Broj:   61i /011
Beograd, 19.12.2011.god.

Sa nevericom i tugom primili smo vest da je još jedan policajac oduzeo sebi život. Na žalost ovakve vesti odavno su prestale da nas iznenađuju. Veoma je žalosno da svakog meseca ispraćamo po jednog mrtvog policajca i da rešenja nema. Slobodno možemo reći da ovo odavno više nisu izdvojeni primeri, ovo postaje epidemija kojoj nema leka.  
Koreni suicidalnog ponašanja policajaca su veoma duboki i povezani su sa različitim društvenim i sociološkim faktorima unutar društvenog okruženja, porodice i radnog mesta policajaca, a  suicidalna odluka je samo posledica velikog nagomilanog stresa i osećaj nemogućnosti da se problem reši. Zbog toga je potrebna velika podrška porodice, kolega i starešina, koji bi morali da prepoznaju problem a takva lica upute na psihološku podršku, koja je u MUP totalno nefunkcionalna.
U javnosti i pojedinim medijima se mogu pronaći komentari da se u MUP zapošljavaju ljudi koji su duševno bolesni ili labilni što je sasvim neprikladno i netačno. Kandidati za redovan prijem u radni odnos u Ministarstvu unutrašnjih poslova podvrgavaju rigoroznim lekarskim pregledima a u službu se primaju isključivo fizički i duševno zdrave osobe. I šta nam se to kasnije dešava?
Sve ono što se kasnije dešava sa zaposlenima je posledica društvenih i socijalnih prilika u zemlji, porodici i na radnom mestu. Upravo zbog toga je neophodna dobra psihološka podrška kakvu je imaju pripadnici policije u razvijenim zemljama sveta.
Policajci se suočavaju se sa visokim osećajem odgovornosti prema građanima i društvu, a osećaj krivice za grešku ili ne pažnju je izraženiji s obzirom da su najčešće pod lupom javnosti i medija. Konkretan događaj samoubistva je akumuliran stres, osećaj griže savesti, beznađa, krivice, očaja i straha od neizvesnog.
Problemi kao što su vrlo česta vanredna angažovanja i rad od 12 sati, konstantan stres, umor i premor, svakodnevno putovanje i rad po svim vremenskim uslovima rezultira hroničnom umoru i nervozi, nedostatak opreme i težak ekonomski položaj, nesigurnost u obavljanju poslova jer poslodavac ne štiti zaposlene u slučaju sporova, policajci vrlo često ulaze u sukob s građanima koji imaju velike materijalne i socijalne probleme, policajci su rastrzani između ličnih osećanja, percepcije stvarnosti i primene zakona i naređenja a svesni su da to nekome veoma otežava život i ugrožava egzistenciju (kažnjavanje ljudi), velike nepravde na poslu gde najčešće napreduju poltroni i poslušnici, dr. Sve ovo akumulira veliki stres, nervozu i razočaranje kod policajaca.
Ako se policajac sa stresom, nervozom i sličnim problemima požali lekaru ili psihologu, najčešće se dobija šifra „F“, koja je uslov za prepisivanje adekvatnih lekova. Većina starešina takvom policajcu oduzimaju oružje i vozačku dozvolu i ostavljaju ga nezaštićenog na nemilost kriminalaca, dok najčešće od ostalih kolega izostaje podrška koja je u takvim situacijama presudna.
Starešine nemaju jasna uputstva i tumačenja šta znači šifra „F“ sa pripadajućim brojkama, tako da najčešće smatraju da za svaku takvu dijagnozu treba oduzeti oružje policajcu.  Takvi ljudi se najčešće raspoređuju na druga radna mesta npr. „perača vozila“ i to dodatno pogoršava psihičko zdravlje tih ljudi i stvara još veću agresiju, nezadovoljstvo i akumulira bes.
Nagomilani problemi u policiji nisu samo naša interna stvar, policija predstavlja izvršnu silu i organ je represije, zbog toga država mora naći način da te ljude koji nose oružje adekvatno zaštiti, pre svega dobrom zdravstvenom zaštitom i pravnom sigurnošću.
Nesiguran, umoran, nezadovoljan, frustriran i bezvoljan policajac, nije samo opasan po sebe, takvi naoružani ljudi predstavljaju opasnost i po druge građane i ovo društvo. Upravo zbog toga, država mora pronaći adekvatan mehanizam u prevenciji i zaštiti naoružanih ljudi na ulici.
Međutim, stiče se utisak da ovi i slični problemi ne interesuju nikoga, osim kada neko digne ruku na sebe, ili prekorači ovlašćenje ili strada neki nedužan građanin.
Tada kao po naredbi, većina medija ne baveći se uzrocima problema, komentariše nastale posledice i policajce predstavalja kao bezosećajne batinaše ili ubice.
Upravo zbog toga, Sindikat srpske policije, moli sve predstavnike medija da učine napor i pomognu policajcima i građanima, tako što će o ovim društvenim fenomenima i pojavama pričati više u cilju prevencije, i kao pritisak na državu i poslodavca da se napadi, ubistva i samoubistva policajaca smanji na minimum.

Ističemo da je posao policije da obezbedi sigurnost i mir svih građana, pritekne u pomoć ne štedeći svoje zdravlje ili život, upravo zbog toga, ovoj državi su potrebni zdravi, hrabri, kulturni i profesionalni policajci. A hoćemo li takvu policiju imati, zavisi od političkih struktura koje rukovode Ministarstvom, do sada vidimo da rezultata i dalje nema, i da za to niko nije odgovoran, niti komandno, niti moralno, niti profesionalno.

Iskreno saučešće porodici!