Попут неког знака са неба, баш у време када најављујемо протесте против политике судова, њихове благе казнене политике према нападачима на полицајце, стиже текст на блогу судије Мише Мајића. У свом тексту, који вам преносимо у целости, он износи податке истраживања Друштва судија Србије, о великом проценту судија који су се изјаснили да су у каријери трпели притиске са једне или друге стране.
Овај текст директно потврђује нашу полазну претпоставку о томе да судије и тужиоци нису самостални и независни у свом раду како прописи и правда налажу. Уосталом, прочитајте и уверите се сами.
О праву и правосуђу отворено и без цензуре
Сигурна судијска кућа
Најновије истраживање Друштва судија Србије показује да чак 44 одсто судија у Србији осећа притиске, од којих су најчешћи они који долазе од стране политичара посредством представника судске власти и појединих председника судова. Овако су се судије изјасниле, тајно заокружујући понуђене одговоре, верујући да им нико никада неће затражити да о овом проблему проговоре. Јер, када би им било ко неким случајем ово затражио, резултати би били посве другачији! Наједном, нестали би и притисци и судије!
Небројено пута сам се осећао као преварант када сам у присуству наводно изненађених колега говорио о притисцима које судије трпе. Био сам суочаван са негирањем, цоктањем и тврдњама да их „за тридесет година каријере, нико никада није питао за предмет“. Да су то “можда искуства младог колеге?” … Да се можда “млади колега плаши притисака због недовољно искуства?”… Да “можда привиђа” …
Одакле онда тих 44 одсто? Ко су ти људи? Одакле су се сада појавили? Шта они мисле о искуствима “младог безразложно уплашеног колеге”?
Истраживање Друштва судија, ако га правилно разумемо, открива много више од тога да судије трпе притиске. То ионако знају сви осим оних којима је једна од дужности да се праве блесави! Далеко значајније „откриће“ оваквог истраживања је у томе што нам заправо осликава стање међу самим судијама. Једнако као и жртве породичног насиља које и у мраку носе наочари за сунце како би сакриле подливе око очију, судије се у јавности праве да им није ништа. Шегаче се са онима који тврде да повремено добијају батине! Спрдају се са батинама, плашећи се нових премлаћивања! И тек када на тренутак поверују да их нико не види, неки од њих спремни су да пошаљу тајни сигнал у виду заокруженог одговора који говори о ономе шта се заиста дешава „иза затворених врата“.
Да ли су нам онда, попут ситуације код породичног насиља, потребне и судијске сигурне куће и СОС телефони? Социјални радници и психотерапеути специјализовани за мобинг међу гранама власти?
Авај, господо судије … Проблем са нашом браншом је у томе што нема ни сигурних кућа нити СОС телефона за оне који су за животни позив одабрали да буду и сигурна кућа и СОС телефон.
Уместо чекања на помоћ која стићи неће, мораћемо да се сами изборимо са насилницима и моберима!
Зато, маните се анонимних судијских анкета! Њихове резултате ионако одавно можемо да претпоставимо. Уместо тога, позовимо судије да скину наочаре и пудер и проговоре о ономе што се свакодневно “у кругу породице” догађа. Био би то почетак краја накарадног система који већ деценијама на овим просторима баштинимо. Система који се, значајним делом, и одржава на брижљиво негованој судијској анонимности.
Служба за информисање ССП
Оригинални текст можете погледати на БЛОГ СУДИЈЕ МАЈИЋА
