Raditi pomoću štapa i kanapa, pri tome ispunjavati sve obaveze i postizati izvanredne rezultate, moguće je samo u Srbiji. Samo u MUP R Srbiji je moguće i to da poslodavac takvo nešto očekuje, prima zdravo za gotovo kao nešto najnormalnije, a da ne obezbedi ni osnovne uslove za rad.
Službenih vozila nema, uniforme jedva i to one najlošijeg kvaliteta. Pancirima davno rok istekao, bojevo gađanje ukidali zbog štednje, nagrađivanje zaposlenih takođe… Nema novca ni za redovnu registraciju svih vozila, štedi se na heftalicama i municiji za istu. Papir kupuju zaposleni a tonere pune sindikati. Granični prelazi nam liče na talibanske punktove u Avganistanu. Dnevnice su nam 150 dinara, lanč-paketi jednolični ili crvljivi. U restoranima mesa ne beše mesecima ni za lek. Samo naši advokati zadovoljno trljaju ruke jer su postpuci protiv MUP-a odavno sigurica „iz keca“, laka parnica i još slađa parica!
Pa i u takvim neuslovima služba ipak funkcioniše, kako-tako. Isključivo zahvaljujući ljudima!
Naslovna fotografija predstavlja trebovanje kriminalističke tehnike jedne beogradske policijske stanice i odgovor iz Odeljenja. Nema, nema, ima malo, dobio si jedan… Pa ti onda radi, snađi se majstore. Od kontaminacije i zaraze zaštiti se navlačenjem rukava, zimsko je vreme, rukavi su dugački. Uz pomoć fora i trikova izazovi tragove, fiksiraj ih pogledom, upakuj u kesu iz obližnje pekare. Zli jezici, ili dobro obavešteni izvori, govore da se to skoro desilo čak i sa tragovima uviđaja jednog ubistva u Beogradu!
Ali rukovodstvo tog Odeljenja kriminalističke tehnike u PU za grad Beograd ne snosi ni najmanju odgovornost za nedostatak osnovnih sredstava. Krivci su negde drugde, tamo gore iznad, al teško im je ući u trag, na delu je svojevrsna igra žmurke. U Nacionalnom kriminalističko-tehničkom centru kažu da odgovorni sede u Upravi kriminalističke policije. U UKP pak kažu krivci su u Sektoru za materijalno-finansijske poslove, ne odobravaju planirane nabavke u potpunosti, umanjuju naručene količine opreme i repromaterijala, štedi se… A u tom sektoru kažu – UKP nije dobro isplanirao svoje potrebe, nisu znali i umeli.
Rad kriminalističke tehnike, kao najvažnije karike u dokazivanju izvršenja krivičnih dela u vreme tužilačkih istraga, i dalje je potcenjen. Rad tehničara skoro da niko ne ceni ili ceni vrlo malo. Najčešće se koriste floskule kao što su „to su oni što slikaju“, „zovni ih da slikaju“, „mazala“ i slično. To pre svega dolazi od nepoznavanja tog posla, stručnosti i preciznosti koji on zahteva jer šefovi ne znaju kako izgleda braniti prikupljene tragove na sudu.
Ali još veći problem, od tog ljudskog faktora, predstavlja neopremljenost kriminalističke tehnike. Već decenijama ta struka je zadnja rupa na svirali svakog ministra, svakog načelnika kriminalističke policije… A zašto je to tako, najbolje je objasnio naš penzioner, dugogodišnji predavač na kursevima za krim. tehniku, svima dobro poznat Mile Vukašinović, koji je ostavio neizbrisiv trag u službi i značajno unapredio rad tehnike:
„Biće ovako dok god se uspeh policije meri po 50 godina starom metodu. Dok se u razvijenom svetu gleda odnos između broja prijavljenih krivičnih dela i onih PRAVOSNAŽNO sudski rešenih (znači kvalitetno dokazanih), kod nas su bitni „POLICIJSKI“ rešeni predmeti. Otišla je tužilaštvu krivična projava „protiv poznatog izvršioca“, najčešće bez validnih materijalnih dokaza. Pa se posle kuka kako „mi kriminalce hapsimo, a sud ih pušta“. Kada tome dodamo i magični paralelni „P“ upisnik za štelovanje statistike, eto države gde se ministar hvali rezultatima, a kriminal realno cveta. Još mi je muka od situacija kada operativci i šefovi OKP NISU ZAINTERESOVANI za gotove forenzičke identifikacije, jer ih smatraju suvišnim kada je izvršilac poznat. Tužioci, pouzdano znam, o ovome znaju veoma malo i ne postoji faktor koji bi ovakvu praksu najzad upodobio sa nekim razvijenim svetom u koji se, bezuspešno, pokušavamo ugurati.“
Ko je dozvolio da kriminalistička tehnika nema osnovna sredstva za rad nije baš najjasnije ali je porazno da za rukavice molimo po medicinskim ustanovama ili sami kupujemo, da kupujemo kese za pakovanje tragova… Folije za fiksiranje tragova i sredstva za izazivanje latentnih otisaka srećom nije moguće naći u slobodnoj prodaji inače bi tehničari i na tu kupovinu bili prinuđeni. O nabavci savremenije opreme je iluzorno i razmišljati, uvek je tu onaj čuveno odgovor „Nema novca!“. A novca ima itekako…
Kao što je o tome SSP već pisao u poslednje vreme, novca ima ali se rasipa na bespotrebne stvari. Samo prošle godine je iz budžeta MUP po tužbama, izvršnim sudskim presudama, isplaćeno preko 1,6 milijardi dinara, mada je planirano svega 600 miliona. U 2017. je za te namene isplanirano 1,2 milijarde dinara. Da li da očekujemo da će to biti dovoljno, ili će iznos biti višestruko premašen???
Kako god bilo, svakako bi taj novac, tih 1,2 milijarde dinara bespotrebnih troškova, napravljenih zaslugom bahatih i nestručnih rukovodilaca, bilo mudrije iskoristiti za opremanje, na primer, kriminalističke tehnike.
Do kada će u MUP biti tolerisano nedomaćinsko poslovanje a posledice bahatosti prebacivane na obične izvršioce. Do kada će vrhunskom sposobnošću biti smatrano snalaženje, žickanje papira i spajalica u drugim državnim organima ili privatnim privrednim subjektima?
Vreme je da svako počne da radi svoj posao. Gospodo u vrhu ministarstva, ljudima obezbedite sredstva za rad pa onda očekujte i zahtevajte rezultate!
Služba za informisanje SSP
Mile Lazarević
