Број:   61и /011
Београд, 19.12.2011.год.

Са неверицом и тугом примили смо вест да је још један полицајац одузео себи живот. На жалост овакве вести одавно су престале да нас изненађују. Веома је жалосно да сваког месеца испраћамо по једног мртвог полицајца и да решења нема. Слободно можемо рећи да ово одавно више нису издвојени примери, ово постаје епидемија којој нема лека.  
Корени суицидалног понашања полицајаца су веома дубоки и повезани су са различитим друштвеним и социолошким факторима унутар друштвеног окружења, породице и радног места полицајаца, а  суицидална одлука је само последица великог нагомиланог стреса и осећај немогућности да се проблем реши. Због тога је потребна велика подршка породице, колега и старешина, који би морали да препознају проблем а таква лица упуте на психолошку подршку, која је у МУП тотално нефункционална.
У јавности и појединим медијима се могу пронаћи коментари да се у МУП запошљавају људи који су душевно болесни или лабилни што је сасвим неприкладно и нетачно. Кандидати за редован пријем у радни однос у Министарству унутрашњих послова подвргавају ригорозним лекарским прегледима а у службу се примају искључиво физички и душевно здраве особе. И шта нам се то касније дешава?
Све оно што се касније дешава са запосленима је последица друштвених и социјалних прилика у земљи, породици и на радном месту. Управо због тога је неопходна добра психолошка подршка какву је имају припадници полиције у развијеним земљама света.
Полицајци се суочавају се са високим осећајем одговорности према грађанима и друштву, а осећај кривице за грешку или не пажњу је израженији с обзиром да су најчешће под лупом јавности и медија. Конкретан догађај самоубиства је акумулиран стрес, осећај гриже савести, безнађа, кривице, очаја и страха од неизвесног.
Проблеми као што су врло честа ванредна ангажовања и рад од 12 сати, константан стрес, умор и премор, свакодневно путовање и рад по свим временским условима резултира хроничном умору и нервози, недостатак опреме и тежак економски положај, несигурност у обављању послова јер послодавац не штити запослене у случају спорова, полицајци врло често улазе у сукоб с грађанима који имају велике материјалне и социјалне проблеме, полицајци су растрзани између личних осећања, перцепције стварности и примене закона и наређења а свесни су да то некоме веома отежава живот и угрожава егзистенцију (кажњавање људи), велике неправде на послу где најчешће напредују полтрони и послушници, др. Све ово акумулира велики стрес, нервозу и разочарање код полицајаца.
Ако се полицајац са стресом, нервозом и сличним проблемима пожали лекару или психологу, најчешће се добија шифра „Ф“, која је услов за преписивање адекватних лекова. Већина старешина таквом полицајцу одузимају оружје и возачку дозволу и остављају га незаштићеног на немилост криминалаца, док најчешће од осталих колега изостаје подршка која је у таквим ситуацијама пресудна.
Старешине немају јасна упутства и тумачења шта значи шифра „Ф“ са припадајућим бројкама, тако да најчешће сматрају да за сваку такву дијагнозу треба одузети оружје полицајцу.  Такви људи се најчешће распоређују на друга радна места нпр. „перача возила“ и то додатно погоршава психичко здравље тих људи и ствара још већу агресију, незадовољство и акумулира бес.
Нагомилани проблеми у полицији нису само наша интерна ствар, полиција представља извршну силу и орган је репресије, због тога држава мора наћи начин да те људе који носе оружје адекватно заштити, пре свега добром здравственом заштитом и правном сигурношћу.
Несигуран, уморан, незадовољан, фрустриран и безвољан полицајац, није само опасан по себе, такви наоружани људи представљају опасност и по друге грађане и ово друштво. Управо због тога, држава мора пронаћи адекватан механизам у превенцији и заштити наоружаних људи на улици.
Међутим, стиче се утисак да ови и слични проблеми не интересују никога, осим када неко дигне руку на себе, или прекорачи овлашћење или страда неки недужан грађанин.
Тада као по наредби, већина медија не бавећи се узроцима проблема, коментарише настале последице и полицајце представаља као безосећајне батинаше или убице.
Управо због тога, Синдикат српске полиције, моли све представнике медија да учине напор и помогну полицајцима и грађанима, тако што ће о овим друштвеним феноменима и појавама причати више у циљу превенције, и као притисак на државу и послодавца да се напади, убиства и самоубиства полицајаца смањи на минимум.

Истичемо да је посао полиције да обезбеди сигурност и мир свих грађана, притекне у помоћ не штедећи своје здравље или живот, управо због тога, овој држави су потребни здрави, храбри, културни и професионални полицајци. А хоћемо ли такву полицију имати, зависи од политичких структура које руководе Министарством, до сада видимо да резултата и даље нема, и да за то нико није одговоран, нити командно, нити морално, нити професионално.

Искрено саучешће породици!