene saradnje, netransparentnost, nerešavanje problema prvenstveno svojih članova, pa potom i ostalih zaposlenih, nezainteresovanost i nedovoljno uključivanje u donošenje zakonskih i podzakonskih propisa, blanko saglasnost na „analizu rizika“ itd. U cilju prikrivanja svoje nemoći ali i svog nerada, njihova politika se svela pre svega na „kupovinu“ članstva. To je jedan vid starog ali uspešnog „sindikalizma“ u Srbiji gde novčanim davanjima pre svega novim članovima, pokušavaju da održe privid jakih sindikata, pritom slabeći svoje finansije, koje su neophodne za onu pravu, jaku i organizovanu sindikalnu borbu. Gledajući njihove sajtove i fejsbuk stranice možemo videti hvalospeve o tome kako su, recimo, novim članovima kupili štampač, računar, popravili vozilo, kupili deo uniforme, opremili službene prostorije, organizovali proslave i slično. Praktično time sindikati preuzimaju obaveze poslodavca i novcem članova finansiraju MUP. A pri tome retko koji istinski problem zaposlenih uspevaju da reše…

Prava sindilna borba podrazumeva usmeravanje svih potencijala, pa i finansija kojima sindikat raspolaže, u cilju pritiska na poslodavca da gore pomenute stvari obezbedi, iz njegovog isplaniranog budžeta. Iako znamo da je rak-rana MUP-a nedovoljan i loše planiran budžet i da sindikat nije dužan niti obavezan da krpi rupe pomažući im na gore pomenute načine, većina sindikata, uključujući i reprezentativne, ipak to rade. S jedne strane zadovoljan poslodavac, oslobođen brige za svoje obaveze, a sa druge strane lažno zadovoljni članovi koji su odavno naviknuti na to. Poslodavac zadovoljno trlja ruke – socijalna tenzija je pala. Zbog takvog odnosa prema članovima, oni vremenom počinju da gledaju na sindikate kao na nekog kome je DUŽNOST da im obezbedi papir, štampač, računar, paketić, novčanu pomoć, putovanje, polutke na rate i sl. Pri tome zaboravljajući, doduše ne svojom već krivicom sindikata, glavnu i osnovnu svrhu osnivanja i postojanja svakog sindikata – istinsku borbu za zaštitu njihovih prava i poboljšanje uslova rada. Kako se boriti da nam bude bolje kada su rashodi skoro svih sindikata za gore pomenute stvari 70-90% celog budžeta? Kako imati jak i nezavistan sindikat sposoban za dugotrajan iscrpljujući štrajk, koji raspolaže finansijskim mogućnostima da za vreme štrajka svim članovima garantuje isplatu pune zarade?

Da li ćemo konačno da shvatimo da smo čuvenih 10.000 dinara koje smo dobijali svakog meseca izgubili zbog takvog odnosa, gde je bolje da se učlanimo u drugi sindikat koji nam, recimo, za rođenje jednokratno daje 15.000, a „onaj tamo“ SSP 10.000? A zbog onog što nam dao 15.000 za rođenje deteta ostadosmo bez svakomesečne „desetke“.

Da li ćemo početi svi da se, kao reprezentativni sindikati, za naša prava borimo kupovinom štampača, uniformi, računara, polutki na rate ili ćemo se uozbiljiti i već jednom shvatiti da sindikat mora čuvati i jačati svoje finansije za ubuduće?

Upravo ih gore pomenutih razloga, iako SSP, za razliku od drugih sindikata, svakodnevno jača i raste, nema još uvek dovoljnu snagu da sam promeni neke stvari u globalu, a koje se tiču povećanja plate, dobijanje novih vozila itd. Mi poštujemo novac naših članova i ne rasipamo ga, akumuliramo ga u budžet i štrajkački fond, ulažemo u naše aktiviste, trošimo ga na obilazk organizacionih jedinica gde rešavamo problematiku gde god se pojavimo.

Kada zaposleni u MUP pažljivo pročitaju ovaj tekst, shvate njegov cilj i svi zajedno promenimo ugao gledanja na sindikate, možemo očekivati da nam uskoro bude bolje. A do tada, pružite podršku SSP jer smo jedni od retkih zagovornika one prave sindikalne borbe, finansijski transparentni, otvoreni za saradnju sa drugima i bez šarenih laža za članove. Istinu na videlo pa ma koliko bolna da je.

Uostalom, moto ovog sindikata jeste: ZADOVOLJAN ČLAN, JAK SINDIKAT!!!

Služba za informisanje SSP
Zoran Stojčić

Sindikat danas (2): kako unaprediti sindikalni rad?

Napisao/la Mile Lazarević na . Objavljeno u Autorski tekstovi. Nema komentara na Sindikat danas (2): kako unaprediti sindikalni rad?

U današnje vreme ljudima je sve teže i da zamisle da neko nekome pomaže tek tako i bez zadnjih namera. Teško im je da poveruju u to da se neko bavi sindikalnim radom nesebično. Uobičajena sumnja je da sindikalni aktivisti imaju neki interes, najčešće misli idu ka tome da oni – sigurno dobijaju novac za taj rad ili imaju dodatne pogodnosti, bliski su rukovodstvu poslodavca pa će to iskoristiti za napredovanje, itd. Ma šta tu ima da se misli? I zašto baš da im pomognemo u ostvarivanju ličnih ambicija. Mi ćemo dobiti šta?

Teško je ljudima da shvate i prihvate činjenicu da je neko spreman da žrtvuje miran život i slobodno vreme da pokuša promeniti na bolje sistem iznutra, da taj neko tek tako izabere težak put umesto da okleva i čeka bolja vremena ili jednostavno da se prepusti sudbini.

A u stvari, ne treba tu mnogo da se  misli. Ako smatramo da postoji potreba da naša prava i naši radnički interesi budu zaštićeni, trebalo bi da i sami aktivno učestvujemo i „uzmemo stvar u svoje ruke“. Da sami odlučimo koji ljudi će da nas predstavljaju. Da to omogućimo ljudima koji nam ulivaju poverenje, da deluju i govore u naše ime i da im damo punu podršku. Moramo zauvek ostaviti iza nas vreme kada su ljudi na takve pozicije imenovani putem formalnih ili unapred režiranih izbora. Ne treba prepustiti bilo kome da glasa i odlučuje u naše ime. Tek ako aktivno učestvujemo u radu sindikata i izboru rukovodstva, tada imamo i moralno pravo da kritikujemo izabrane, da im tražimo polaganje računa ali i ostavke ukoliko ne opravdaju naše poverenje.

Vreme je da i MUP shvati ono što uspešni poslodavci odavno znaju – da efikasne sindikalne ili profesionalne organizacije mogu da budu izuzetno korisne za bilo kog poslodavca, jer preko njih dobija pravu povratnu informaciju ne/zadovoljstva radnika. Informaciju neiskrivljenu strahom, neopterećenu bolesnom zavisnosti i ulizištvom ili pak naglašeno stegnutu zbog hijerarhijske strukture. Ova vrsta odnosa često može sačuvati neku organizaciju od kolapsa, izazvanog odvajanjem rukovodstva od realnosti, preteranim otuđenjem rukovodstva od zaposlenih.

Mogućnosti koje pruža sindikalno i drugo udruživanje ne koriste se dovoljno efikasno u našoj zemlji, tu smo jako daleko od željenog u poređenju sa zemljama sa razvijenim civilnim društvom. Stiče se utisak da se tradicionalni sindikati i profesionalne organizacije, velike sindikalne centrale u Srbiji, ali i reprezentativni sindikati u MUP, uglavnom održavaju na inerciji članstva iz prošlosti, koje se sve više i više smanjuje. Imamo i mnogo novih malih sindikata koji, podsticani razočarenjem i nezadovoljstvom ili pak od strane poslodavca, niču svakodnevno, ali tu ipak nema dovoljno novih ideja, sindikata spremnih da ponude alternativu. Čast izuzecima.

Ipak, postoje razlozi za optimizam, jer vidimo više pozitivnih rezultata proisteklih iz privremenog ili trajnog udruživanja. Zaposleni u javnom sektoru, pa i MUP, u poslednjih nekoliko godina izgleda da doživljavaju sudbinu onih koji rade u privatnom i potreban im je snažan i dobro organizovan sindikat. Sindikat srpske policije dokazao je da je u stanju da pokaže da u MUP rade živi ljudi, građani Srbije sa imenom i prezimenom, a ne samo anonimni brojevi. Nadamo se da će taj trend da se u budućnosti nastavi i proširi!

Uprkos određenim ograničenjima u ostvarivanju prava na slobodu udruživanja u MUP-u (naročito u pogledu sprovođenja efikasnih štrajkova), i dalje ima dovoljno mehanizama da utičemo i štitimo interese zaposlenih putem protesta, javnih kampanja, tužbi sudovima zbog nezakonitih odluka i slično. Naravno, osnovni uslov za sve to jeste aktivna podrška članstva. I ukprupnjavanje sindikalne scene!

Vremena se menjaju i zahtevaju se novi odnosi sa javnošću i sa članstvom, što zauzvrat zahteva reformu celokupnog sindikalnog pokreta. Neizbežne su bolne reforme svih sindikata, ali one generalno moraju imati blagotvoran efekat ako se pravilno sprovedu, a to se ne može desiti bez saradnje ljudi koji su svesni problema u potpunosti. Sindikati se moraju odreći nekih ljudi koji su godinama svojevrsni sindikalni fikusi, ljudi koji godinama obavljaju određene odgovorne funkcije u sindikatima bez ikakvih rezultata u radu. Savremeni oblici organizacije sindikata ne smeju da dozvole postojanje funkcionera koji su samo nemi  posmatrači već svi moraju biti aktivni učesnici i davati adekvatan doprines.

Sindikat srpske policije od svog osnivanja bio je lider u inovacijama u radu, pristupima rešavanju problema, predlagali smo rešenja, često i nepopularna, ali svrsishodna i efikasna. Sve više i više ljudi počinje da shvata neophodnost primene takvog pristupa radu sa članovima, rešavanju problema, neophodnost približavanja i izgradnji poverenja i saradnje sa organizacijama civilnog društva i nezavisnim državnim organima, tako da nema sumnje da će u našem sindikatu biti dovoljno ljudskog kapaciteta za sprovođenje neophodnih reformi i vraćanja sindikalizma u MUP na „pravi put“!

Služba za informisanje SSP
Mile Lazarević

Sindikat danas(1): zašto biti član?

Napisao/la Mile Lazarević na . Objavljeno u Autorski tekstovi. Nema komentara na Sindikat danas(1): zašto biti član?

Nikada nije bilo više dilema nego što je to slučaj danas – da li su sindikati i drugi slični oblici udruživanja uopšte dobra ili loša stvar za zaposlene? Svi poslodavci, u različitim oblastima, svojski zastupaju savremenu tezu da sindikati ništa korisno ne rade već koče reforme, a samim tim i ekonomski i svaki drugi razvoj.

Poslodavci ponekad tvrde da ih sindikalne vođe ucenjuju i prete im nepotrebnim udarima i tako sebi neovlašćeno obezbeđuju dodatni prihod ili druge koristi.

Svedoci smo postojanja i takvih sindikalnih lidera koji pokazuju životni standard u neskladu sa svojim osnovnim zanimanjima – nastavnici, rudari, poštanskih radnici, policajci itd. Svedoci smo i meteorskih karijernih uspona pojedinih sindikalnih lidera! Na neka lica prvih ljudi sindikalnih organizadžija navikli smo tako dugo da ih uzimamo zdravo za gotovo, kao da su rođeni i da će uvek biti sindikalci. Najveće i najstariji organizacije među njima imaju moćne elemente korporativne strukture.

Nekada je to opravdano, nekada ne, ali na sindikate po difoltu pada kritika, slično kao na političke partije – da ništa korisno ne rade i nikome ne pomažu, osim ličnom interesu malog kruga ljudi bliskih njihovim liderima.

Dakle, nameće se zaključak da su oni zapravo štetni oblici udruživanja zaposlenih?

Međutim, ljudsko pamćene generalno je kratko, a sećanje na istorijske momente izgleda još kraće i lako se zaboravlja da većina prava koja uživamo danas nisu oduvek bila tu i da su osvajana u nekoj ranijoj fazi, često uz cenu ozbiljnih žrtvava, protesta, štrajkova, otpuštanja sa posla. To ne znači da ta prava ne mogu vrlo lako biti izgubljena. Jesmo li brzo zaboravili blisku prošlost kada smo radili i preko 250 sati mesečno? Bez uvećanja za noćni rad, prekovremeni rad, rad na dan državnih i drugih praznika… Da li je tako brzo izbledelo sećanje na maltretiranje policajaca od strane nadobudnih starešina i kažnjavanje umanjenjem plate bez povoda i bez prava na žalbu?!

Prava su izborena teškom mukom a lako ih možemo izgubiti i zbog toga svako od nas mora da bude spreman, da lično učestvuje u zaštiti svojih prava i legitimnih interesa. Ako nismo spremni da damo sve od sebe, ne možemo ni da očekujemo dobijanje željenog rezultata. Kada nemamo dovoljno snage da se sami odupremo, ona se stiče udruživanjem – formalnim ili ne. Srećom, uvek postoji mogućnost da udružimo snage sa ljudima koji se bore za iste ciljeve i zajedničkim naporima postignemo željeno. Izbor je samo naš lični.

U većini slučajeva, međutim, ljudi shvate ovu mogućnost, na drugačiji, teži način. Tek u, po njih lično, teškom trenutku, kada su im direktno ugrožena prava ili interesi, odlučuju da se pridruže velikoj i jakoj grupi. Pa čak i tada, kada se nešto tako desi i odluče se za pridruživanje sindikatu, brinući samo o sebi, neki od njih i tada žele da ostanu anonimni i ne podlegnu ni minimalnom riziku.

No, to ih ne lišava prava da kritikuju one koji pokušavaju da učine nešto za opšte dobro. To ih ne sprečava da postave pitanje „Šta je to sindikat uradio za njih?“. Zaboravljaju da sindikat nije neka otuđena organizacija, strano tkivo na telu zaposlenih, već smo sindikat svi mi zajedno.

Sindikat je jak onoliko koliko smo složni i koliko su aktivni i na borbu spremni svi njegovi članovi!

Služba za informisanje SSP
Mile Lazarević

Deluju li vam zabrinuto za sudbinu radnika?!

Selo gori, a reprezentativni se svađaju!

Napisao/la na . Objavljeno u Obaveštenja. Nema komentara na Selo gori, a reprezentativni se svađaju!

Dok nam MUP stavlja omču oko vrata, predlogom Uredbe o načinu ostvarivanja naknade troškova za dolazak i odlazak sa posla, sve kunući se u Zakon o policiji, a praktično ukidajući realne naknade putnih troškova, većina sindikata se ponaša krajnje neuobičajeno.

SSP je naravno odmah javno odbacio predlog teksta Uredbe kao neodrživ i uvod u ozbiljne smetnje u funcionisanju službe, s obzirom na najmanje 1/3 zaposlenih koji putuju međugradskim  prevozom, za koji neće slediti bilo kakva naknada. Podsećanja radi, odmah nakon usvajanja Zakona, na koji smo uzalud ulagali amandmane, podneli smo inicijativu Ustavnom sudu Srbije sa predlogom ocene nekoliko spornih članova, među kojima i član 189. na koji se poslodavac sada poziva. O kvalitetu tog zakona govori činjenica da je sam sebi kontradiktoran, jer u članu 155. stav 5. stoji odredba: „Rukovodilac je dužan da u slučaju prekovremenog rada obezbedi policijskom službeniku prevoz, odnosno naknadi troškove prevoza od mesta stanovanja do mesta obavljanja prekovremenog rada i obratno.“ Dakle, prilikom prekovremenog rada će nadoknaditi kompletne troškove, a prilikom redovnog rada ne.

SSP će pomoć potražiti i od Poverenika za zaštitu ravnopravnosti jer je jasno da smo zakonom i predloženom uredbom diskriminisani u odnosu na sve druge zaposlene u Srbiji. Takođe, i od Zaštitnika građana tražićemo mišljenje i pomoć ovim povodom.

Svakako nećemo da sedimo skrštenih ruku i optužujemo zlu kob ili sudbinu. Al nećemo ni da ćutimo i pravimo se da je sve u redu, da ne ukažemo na zaista skandalozno ponašanje dva reprezentativna sindikata! Jedan od njih je otišao na sastanak i praktično podržao predlog uz neke smešne, kozmetičke primedbe, da bi kasnije navodno odbio predlog. Drugi nije čak ni otišao na sastanak Radne grupe, da bi danas iz sve snage napao ovaj prvi kako je prodao interese zaposlenih. Stiče se utisak da im je to jedina taktika u odbrani prava zaposlenih i bila – neodlaskom na sastanak za sebe zgrabiti alibi i onda okriviti onaj drugi reprezentativni sindikat za izdaju!

Predlog teksta Uredbe od strane Radne grupe, ali i ponašanje reprezentativnih sindikata, najbolji su pokazatelj razloga kojim su bili vođeni, kada su zajedno, udruženim snagama, odbili aktivno učešće SSP, pa čak i samo fizičko prisustvo sastancima Radnih grupa, bez prava glasa. Nisu želeli svedoke, pa sada mogu da tumače i prenose kako im se dopadne.

Hoćemo li i dalje da zabijamo glave u pesak… ćutimo (a neki put i radujmo se) kad drugom kolegi ukinu putne troškove, kad starešinama ukinu nagrađivanje, kad jedni dobiju posebnu naknadu za rad sa migrantima, a drugi ne (a rade isti posao), kad se kolege kupaju na livadi i spavaju sa pacovima,…
A oni nas melju jednog po jednog… I naposletku će nas sve samleti…

Dokle ćemo da ćutimo i da trpimo??? Dokle će više da nas obmanjuju reprezentativni sindikati?
SSP nikada nije napadao druge sindikate, gledamo samo u svoje dvorište, ali ovo, što nam se sada dešava, prevazišlo je svaku granicu. Kolege, iz reprezentativnih sindikate, krajnje je vreme da izađete iz svog oklopa i da prevaziđete sopstvenu sujetu i konačno zajedno sednemo za isti sto i najhitnije dogovorimo kako da zaštitimo golu egzistenciju zaposlenih i MUP!Preuzmite inicijativu i dokažite opravdanost svog postojanja i statusa koji imate (pitanje je da li ga i zaslužujete). Ili se sklonite sa scene! Vreme je!